Često se pitamo ima li među nama ljudi koji su u teškim godinama očuvali intelektualno dostojanstvo. Naročito su tu na tapetu nekadašnji praksisovci. Hteli smo da pokažemo da ima još onih koji brinu o nama, kao što je dr Zagorka Golubović, antropološkinja, koja i dalje radi sedam-osam sati dnevno, posvećena temama koje nije napustila iako je zbog njih, svojevremeno, platila visoku cenu.

MONITOR: Kažete da je ljudsko dostojanstvo kao najviša vrednost modernog društva danas ugroženo. Koji pokazatelji posebno zabrinjavaju?.
GOLUBOVIĆ: To su nove ideologije, pre svega neoliberalizam koji je moralne principe stavio ad acta. U neoliberalnoj ideologiji se sve zasniva na utilitarnim vrednostima. ,,Radi ono što je korisno, a korisno je ono što meni koristi”. To je izrazito egoističko shvatanje života. Ja sam za to da čovek svojim ličnim potrebama da prostora, ali ovde u lične potrebe pre svega spada gomilanje novca, profita, nekretnina… Dakle, ono što uopšte ne služi razvoju ličnosti, što nije zadovoljavanje potreba u vezi sa vlastitim dostojanstvom niti dostojanstvom drugih… Predstavnici neoliberalizma kažu da je novac nova religija, novi bog i njemu treba služiti. Pa ako se svi posvete tome onda to čoveka vuče izvan njega samog. A ljudi, može se primetiti, sve ređe upotrebljavaju reč dostojanstvo. Danas je sankcionisan tzv. mobing. Radi se u stvari o zahtevu za odricanjem od individualnosti, o dobrovoljnom ropstvu, o pristanku na sve samo da se ne bi izgubio posao. Nezaposleni su lišeni ljudskog dostojanstva, jer su lišeni prava na rad što znači prava na život. Kada rangiram vrednosti na prva mesta stavljam ljudsko dostojanstvo, slobodu i autonomiju. Ako ih nema, čovek nema šanse da postane ličnost i da se posveti sebi.

MONITOR: Kritičarka ste postmoderne koncepcije kulture s kraja 20. veka, koja je na stranu stavila osnovne humanističke vrednosti?
GOLUBOVIĆ: Jedan pomoćnik ministra za kulturu rekao je pre nekoliko godina: ,,Vreme je da knjiga postane roba”. I postala je roba. Ne samo obični ljudi već i tzv. intelektualci misle da bez kulture može da se živi. Bez obzira na obrazovanje, kultura je sve manje prisutna u nama, za veliki broj ljudi i u razvijenim demokratijama – suvišna. I kultura je počela previše da podilazi ukusu najšire publike. A ukus nije biološka kategorija, on se stvara i kultivira. Svoje najnovije istraživanje počela sam sa tezom da je kultura krajnje marginalizovana u procesu tranzicije.

MONITOR: Nalazite da je veoma interesantna naša verzija postmoderne, naš kraj 20. veka. Govorite o osećaju bespomoćnosti i ,,dobrovoljnom bekstvu od slobode”.
GOLUBOVIĆ: Od slobode i odgovornosti.Vratila bih se na pitanje postmoderne. Postmodernizam je varka – kao kretanje modernosti u jednom višem pravcu. U stvari, postmodernizam je ukidanje osnovnih temelja modernizma, prosvećenosti, vrednosti. Oni kažu: potrebne su „male priče”, a ne ideje, vizije. Time se vraćamo unazad, tako da to nije post-moderno već involutivno.Vraćanje unazad je tradicionalizam, kretanje ustaljenim tokom. Stalno pravim razliku između tradicionalizma i tradicije. U tradiciji ima dosta toga čime se može dičiti. Naši seljaci su imali uzrečicu ,,Neću da kaljam obraz”, što govori o značaju poštenja kao vrednosti. Postmodernizam je poštapalica za ljude bez dovoljno ideja.

MONITOR: Kako izać iz stanja opšte rezignacije?
GOLUBOVIĆ: Obično se kaže ,,Na mladima svet ostaje”. Nažalost, mladi su uskraćeni za prave vrednosti. Omanule su i škola i porodica. Kada su dve osnovne institucije lišene svojih temeljnih funkcija, da obrazovanjem i vaspitavaju a da vaspitavanjem u porodici i obrazuju, veliko je pitanje gde su izvori volje za promenom.

Nisam ni pesimista ni optimista, pokušavam da nađem svetle tačke iz kojih se može videti da će nešto moći da nikne. Imala sam prilike da budem u kontaktu sa ,,praktičnim životom”. Videla sam da kada ljudi znaju šta žele, kada su uporni da to ostvare, mogu da ostvare cilj. Njihov primer može zarazno da deluje.

