Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Život piše obmane

Objavljeno prije

na

Ugrizeš se za riječ kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta

 

Proleće. Citiraćemo nobelovca: „Bilo je neko zlo i hladno proleće, koje nije nikako dalo letu da grane“. I magnolija je procvetala, a ja ni da cvetam, ni da venem. Makar sam sa decom u dobrim odnosima. Tajna mog dobrog odnosa sa familijom nije u par godina psihoanalize, već u tome da sam im naglasila da primam samo komplimente, a da ostalo slobodno zadrže za sebe.

Sad mi prosto dođe da odvedem svoju decu u stare voćnjake, samo da osete prve zelene trešnje, da simpatiji ponesu odlomljenu granu sa najlepšim cvetom, da isprljaju kolena na zeleno, stave kap pljuvačke na mesto ujeda pčele, da ih umorim pa da hlad bude najprijatnije mesto na svetu. Da se naslone na grbavu koru oraha, da žmirkaju od naleta sunca i oblaka, obrišu d… zelenim listom, protrljaju zrelu jabuku o majicu, vade popino prase iz čarape i gađaju se usput čičkom… Sećam se kad smo jeli jabuke iz tuđeg dvorišta. Sedeli smo na trotoaru izuvenih papuča, ispruženih nogu…  Leto nam je prelazilo preko stopala, sedalo u krilo… Sad ne znam jesmo li to jeli jabuke ili smo leto ljubili u usta. Samo da smo skitnice. Skitanje je rezervisano za nove ulice, predele, a šetnja je po već utvrđenim stazama, prečicama, rutinama.

Setih se sad sastava mog sina o dugom putovanju u goste kod prijatelja i kako smo se, stigavši kod njih, odmah s vrata olakšali (hteo je da kaže da smo osetili olakšanje što smo, napokon, stigli). Svaka reč može odneti pola života. Pazite se. I svojih i tuđih. Sve što mi nedostaje mogu da zamislim i da, na trenutak, zaboravim da sam zamislila. Ugrizeš se za reč kao mali znak pažnje, pa od grudnog koša stvoriš prvu liniju fronta. Ne očekuj ordenje, nego sledeći put kupi čokoladu. Počela sam da saosećam sa sobom po dva sata i deset minuta, svakog drugog popodneva. Okačim lepezu na ruku pravednog gneva, zađem među vetar i zamišljam da sam dostojna da mi se posveti počasni ples žalosne vrbe. Što te ne ubije, ne ojača te. Samo preživiš. I trudiš se svim silama da ne dođeš opet u istu situaciju, dok granica između opreznosti i kukavičluka postaje sve nejasnija. Lekciju ko ne nauči iz prve, neka spremi dukate od suza. „Karte na pregled!“, reče život.

Često sam, u odsustvu vedrijih tema, pravila u glavi plej listu svih pesama koje bih želela da se čuju na mojoj sahrani. Zaključak je uvek bio da bi sahrana trajala cirka nedelju dana. Sve mi to pade napamet, jer sam shvatila da baš dugo nisam razmišljala na tu temu (što je dobro, je l’) dok ne čuh maločas Plavu pesmu grupe Smak… cvrc! Kad bolje razmislim, isto bi kao i da nisam bolje razmislila. I neki ljudi se izgube iz tvog života kao kišobran, ne znaš tačno gde, a danas pada kiša…

P. S. Te godine svet je bio toliko ružan, da se ni proleću nije dolazilo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Svaka ptica svome jadu leti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj dionici puta očekuješ bezdan

 

Našli su me posle lutanja

Srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu

I krv.“

Mika Antić

Svi mediji u Srbiji su deo velike propagande laži. A nismo ni mi drugačiji, diskutujemo ko je bolji i povoljniji predsednik USA, sa našeg stanovišta ili želja, a sami smo izbrali svog.

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj deonici puta očekuješ bezdan. Koliko nečega treba da se nataloži u čoveku da se u njemu probudi svest i želja “revolucionara”, da ustane i krene odlučno da reši problem? Pitanje na koje većina nema odgovor. Uplašeni pred zagubljenom ljudskošću… Više nije bitno ko smo, ni odakle smo, ni zašto smo tu. Čim pređemo preko kućnog praga, zakoračimo u ambis. Mi smo umetnici koji tugu pretvaramo u mržnju i strah, koji sreću pretvaramo u ljubomoru i osvetu.

Mračno vreme. Ova hladnoća kao da dolazi iz crno-belih filmova. Reči mi tihuju u čast nevinih. Psovke na kratkom lancu držim, jer oni kojima bi bile upućene, nisu ih dostojni… i da, obrazi mi bride što su mi dela nemoćna. Sav ovaj bes ćemo da polegnemo u sebe, neko u želudac, neko pod kožu, neko u grudni koš, da poravnamo i utabamo zemlju. Nikako nije dobro da se srce ovako stisne.

I ovom nebu iznad nas treba proveriti ankere. Valjda gore nisu ništa dirali.

