EU nevješto prikriva da su joj razlozi vojnostrateških podjela bitniji od proklamovanih evropskih vrijednosti

MONITOR: Sve češće se pominje mogućnost prijevremenih izbora u Srbiji, ne samo za Beograd već možda i parlamentarnih izbora. Dio opozicije smatra da vlast nema legitimitet za donošenje krupnih odluka za državu, a opozicija se nada i konačnoj pobjedi u Beogradu. Kako Vama izgleda pozicija vlasti u odnosu na mogućnost raspisivanja prijevremenih izbora?

STOJILJKOVIĆ: Decenijska već, autoritarno populistička, Vučićeva  vlast  zarobljava građanke i građane  podilazeći im i laskajući. Rekao bih vređajući im inteligenciju tako što, recimo, nudi  iluziju rasta  i sigurnosti postistinama poput one kojom vam iz obećanja o prosečnoj zaradi od 1000 evra isključuje dilemu koliko će ona, suočena sa izvesnom stagflacijom, zaista vredeti? Ona je, dokazano, već spremna da organizuje izbore kad god je unapred sigurna da će ih dobiti. Zato joj je potrebna prvo kontrola nad resursima moći – poslovima, parama i publicitetom. Sledi na njoj zasnovana široka koruptivna, klijentelistička mreža u koju su, kroz partijsko zapošljavanje, uključene stotine hiljada ljudi i u kojoj dalje na desetinama hiljada pozicija, na koje se postavlja iz struktura vlasti, sede mnogi koji se tu, na osnovu svojih kompetencija, nikada ne bi našli. Istovremeno, klizeći po političkom polju od nacionalnog do neoliberalnog populizma, od eurofilije do putinofilije ili „čeličnog prijateljstva“ sa Kinom,  i natrag, uvek uspevate da ostanete u centru političkog polja gurajući podeljenu opoziciju na margine. Kupujući nakon svakih izbora nekog od negdašnjih „opozicionara“.  Kada je o ključnim spoljnim veto igračima reč, pre svega onima sa kolektivnog, političkog Zapada, u ovom trenutku je dovoljno da iako mu baš ne veruju, bar mu ne vide realnu alternativu. I da do god veruju da će im isporučiti  krajnji rezultat i ostati „naš a ne njihov loš momak“ i dalje  tolerišu „demokratske bedastoće “.

Konačno, Vučić je sveprisutni velemajstor kreiranja kvazidogađaja i dinamike, pa će izbora  i rekonstrukcija vlada uvek biti. U osnovi je tehnika preumljavanja građana i kupovine vremena do nekih narednih izbora – naših, američkih, evropskih ili ruskih, svejedno.

MONITOR: Patrijarh Porfirije je u uskršnjoj poslanici poručio da je otuđenje Kosova od Srbije nedopustivo. Da li to Crkva pokazuje da je spremna povodom Kosova da se sukobi sa državnim vrhom ili vrh SPC daje „rezervni položaj“ Vučiću?

STOJILJKOVIĆ: Poverenje u SPC i njen uticaj na rešavanje velikih  državnih i nacionalnih  pitanja poput statusa Kosova u Srbiji su veliki,  ali je tradicionalna i sklonost crkvenog vrha da, iz svojih razloga i interesa, i na tom polju bude u simfoniji sa državnim vrhom. Uostalom, to je u skladu i sa doktrinom i sa tradicijom pravoslavlja i svetosavlja. Kao što ni na izbor crkvenih velikodostojnika nisu uticali samo komunisti. Ključno je pitanje ipak da li će Srbi uopšte opstati i ostati na Kosovu – ako odu i tako postanu tek statistička a ne politička činjenica, sva druga rešenja su uzaludna. Rezervna pozicija je nenapuštanje kosovske duhovne vertikale, opstanak Srba i SPC na Kosovu i obnovljeno sećanje i na ranije, vekovno čekanje na povratak srpske države na Kosovo.

MONITOR: Narodni pokret za državu koji je promovisao i za njega se založio Vučić lično, već djeluje nekako posustalo. Da li su to pokušaji novih „događanja naroda“ ili tek prefarbavanje SNS?

STOJILJKOVIĆ: Rekao bih da se radi o novom primeru dinamike unutar već viđene formule:  menjajmo  što šarenije i vidljivije da bi suštinski sve ostalo isto. Krizno vreme traži rebrendiranje i proizvodnju i nekih novih lica, ako je moguće neukaljanih i sa akademskim pedigreom. Državotvorni pokret je i rezervna nova pozicija  u odnosu na već raubovani SNS. Decenija sve teže prikrivanog bahaćenja na vlasti koje ide do veza sa kriminalom, odnosno poodmaklog procesa pranja novca i kriminalizacije politike i politizacije kriminala, uz pretnju recesijom traži bar prefarbavanje fasade. Pitanje je i da li je (pri)kupljeni narod spreman da se „događa“ i kontramitinguje i šta o usisavajućem pokretu  misle, recimo, partneri u SPS?

MONITOR: EU je nedavno objavila svoj 11. paket sankcija Rusiji. Predsjednik Srbije se skoro, prilikom boravka u Italiji na sastanku Otvorenog Balkana, pohvalio da nije prekršio svoje obećanje da neće uvoditi sankcije Rusiji. Zašto Zapad-EU i SAD, uz povremeno pominjanje da ne bi tako trebalo, gotovo blagonaklono gleda na Vučićevo izazivačko ponašanje?

STOJILJKOVIĆ: Najkraće rečeno, interno – zato što računice pokazuju da sankcije Rusiji nemaju jednosmerne efekte na koje se računalo, a eksterno  zato što dobro znaju da je Srbija bila žrtva sankcija i bombardovanja i da  jači stisak lako može biti kontraproduktivan. Konačno, ako Vučić ostaje suštinski na našoj strani, onda mu soliranje u korist održanja na vlasti još, na neko vreme, možemo tolerisati. Posebno ako znamo da je Vučić odavno apsolvirao igru na dva razboja – upućivanja različitih poruka za strance i domaću javnost.

MONITOR: Ulazak Srbije u EU prestao je da bude predvidiv. Izostala je i „šargarepa“ u sporazumu o odnosima Srbije i Kosova, javno mnjenje je dosta „putinizovano“, pa djeluje nevjerovatno da je prije desetak godina podrška ulasku Srbije u EU bila oko 70 posto. Šta se dogodilo i ko je najodgovorniji što se o ulasku u EU u Srbiji sve manje govori iako je zemlja najzavisnija upravo od EU?

STOJILJKOVIĆ: Očito da i EU strukture i vlasti u Srbiji ne žure i imaju višestruke računice vezane za pozicije uticaja i vlasti. Stabilokrate u regionu bi da opstanu na vlasti stvarajući probleme a onda ih kao kooperatvno rešavajući. Pritisak naroda i opozicije, oko Kosova recimo, može dobro doći kao opravdanje i osnov za nove ustupke i odlaganja. EU prikriva, nevešto, da su joj razlozi vojnostrateških podela bitniji od proklamovanih evropskih vrednosti. U međuvremenu, objektivno, treba neko vreme da se narod ponovo preumi. Staro  pravilo i u životu i u politici je da ako stvari ne idu – odmah se treba zapitati kome to nije u interesu.

MONITOR: Zbog neizvjesnog trajanja rata u Ukrajini, sve se više govori o novom Hladnom ratu i stvaranju novih globalnih strateških saveza, sa manje ili više izraženim antizapadnim političkim sadržajem. Kina a ne Rusija percipira se kao centar tih tendencija. Šta se može očekivati od Kine?

STOJILJKOVIĆ: U vremenima smo imperijalne borbe za preraspodelu moći koja se odvija  u „savršenoj oluji“ – sa istovremenom dužničkom i klimatskom krizom, krizom (plaćenog) rada i zapošljavanja u vremenima poodmakle digitalizacije i robotizacije, demografskim promenama, pandemijama i sve jačim biopolitičkim nadzorom i kontrolom. Naravno i pre svega, već perverznim rastom nejednakosti. Posledica – po mome sudu, višestruke agresije na vrednost mira i dijaloga je izgon Rusije iz Evrope i njeno guranje u naručje Kini, kao i strateška podređenost EU SAD i ideji kolektivnog, političkog Zapada. Ekonomska moć ali i zona sukoba, sele se na istok. Kina pokazuje jasne simptome spremnosti da sada otvoreno pokazuje svoju, decenijama tiho uvećavanu moć. Pored ostalog, i da je vodeća snaga široke i labave ali većinske grupacije sve manje spremne da sledi Kolektivni Zapad. No njoj treba relacija i sa EU, isto kao što joj ne treba (još) otvoreni sukob sa SAD.

Nadam se da u ovom zamršenom paralelogramu sila – Kina, koju odlikuje strateško promišljanje, bar na srednji rok, igra na mir i multipolarni poredak.

Samo nacionalna opozicija može naći interes u raspisivanju referenduma o Kosovu

MONITOR: Narodna stranka Vuka Jeremića smatra da bi trebalo raspisati referendum o najvažnijem pitanju – Sporazumu o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije. Nisu usamljeni u tome kada se radi o strankama opozicije. Kome bi eventualni referendum više pomogao: opoziciji ili vlasti?

STOJILJKOVIĆ: Pravo je pitanje šta bi građani Srbije dobili raspisivanjem referenduma? Pripadam krugu zaljubljenika u deliberativnu i participativnu demokratiju, u „glas naroda“,  ali, takođe vrlo dobro znam kakve sve izazove nosi manipulacija formulacijom referendumskog pitanja i čitavom predreferendumskom i postreferendumskom atmosferom. Pitanje je i da li bi kvalifikovana većina koja je protiv priznanja Kosova i po cenu odricanja od EU, bila i protiv prekida pregovora pod okriljem EU i SAD, ako bi bila uverena da na kraju tih pregovora koji donose normalizaciju ne stoji ni indirektno priznanje. Ili pak veruje da ga ni Srbija, ni Kosovo, svako iz svojih razloga, na kraju neće realizovati. Pitanje je i ko bi izašao na referendum a ko bi na njemu apstinirao. Ne verujem ni da ga EU i SAD kao autori već prihvaćenog sporazuma o čijoj se implementaciji praktično tek pregovara, baš priželjkuju. Kao ni proevropska opozicija. Samo nacionalna opozicija u njegovom trenutnom raspisivanju može naći interes svog jačanja.

Zeleni narativ preuzimaju i konzervativni fanatici i ekstremna desnica

MONITOR: Kod nas neki političari opozicije, čija su uvjerenja bar deklarativno „ljevičarska“, smatraju da je nemoguće privući glasače ako im se ne ponudi i „zeleni“ program. Da li su zeleno-lijeve koalicije nada za naš dio svijeta jer „zelene“ agende imaju i mnoge desničarske partije?

STOJILJKOVIĆ: Potpuno ste u pravu, zeleni narativ preuzimaju i konzervativni čudaci i fanatici, kao i ekstremna desnica koja ekološku opasnost vidi u najezdi „primitivnih nomada“.  Zeleno-leva agenda, posebno suočena sa skupom i brzom energetskom tranzicijom, nema ovde šansi ako zaista nije i leva. Srbija je evropski parija, ide u red najsiromašnijih zemalja u Evropi, sa najvećim nejednakostima i istovremeno najvišom korupcijom. Sa prosečnom zaradom ispod 1000 evra i društvenim proizvodom ispod 8000 evra po stanovniku ona igra samo u zonskoj ligi sa istom takvom Crnom Gorom, BiH, Albanijom, Severnom Makedonijom i Kosovom.  Srbiji zaista treba ne neoliberalna, ne etatistička (kvazi)levica već zeleno-leva pozicija u kojoj se spajaju interesi radništva i srednjih slojeva – koji su sledeći na meti „usrećitelja“ iz Davosa.

Nastasja RADOVIĆ