Kaže se da ne može mnogo pojedinac. Ne može, ali nepristajanjem on pokreće druge. Solidarnost se ne praktikuje u postmodernom društvu jer se izjednačava sa komunizmom. Po neoliberalnoj ideologiji, svak ko hoće da zaradi može, a ko to ne uspe on je lenjivac. Tako se namerno maskira stvarnost. Radništvo se reprodukuje. Studenti kojima sam predavala u SAD plaćali su desetine hiljada dolara za školovanje. Nisam morala da ih pitam iz kakvih su porodica. Radi se o prenošenju istorijske nejednakosti.

MONITOR: Ali i liberalni kapitalizam govori o ,,jednakim šansama”, pa ko je sposobniji, vredniji on će imati više?
GOLUBOVIĆ: Šta su tu jednake šanse? Ni kod nas u vreme socijalizma i besplatnog školovanja, radničko i seljačko dete nije lako stizalo na fakultet. Njegova siromašna porodica jedva je čekala da završi zanatsku školu da bi se zaposlio. Podmetanje je kad se kaže da postoje jednake šanse. Jaz se između bogatih i siromašnih u svetu se širi i to ne samo u Africi i Aziji, već i usred Evrope. Ima jedna fina knjiga koju je uređivao Antoni Gidens i pet autora je analiziralo kako se u Evropi za poslednjih deset godina širio socijalni jaz. Svaki sociolog zna da ekstremne socijalne razlike destabilizuju društvo. U neoliberalizmu i ne postoji koncepcija javnog, već samo privatnog dobra. Džon Rols je pokušao da koncepcijom distributivne pravde prevaziđe taj jaz. Tražio je da se pravi razlika između prirodne i istorijske, stečene nejednakosti.

MONITOR: U slučaju te istorijske nejednakosti morala bi da deluje distributivna pravda?
GOLUBOVIĆ: Jeste. Kod nas je neoliberalizam prećutno postao dominantna ideologija. Niko ne govori o tome da je neophodno da postavimo pitanje o povratku socijalne države. Socijalna država je vrlo dobro funkcionisala i u Francuskoj, nešto manje dobro u Engleskog – Bler ju je zakopao pa su ga zato nazvali naslednikom Tačerove, dosta dobro je funkcionisala i u Nemačko jedno vreme.

Ona je u socijalizmu kod nas imala i svoje dobre strane. Bilo je privilegija ali nikako tako velikih kao danas sa jednim Miškovićem koji je za par godina stekao milijarde. To je istorijska nepravda. U tim uslovima nema mnogo stimulansa za pojedinca. On vidi na koji način se dolazi do ogromnih količina novca i moći..

MONITOR: Radi se o stečenoj velikoj društvenoj moći i uticaju preko lako stečenog bogatstva?
GOLUBOVIĆ: Pogledajte samo činjenicu da je Mišković u lanac povezao gotovo sve supermarkete. To je moć koju teško može da ima i Boris Tadić.

MONITOR: Mnogi postaju zavisni od Miškovića i društva?
GOLUBOVIĆ: U 2001. na pitanje šta ispitanik čini da bi stvari bile bolje, najveći broj odgovora je bio – ništa, mi smo bespomoćni. Bespomoćnost je bila osnovni odgovor apsolutne većine. Tako je bilo i 2006, kada smo ispitivali apstinente. Mladi su govorili da iz revolta ne izlaze na izbore. Odgovarali su da neće da biraju manje zlo. Tada je sva krivica stavljana na teret političarima, a danas se više razmišlja i o ličnoj odgovornosti. Neki od ispitanika su danas postali samokritičniji pa kažu: u našoj glavi se ništa nije promenilo, mi razmišljamo isto kao za vreme Slobodana Miloševića. Činjenica da ljudi misle da bi trebalo da se promeni ,,nešto u glavi” je napredak.

MONITOR: Vraćaju samopoštovanje?
GOLUBOVIĆ: Samopoštovanje i samopouzdanje. I onda neće reći: pasivni smo zato što nas niko ne zove nigde, što nam niko ne daje slobodu. Sloboda se ne daje. Idi, trči, traži… To izvesno samoosvešćivanje ne može da se svede na jedan sloj ili životno doba. Nisu to samo mladi.