P.S. Tramp novi predsednik. Nama stari.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zimsko računanje nevremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na vidjelo

 

Evo, vratiše nam onaj sat što su nam ga ukrali u martu. Nema zime. Narodski rečeno ovde zima u prenesenom značenju  može da bude problem, nevolja, opasnost ili briga. Samo neka nema zime, a sa pravom zimom ćemo lako. Jutros smo ispred kuće maglu hvatali u kofe. Ptice su išle peške.

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na videlo. Koliko više nemam živaca za svo ovo lupetanje i teorije zavere i ljude bez mozga i za one bez vaspitanja… Čovek bi pomislio da će obavezno osmogodišnje obrazovanje ostaviti bar neki trag. Ali, neee… Poneki loš izbor. Tu i tamo pogrešna procena. Poneko zaletanje u stilu “ko guska kroz maglu“.

Nedostaju mi oni dugi večernji dani na selu i razgovori pokojnog dede sa komšijom Rankom o svemu i svačemu, uz uzgrednu konstataciju da nas rakija zavađuje, ali nas rakija i miri. Komšija Ranko je bio pilot i govorio je više jezika. Ponekad nas je zabavljao izgovarajući strane reči. Oduvek sam zavidela poliglotama. Razumeti i govoriti više jezika, to je kao da živimo još onoliko života, koliko jezika umemo da razumemo. S druge strane, rastuže me oni koji ni sopstveni jezik nemaju želju da nauče i upoznaju što više nivoa njegovog značenja.

Roditeljski sastanak, kod mog šesnaestogodišnjeg sina, razredni započinje rečenicom: „Kupite deci čarape!“ Svi idu (dečaci i devojčice) u nazuvicama i stalno su bolesni. Onda roditelji počeše sa pravdanjem, te moda, te ne možeš im ništa, te takve su generacije… Jedna od boljih strana našeg obrazovnog sistema je učenje priče „Svijetu se ne može ugoditi“ u prvom razredu. Odmah objasniti deci kakvi su ljudi.

Moja baba je bila mudra žena, uvek je govorila da se debele čarape ne skidaju ako mesec ima slovo r u svom nazivu. I naravno, odmah me obuzme neka nostalgija. U kući babe i dede vreme je zamrznuto. Odiše sigurnošću, pouzdanošću, spokojem. Miriše na večnost. Možda nostalgija nije žal za boljom prošlošću, već za neostvarenim nadama.

Ujutru se rađa sunce, ali svitanje je i stres i poziv na borbu, a zalazak sunca smiraj i predah do novog dana. Odoh da ne radim ništa.

P.S. Vreme ne leči ništa što ne želite da bude izlečeno.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Laugh u srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izađem u svijet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svijet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu

 

 

Uz jesenju vlažnost ide letargija, ali i neobjašnjiva pritajena nada. Volim to osećanje, možda zato što mi budi sećanje na davne dane. Mislim da treba da pojedem malo slanine, kako je verovala moja baba, da podmažem organe iznutra. Kakvu li to zver hranim u sebi žderući ovoliko i dalje, kad je stomak već odavno pun?

Bitka između forme i suštine bije se na svim frontovima života. Tesno je… Ne zalećite se unapred! Apsolutnog pobednika nema! Kad kola krenu nizbrdo, ja ih pratim dok se ne razbijem. Pokušala sam i da prkosim i sudbini, i kolima, i životu, al’ ne ide… Kad ide, ide sve i to glatko, milina jedna. Daj mi živote ovo drugo, glatko i bez muke! Da putujem. Putovati znači izlečiti mnoge predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. To je promena duboka i trajna, širok i zdrav pogled na svet koji se ne stiče tavoreći u jednom kutku. Sloboda, drugim rečima.

Juče sam pila kafu sa neznancem. Ja sam ćutala, on je naše ćutanje prekidao nekim kratkim konstatacijama. Divno smo se ispričali. „Kad ćemo sledeći put da ćutimo?“, pitao je, mrtav ozbiljan, pri odlasku…

Izađem u svet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu. Žalosno je kakva se zlodela čine, a još žalosnije što izostaje odgovarajuća reakcija. Ravnodušnost na ljudsku patnju je put ka izumiranju ljudskog u ljudima. Neke nakaze gamižu, svuda ih ima. Nema pojedinačne sreće u društvu kojim vlada zlo!

Jedina osoba u primarnoj porodici koja me je bezuslovno volela, razumela i podržavala je bila moja baba. Kada je umrla, ostala je praznina koju niko nije ispunio. Svi imamo fioku gde živi stari i zaboravljeni ključ koji niko ne pamti koja brava ili vrata otvara. On tu samo stoji i ne radi ništa. Zgužvano. Prašnjavo. Obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, u grlu zastaje, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanja. „Sećanje na bol još uvek je bol. Sećanje na sreću više nije sreća:“ Dakle, ne leči ništa. Vreme. „Vreme je krvnik.“ Čitala sam negde da je nauka dokazala da vukovi ne izdaju čopor, da pored brige o mladima brinu o starima, da su im rodbinske veze jake, da biraju samo jednog partnera (nikada srodnika) za ceo život, da dugo tuguju ako ga izgube i onda ljudi kažu: „Čovek je čoveku vuk“.

P.S. Stavi kibicfenster na zid tog svog malog sveta. Ko zna, možda ugledaš nešto lepo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo