Orban se predstavlja kao « konzervator », ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, jedna reakcionarna utopija

MONITOR: Mnogi na Balkanu su razočarani onim što je došlo poslije odlaska sa političke scene balkanskih stabilokrata/autokrata. Da li građani koji žele njihov odlazak očekuju previše od nove vlasti, u još neinstitucionalizovanoj državi i razorenom društvu?

DEREN: Da se vratimo godinu-dve unazad… Ko je mogao da zamisli izborni poraz DPS-a? Pogledajmo i druge u regionu: ko je mogao da zamisli hapšenje i odlazak u Hag Hašima Tačija i plebiscitarnu pobedu Albina Kurtija? Čak i u BiH, nacionalističke partije su potisnute jesenas na lokalnim izborima, posebno u Sarajevu… Da to proširimo i na zemlje koje su već članice EU- ko je mogao zamisliti blistavu pobedu zelene levice u Zagrebu? Ko je mogao predvideti  fijasko Bojka Borisova u Bugarskoj? Čitav Balkan je zahvatio talas otpora političkoj klasi – pored zdravstvene kovid krize, uvećale su se i kriza ekonomska i socijalna, politička i demokratska.

Svakako, Edi Rama je obezbedio pobedu na izborima u Albaniji 25. aprila iako je bilo mnogo sumnji u vezi sa njihovom regularnošću, a Aleksandar Vučić još uvek deluje nepobedivo. Ovaj poslednji je upotrebio taktičku inteligenciju da bi pobedio na izborima u julu 2020, odmah posle prvog talasa kovida, kada je mogao da prikaže jedan relativno pozitivan zdravstveni bilans, čime je učinio da se zaborave pokušaji snižavanja osnovnih sloboda, i ekonomska nejednakost. Zbog toga je stvoreno uverenje da će Vučićev režim ostati zauvek. Stabilokratije koje su se učvrstile početkom 2010. posebno u Albaniji i Srbiji suviše često se posmatraju kao «hiljadugodišnji Rajh»: Evropljani su izgleda bili nesposobni da zamisle da DPS može da izgubi vlast u Crnoj Gori, i istu grešku ponavljaju sa Vučićem.

SAD su direktno intervenisale u martu 2020. da bi se oborila Kurtijeva vlada i spasio njihov «prijatelj» Tači, ali ovi potezi su samo učinili pobedu Samoopredeljenja lakšom. U Crnoj Gori su postojale strukturisane snage političke opozicije, sa uverljivim ideološkim stavovima. Radilo se o veoma suprotstavljenim orijentacijama, ali koje su bile dovoljno inteligentne da se obavežu na udruživanje kako bi donele promenu… Ali u Srbiji? Partije liberalne opozicije, one koje pretenduju na nasleđe Druge Srbije marginalizovane su, diskreditovane ili kupljene od režima. Ove partije ne mogu da stvore kredibilnu političku alternativu. Ipak i Vučućev režim će jednom pasti, i šta će se onda dogoditi? Ne znam, ali priroda politike ne voli vakuum, pojaviće se novi odgovori! U Hrvatskoj, koalicija zelene levice koja će pobediti u Zagrebu, nastala je na iskustvu građanskih pokreta kao što je « Zagreb je naš » ! To je primer koji je vrlo ohrabrujući za «Ne davimo Beograd», ali i za socijalne pokrete koji se snažno razvijaju u čitavom regionu.

MONITOR: Približavaju se francuski predsjednički izbori, a Merkelova odlazi na jesen, koliko se Makronove ambicije da je zamijeni na liderskom mjestu u EU, mogu ostvariti?

DEREN: Makron je izabran 2017, peredstavljajući se kao proevropski predvodnik koji je uverljivo predstavio svoje pretenzije na evropsko liderstvo. Međutim, njegov rezultat u tome je izrazito ograničen, delimično i zbog okolnosti pandemije. U suštinskim pitanjima na kojima se potvrđuje kredibilitet Evrope, kao što je prijem izbeglica, on nije ništa uradio, kao što nije doprineo ni koherentnijoj evropskoj politici niti ispunjavanju osnovnih obaveza Francuske u vezi sa prihvatom, obavezama koje su zacrtane u međunarodnim konvencijama kao i u francuskom pravu. Čak je naredio da se zatvori luka u Marselju sve do broda Akvarijus, za spasilački brod izbeglica sa Mediterana! Ima dve godine kako Francuska vetom sprečava početak pristupnih pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom iz potreba svoje unutrašnje politike, preuzimajući diskurs ekstremne desnice protiv proširenja. Francuska je već u kampanji za predsedničke izbore a Makron sve čini da se ponovo u drugom krugu suoči sa Marin Le Pen, misleći da će imati više šanse u borbi sa njom nego sa nekim, na primer, predstavnikom « klasične » desnice. Problem je u tome što je Makron preuzeo sve argumente krajnje desnice, kao što je bezbednosna tematika ili opsesija islamom koji « preti » Francuskoj.  To je rasisitički, islamofobni diskurs, koji se pokreće u ime koncepcije privrženosti « republikanskim vrednostima » i « laiciteta ».

Izabravši da se potpuno pozicionira na desnici, Makron se nada da će pokupiti njene glasove, ali ako u drugi krug bude išao sa Marin Le Pen, da bi se nosio sa njom biće mu potrebni glasovi levice, a tu ima vrlo malo ljudi koji bi bili spremni da glasaju za njega ! Zato ne bi trebalo isključiti pretpostavku o pobedi Marin Le Pen, a čak i ako Makron na kraju uspe da je nadvlada, to će biti samo ako prihvati argumente i tematiku ekstremne desnice. Danas Francuska živi u jednoj predfašističkoj situaciji, gde se koristi otvoreni rasistički govor, podstican od mnogih medija i podržavan od vlasti. Oficiri su objavili dve peticije u kojima govore o « građanskom ratu » i gotovo otvoreno pozivaju na puč ukoliko vlada ne reaguje ! Policajci su se 19. maja pojavili pred parlamentom tražeći uspostavljanje pravde: upravo su principi vladavine prava i podele vlasti danas ugroženi u zemlji Monteskjea. Evropske teme će biti veoma malo zastupljene u izbornoj kampanji i mislim da će pozicija Emanuela Makrona , i da bude izabran 2022, u Evropi biti veoma slaba.

MONITOR: Kakvo je raspoloženje u Francuskoj prema proširenju i kako se Crna Gora percipira?

DEREN: Postoji jedan ogroman paradoks. Ili politički predvodnici uopšte ne govore o Evropi i o proširenju, ili ponavljaju da bi Francuzi bili protiv… Na kraju, urade se ispitivanja javnog mnjenja kojima se konstatuje da se ljudi ili uopšte ne interesuju za evropska pitanja ili su neprijateljski raspoloženi prema proširenju, ali radi se o pravom političkom uslovljavanju! Ne mislim da postoji neki poseban stav francuske vlade kada se radi o Crnoj Gori, čak i da Francuska javno pokaže da u regionu ona favorizuje Srbiju, u suštini iz ekonomskih razloga, a da ne postavi ni najmanje pitanje o autoritarnom zaokretu Vučićevog režima. Crna Gora ostaje malo poznata za mnoge Francuze, uprkos starim i važnim vezama – mislim na sve crnogorske umetnike koji su živeli u Francuskoj, ili i na princa Nikolu. Možda će biti neke šanse da se odnosi razvijaju jer imamo dva veoma dinamična ambasadora, Ivana Ivaniševića u Parizu i Kristijana Timonijea  u Crnoj Gori.

Crna Gora na rskrsnici

MONITOR: Prošlo je 15 godina od kako je Crna Gora ponovo stekla nezavisnost. Vi ste dugo boravili ovdje, istoričar ste i novinar, poznajete zemlje našeg regiona. Kako su vlasti a kako građani razumijeli prednosti crnogorske nezavisnosti?

DEREN: Proklamacija o nezavisnosti je predstavljala ostvarenje mnogih težnji i mnogih nada, ali nije imala isto značenje za sve. Oni koji su se nadali da će to biti slobodna, demokratska, mulitikulturna, građanska, ekološka itd. zemlja često su razočarani i čak smatraju da je ovih 15 godina izgubljeno. Suprotno, za DPS-dakle za vlast, cilj nezavisnosti je u osnovi bio stvaranje jedne privatne države, da bi se zadovoljili planovi vlasti i lično bogaćenje. Oni nisu gubili vreme i bili su u prilici da maksimalno iskoriste mogućnosti koje im nudi nezavisnost. Međutim, izgubili su vlast poslije izbora 30. avgusta 2020, i Crna Gora se ponovo našla na raskrsnici : u kom pravcu se orijentisati? Ne može se predviđati unapred, ali mislim da su preduzeti ozbiljni koraci, jer niko više neće moći da dovodi u pitanje postojanje Crne Gore.  Ali se postavlja izazov : kakvu državu stvarati? Šta učiniti sa tom nezavisnošću? Kako se ona zamišlja u regionalnom i evropskom kontekstu? Iako je razumljivo da se građani Crne Gore prvo foksiraju na svoje unutrašnje probleme, hteo bih da naglasim i kao putnik koji godinama krstari Balkanom, koliko ova mala Crna Gora može da postane dragoceni primer za čitav region. Već je dala primer mirne demokratske promene, ali ostaje da pokaže i uspešnu demokratsku tranziciju.

Zabluda je da su etničke granice pravične

MONITOR: Ponovo se govori o hipotetičkoj promjeni granica kako bi se   « potkusurili » nerazriješeni konflikti na Balkanu. Kakvi bi se scenariji  mogli realizovati?

DEREN: Ideja da se „urede“ balkanski sukobi iscrtavanjem novih granica je stara obmana koja trese kancelarije od pojave Istočnog pitanja, krajem 19. veka, od Balkana do Srednjeg istoka. Ona počiva na pogrešnoj ideji da  pravične  granice  mogu postojati samo ako su etničke. Ideja je pogrešna jer  nijedna granica na svetu nije  pravična . Granica nije nikada nešto drugo do materijalizacija odnosa snaga u datom momentu. Nijedna granica nije nepromenjiva ali nijedna promena granice nikada ništa nije rešila, izazivajući, naprotiv, gotovo uvek nove probleme. Ova iluzija je duboko usađena u kolonijalnu zamisao na Zapadu, Zapadu-demijurgu koji veruje da može da napravi svetski poredak povlačeći linije razdvajanja. Slovenački non-pejper ovo pokazuje kao karikaturu, sa svojim teškim islamofobnim pretpostavkama – njegovom glavnom idejom o kantonizaciji muslimana u BiH na najmanjoj mogućoj teritoriji, jer su drugi prema tom dokumentu, verovatno teledirigovani od mađarskog premijera Orbana, uvereni da muslimani nemaju svoje mesto u Evropi, pa čak ni u BiH. Kad bi takav suludi scenario počeo da se realizuje, na primer između Kosova i Srbije, efekat prelivanja mogao bi da zahvati i čitav region i čak i čitavu Evropu: zašto bi onda, na primer, Baskija i Katalonija trebalo da ostanu podeljene između Španije i Francuske ili Flandrija između Belgije i Francuske? Ja ne verujem da se takvi projekti mogu ostvariti , ali kontekst je veoma opasan: lokalne autokrate, kao Vučić u Srbiji ali i Rama u Albaniji, mogu misliti da bi takav scenario mogao da im pomogne da učvrste svoju vlast, i da bi trebalo moćnike unutar EU podržati u tom smislu, na prvom mestu  Orbana.

Evropa koju bi Orban  želeo da napravi  je zatvorena, bela i hrišćanska, organizovana oko nekoliko velikih etničkih država. On se predstavlja kao «konzervator», ali njegov projekat nije povratak na nešto što je postojalo i što je bilo uništeno komunizmom, liberalizmom ili mondijalizmom, to je Evropa koja nikad nije postojala, eakcionarna utopija. Veliki je izazov razumeti kojom bi se utopijom moglo suprotstaviti ovoj. Očigledno je da je evropski projekat onako kako je bio zamišljen u zastoju, ne iz «tehničkih» već iz duboko politikih razloga. Zato je potrebno ponovo osmisliti evropski projekat, a jedini koji, na žalost, na tome danas rade su ultra-reakcionari, kao Orban, Le Pen, Salvini i Janša, sa svojom opsesijom granicama. U entuzijazmu posle 1989, kada je pala gvozdena zavesa, pričalo se o ukidanju granica. A nikada nije bilo više kilometara granica, zidova i bodljikave žice u Evropi, nego što ih ima danas.

Nastasja RADOVIĆ