MONITOR: Među kojima ima dosta konformista?
GOLUBOVIĆ: Ne samo konformista, već da tako kažem ,,bezglavih” mladih ljudi. Zato je obrazovanje jako važno. Najvažnije je da kroz obrazovanje naučite ljude kako da znanje koriste, da im pomogne da stave prst na čelo i da sebi kažu: šta bih ja i na koji način uradila? Mi čak i u ekonomiji bolje stojimo nego u obrazovanju. To je tragično. Tu nas i globalizacija unazađuje. U Zagrebu na godišnjoj konferenciji filozofa gde redovno idem, prijatno me je iznenadilo što je moja kritika Bolonjske deklaracije dobila podršku. Oni ne kažu da je donijela više štete od koristi već – ,,Uništila nam je univerzitet”.

MONITOR: Kada se posmatraju politike u našem regionu, rečnik političara, njihovi programi, vidite diskurs utilitarnosti, bez univerzalističke vrednosne orijentacije, bez vizije. Stalno nam govore da zbog ovog ili onog pritiska, ove ili one pogodnosti, ovima ili onima moraju da popuste?
GOLUBOVIĆ: Daću vam jedan neshvatljiv primer. Najpoznatiji svetski ekonomista Jozef Stiglic, došao je na početku globalne krize u Beograd, da održi predavanje….

MONITOR: Ko je platio Mišković…
GOLUBOVIĆ: Jeste. Zbog toga nisam mogla da odem baš u Miškovićevo leglo da ga slušam, ali sam pratila na TV. Pitala sam političare, a znam pola vlade, jeste li čuli poruku – nemojte javna dobra prodavati, jer svaka zemlja koja ne upravlja svojim resurse mora da postane kolonija. A oni meni: Ko je Stiglic, šta on nama iz Amerike ovde da drži predavanja.

Odnela sam pre nekoliko dana moju najnoviju knjigu u parlament, odnela sam direktno i Borisu Tadiću i njegovim savetnicima i nekim ministrima. Ne verujem da će je iko otvoriti. A napisala sam u posveti Borisu, pošto ga znam od njegovog detinjstva: Molim te pročitaj bar deo ovih odgovora, da znaš u narednoj kampanji šta građani pitaju i šta očekuju. Verujem da je neće ni otvoriti.

MONITOR: Zašto?
GOLUBOVIĆ: Zato što niko neće ništa da uči, svi misle da su ,,bogom dani”. Jedina uloga koja se danas ne uči jeste kako biti političar.

MONITOR: Objektivno, nije lako jednom ,,čistuncu” u politici snaći se u gomili ličnih interesa na šta se svode naše partije, pa još i održavati vladajuću međustranačku ravnotežu?
GOLUBOVIĆ: Da. Ruku u vatru bih stavila da greške koje Tadić pravi ne pravi zato što zgrće pare. Drugo je u pitanju. Prva greška koju je napravio je to što je isključio Čedomira Jovanovića. Ne zato što posebno cenim Jovanovića, već što je tako pokazao da su frakcije nepoželjne. DS mora da bude sposobna da trpi frakcije. Kada je Lenjin izbacio frakcije pripremio je teren staljinizmu. Zašto je to uradio? Zato što se verovatno nesigurno osećao. Mislim da svi problemi kod njega nastaju iz nesigurnosti.

MONITOR: Čini se da Tadić u ovoj vladi previše vodi računa o zahtevima svih koalicionih partnera?
GOLUBOVIĆ: Suviše izašao u susret SPS. Nije imao za to razloga. Ali, on se oseća nesigurno a hoće da imitira Đinđića. On i Đinđić su u odlučnosti, različiti. Đinđić je imao petlju. I on je sigurno voleo vlast. Ali, ne verujem da je to ono što Borisa pokreće. On misli i o tome da DS kao stranka sačuva vlast. U tom pogledu ja mu dajem podršku. Ako dođe Nikolić (koji se uljudio) neće biti bolje, a da ne govorim šta će biti kad se vrati Šešelj. DS ima najviše potencijalno dobrih ljudi koji bi mogli da nešto pokrenu i promene. Nisu svi iskorišćeni. Interesantno, Boris je psiholog, a ne ume da bira saradnike. Njegovi savetnici…

MONITOR: No comment?
GOLUBOVIĆ: No comment. A i njegov premijer. Znam ga iz Saveta kada je bio na čelu Agencije za privatizaciju. Skoro sve privatizacije iz tog perioda su sada poništene. Kada smo ga upozoravali da je tu korupcija upetljana, on je govorio: Ma ne, kod nas nem korupcije. Tada sam mu rekla: Mi smo onda jedinstvena postsocijalistička zemlja u kojoj nema korupcije u privatizaciji.

Nastasja RADOVIĆ