Onaj koji želi da stvara nešto novo po definiciji je pobunjeni čovek
MONITOR: Vašu književnu karijeru prožima muzika.
KARANOVIĆ: Da sam bio bar malo muzikalniji danas bih verovatno bio muzičar, jer muzika je moja prva ljubav. Od tinejdžerskih dana provodio sam sate i sate preslušavajući ploče, pokušavao da sviram i komponujem. Pisanje je došlo tek kasnije, u 21. godini, za pesnika prilično kasno, u dobu kada mnogi pesnici dignu ruke od poezije. Ono što sam iz muzike preneo u književnost je moja sklonost ka ljudima sa osobenim pogledom na svet, autorima, istraživačima, pionirima. Nisu mi bili važni hladni, svirački besprekorni instrumentalisti, virtuozi ili u književnosti bezidejni stilisti. Tražio sam jake umetnike, odvažne, one koji se trude da pomeraju granice. Dela naših najvećih učitelja nas uče umetničkoj hrabrosti, a ne pukom oponašanju. Bob Dilan, Džon Lenon, Leonard Koen, Tom Vejts, Igi Pop, Džoni Štulić, sve sami sjajni tekstopisci, samo su neki iz plejade onih koji su me inspirisali jednako kao i Kafka, Selin, Bulgakov, Keruak, Ginzberg. Muziku i danas slušam, doduše, ne tako intenzivno kao nekad. Sada me više interesuju vremenska razdoblja pa obnavljam „gradivo” ili kopam po onome šta sam propustio. Trenutno slušam muziku iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, odeljak soul/fank.
MONITOR: „Dnevnik dezertera” je za mnoge već kultna trilogija. Vaš junak kaže da ima „Tri seljaka po glavi stanovnika“?
KARANOVIĆ: Ta izjava jednog od likova romana Više od nule (2004) je namerno karikaturalna, nastala iz revolta zbog promenjene kulturne klime grada. Treba imati na umu da je Niš sa svojih 260.000 stanovnika veći od Podgorice ili Splita, približno iste veličine kao Sarajevo ili Ljubljana, univerzitetski centar sa 30.000 studenata. Ranih osamdesetih postojala je jaka alter scena sa puno pank i nju vejv bendova, radili su se fanzini, održavale slušaonice, kasnije pod pokroviteljstvom SKC-a prevodile neke važne knjige (Endi Vorhol, Nik Kejv, Džoj Divižn). Grad je imao kičmu, jak kulturni identitet, i to se nekako održavalo do kraja devedesetih. Narodnjaci su počeli da se puštaju po kafićima, što je do tada bilo nezamislivo, legalne i ilegalne nadogradnje su umnogome poružnele grad, tezge, trafike, bašte kafića oduzeli su skoro sav prostor za pešake. Grad se pretvorio u nekakvo otužno vašarište iz koga se neprestano iseljavaju mladi u potrazi za boljom šansom za život. Otuda i revolt prema novonastaloj situaciji onih koji pamte neka druga, bolja vremena.
MONITOR: Vrlo je hrabro od pisca da u svoju književnost unosi realne stavove o bolnim i gorućim pitanjima zemlje. Šta predstavlja danas Kosovo za vas?
KARANOVIĆ: Pisac ne mora da deli mišljenje svojih junaka. Mnoge krupne političke greške su učinjene u prošlosti i danas snosimo posledice toga. Da je bilo više pameti i tolerancije možda do ove nerazrešive situacije uopšte nije moralo da dođe.
MONITOR: Koliko su lična iskustva važna u kreiranju likova?
KARANOVIĆ: Lična iskustva su veoma važna kod pisanja jer mu daju neophodnu dozu uverljivosti. I u poeziji i u prozi lako se vidi da li je nešto „proživljeno“, što nije uslov, ali tekst time dobija veću „autentičnost“, jaču povezanost čitaoca sa tekstom, empatiju ka likovima. Uostalom, stvarnost je često fantastičnija od mašte, postoje momenti i situacije koji se naprosto ne mogu izmisliti. Treba to samo zabeležiti. Roberto Bolanjo je lepo primetio da za pisanje romana nije potrebna mašta već jedino pamćenje. Romani se pišu kombinovanjem sećanja. Naravno, kad ste početnik, najviše se oslanjate na iskustvo, a kasnije s poboljšanjem tehnike, veštine, jer pisanje je između ostalog i zanat, sve bude materijal za književnu građu – priče prijatelja, vest iz novina, odgledani film. Tada iskustvo nije jedino mesto odakle se crpu građa i ideje.
MONITOR: Pišete i poeziju. Koja je razlika u radu na prozi i poeziji?
KARANOVIĆ: Za roman je potreban mnogo veći intelektualni zamah i fizički rad na tekstu, naporniji je žanr. Mnogi veliki pisci nisu nikada uspeli da napišu roman (Borhes, Karver, td…), dok dobra pesma može nastati i za dva minuta. Proza je pešadija, a poezija konjica. S druge strane, nije sve to tako jednostavno jer tada bismo svi bili pesnici. Osnovna razlika je da pisanje proze može da se nauči, a za poeziju je potreban dar, imaš ga ili ga nemaš i tu ne pomažu nikakav rad i čitanje.
MONITOR: Knjigu pjesama It Was Easy to Set the Snow on Fire ste izdali za američko tržište.
KARANOVIĆ: Sjedinjene Američke Države oduvek su imale jaku pesničku scenu, s bogatom tradicijom i mnogobrojnim pesničkim školama. Danas je njihova poezija jedna od vodećih, ako ne i prva. Svakako najdinamičnija i najotvorenija za raznorazne eksperimente. Ali, konkurencija je ogromna. Veliki je podvig objaviti poeziju i u nekom američkom časopisu, a kamoli samostalnu knjigu. Srpska poezija nema više od desetak samostalnih knjiga domaćih pesnika, danas već klasika (Vasko Popa, Novica Tadić, Radmila Lazić, itd.) i velika je čast biti u takvom privilegovanom društvu. Kada danas sagledam vremenski luk od skoro 40 godina, od početka pisanja u nekakvom socijalističkom Nišu, pa do Los Anđelesa, gde mi je knjiga izašla, mogu da budem veoma zadovoljan, ostvario sam ono o čemu se nisam usudio ni da maštam. Imao sam sreće i sa prevodom koji je dobio nagradu Američkog Pen-a, jer bez dobrog prevoda, ma koliko ti pesme bile dobre, u Americi, koja je kao književni kontinent dovoljna sama sebi, nemaš nikakvu šansu. Početkom decembra izlazi mi još jedna knjiga pesama u Americi, zbirka pesama u prozi Sleepwalkers on a Picnic (Lavander Ink/Dialogos, New Orleans, 2019) i nadam se da ću sledeće godine imati priliku da odem tamo i podržim je s nekoliko čitanja.
MONITOR: Kako gledate danas na regionalnu književnu kritiku?
KARANOVIĆ: Mnogi često smetnu sa uma da je književna kritika jedan od najzahtevnijih žanrova i jako je teško baviti se njom. Kritičar mora da poznaje lektiru/tradiciju do tančina, vlada književnom teorijom, bude informisan o mnogim stvarima koje se dešavaju u savremenom trenutku (muzika, film, itd…) kako bi svojim kritičkim aparatom mogao na valjan način da sagleda književno delo. Uz to mora da ima i dar za dubinsku analizu i povezivanje, što nije čest slučaj, i na kraju mora da se suoči sa odijumom ovih naših malih, incestuoznih sredina ukoliko se nekom zameri zbog negativnog teksta. Dakle, previše zahtevna kategorija, a premalo razumevanja i poštovanja. Zato i ne čudi oseka dobrih kritičara u regionu ili poplava pozitivnih kritika praktično za svako delo. Nedostatak urednika koji će se ozbiljno baviti svojim poslom i objektivne kritike glavni su uzroci pada kvaliteta regionalne književne produkcije bez obzira na postojanje talenata i jake energije među mlađim autorima.
MONITOR: Koja je kritika koju govorite sebi?
KARANOVIĆ: Kod pisanja, glavna borba odvija se unutra – borba sa sobom. Manje su važne nagrade i priznanja, dobre kritike i tiraži, što donosi neke manje ili više sporedne koristi, najvažnije je da to što pišeš bude dobro. I kad delo naiđe na nerazumevanje tu je vreme kao vrhovni sudija koji će stvari postaviti na svoje mesto. Pre ili kasnije dobre knjige, albumi, filmovi pronađu put do javnosti i zato je borba uvek usmerena na kvalitet. Kad pišem sam sebi podižem lestvicu, želim da pokažem ono u čemu sam u međuvremenu napredovao, pokušavam da preskočim visinu koju sam postavio u prethodnoj knjizi. Pokušavam i veoma sam zadovoljan ukoliko uspem u tome. A onda sledi nova etapa, novo podizanje lestvice i priprema da se ona preskoči.
MONITOR: Šta za vas predstavlja pobuna?
KARANOVIĆ: Svaki misleći čovek je pobunjeni čovek. Novac je preuzeo kontrolu nad svetom što za posledicu ima udaljavanje čoveka od svoje suštine i istinskih, pre svega, duhovnih potreba. Literatura je tu veoma važna u smislu skretanja pažnje na važne teme, nekakav „glas razuma“, savesti, mesta odakle se postavljaju prava pitanja. Pobuna ne mora biti direktno vezana za socijalni ili politički momenat kao u panku. Ona može da se izrazi i u načinu na koji posmatrate npr. literarnu tradiciju. Po meni su sva ona dela koja su se suprotstavljala kanonu, pokušavala inovaciju na ovaj ili onaj način, bila hrabra u traženju novih puteva – dela pobune. Onaj koji želi da stvara nešto novo po definiciji je pobunjeni čovek.
Đorđije NJUNJIĆ
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice