Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Zaboravljene riječi i pogrešna ćutanja

Objavljeno prije

na

Razočaraju me riječi nekad, njihova ograničenost i to klecanje koljenima kad naiđu na ono neopisivo

 

Ako imate dobro jutro viška, pošaljite jedno, ovo kod mene i nije bog zna kakvo. Izgleda da se u međuvremenu nešto dogodilo, ali znate šta, stvari se događaju u međuvremenu. Neko „Mama zašto mi jedemo decu životinja, zar to nije grozno?“ jutro. Klinci nas svojim pitanjima uvere da nemamo odgovore na fundamentalna pitanja o životu, samo je razlika u tome što smo kao odrasli prestali da tražimo odgovore, za razliku od dece. Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata, uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči… Moraš da razbiješ svoj odraz da bi mogao žeđ da utoliš – staro vodino pravilo. Život je lep. Svi bismo morali da nabavimo po jedan.

Htedoh da vam se požalim na genetski modifikovanu hranu. Kupila sam lubenicu, probala – potpuno joj izmenili ukus: slankasto-ljutkasta, pomalo i slatka. A onda se setim da verovatno nisam oprala nož posle pravljenja salate. Eto. Dakle, slobodno jedite, još ih nisu upropastili. Lubenice, mislim. Ljudi se plaše smrti, a smrt dođe samo na kraju, kad ti život već uzme sve. Dođe mi da mi nikad više ne dolazi. Čežnja je divno osećanje. Može da traje i dugo, i predugo, a da ne izgubi ništa od lepote, da se ne potroši nimalo. I da te prati dok si živ, nečujna i nevidljiva, nežnija od utehe, lepša od povratka.

O muškarcima mnogo toga govori činjenica da im je potrebno tri godine da donesu kilo dunja, aman, aman… A i o ženama da te dunje moraju biti iz Stambola, inače ništa. Hm, mora da su prskane, čim se ne kvare tri godine. Postoje ti neki totalno prirodni zagrljaji gde mozak nema kontrolu, a ruke same idu. Kad god ispadnem glupa, setim se da je važno da sam ,,živa i zdrava“. Nešto platim suzom, nešto osmehom… ostavim i bakšiš.

Nikola Tesla u svom poslednjem pismu napisao je majci: „Voleo bih da sam sada pored tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći ljudskoj vrsti, nisu mi donele ništa drugo sem uvrede i poniženja“.

Sad bih ovde htela da kažem nešto, a ne ide. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Ponekad mi tako nedostaju i neki likovi iz knjiga, kao da smo mesecima jedno drugom kuvali čajeve i ležali ispod istog ćebeta. Kad ti nepoznati ljudi zamirišu na poznate, pa se onesvestiš u marketu u odeljku između omekšivača za veš i sredstva za skidanje fleka. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Je l’ i vama jesen prvo dolazi iznutra? Gadan neki bes se uvlači u narod. Onaj najgori. Onaj koji ne vidi krivca i ne bira žrtvu.

Opet ću noćas da tražim lek. I noćas ću ponovo da pokušavam da na tom zgarištu, iz pepela preostalog sna, za sebe, za sve nas, pod trepavice zasejem novo jutro, veliko i plavo i zdravo. Da iz semena tog sna iznikne još malo života za sve nas koji, uprkos svemu, volimo da živimo.

„Šta to šapućeš?“, upitao je čovek iza kapije.

„Govorim molitvu za mrtve“.

„Govori ti molitvu za žive, njima je teže“.

(Derviš i smrt)

P.S. Znam da ćete me mrzeti, ali ja sam ona koju ne ujedaju komarci.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Svaka ptica svome jadu leti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj dionici puta očekuješ bezdan

 

Našli su me posle lutanja

Srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu

I krv.“

Mika Antić

Svi mediji u Srbiji su deo velike propagande laži. A nismo ni mi drugačiji, diskutujemo ko je bolji i povoljniji predsednik USA, sa našeg stanovišta ili želja, a sami smo izbrali svog.

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj deonici puta očekuješ bezdan. Koliko nečega treba da se nataloži u čoveku da se u njemu probudi svest i želja “revolucionara”, da ustane i krene odlučno da reši problem? Pitanje na koje većina nema odgovor. Uplašeni pred zagubljenom ljudskošću… Više nije bitno ko smo, ni odakle smo, ni zašto smo tu. Čim pređemo preko kućnog praga, zakoračimo u ambis. Mi smo umetnici koji tugu pretvaramo u mržnju i strah, koji sreću pretvaramo u ljubomoru i osvetu.

Mračno vreme. Ova hladnoća kao da dolazi iz crno-belih filmova. Reči mi tihuju u čast nevinih. Psovke na kratkom lancu držim, jer oni kojima bi bile upućene, nisu ih dostojni… i da, obrazi mi bride što su mi dela nemoćna. Sav ovaj bes ćemo da polegnemo u sebe, neko u želudac, neko pod kožu, neko u grudni koš, da poravnamo i utabamo zemlju. Nikako nije dobro da se srce ovako stisne.

I ovom nebu iznad nas treba proveriti ankere. Valjda gore nisu ništa dirali.

P.S. Tramp novi predsednik. Nama stari.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zimsko računanje nevremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na vidjelo

 

Evo, vratiše nam onaj sat što su nam ga ukrali u martu. Nema zime. Narodski rečeno ovde zima u prenesenom značenju  može da bude problem, nevolja, opasnost ili briga. Samo neka nema zime, a sa pravom zimom ćemo lako. Jutros smo ispred kuće maglu hvatali u kofe. Ptice su išle peške.

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na videlo. Koliko više nemam živaca za svo ovo lupetanje i teorije zavere i ljude bez mozga i za one bez vaspitanja… Čovek bi pomislio da će obavezno osmogodišnje obrazovanje ostaviti bar neki trag. Ali, neee… Poneki loš izbor. Tu i tamo pogrešna procena. Poneko zaletanje u stilu “ko guska kroz maglu“.

Nedostaju mi oni dugi večernji dani na selu i razgovori pokojnog dede sa komšijom Rankom o svemu i svačemu, uz uzgrednu konstataciju da nas rakija zavađuje, ali nas rakija i miri. Komšija Ranko je bio pilot i govorio je više jezika. Ponekad nas je zabavljao izgovarajući strane reči. Oduvek sam zavidela poliglotama. Razumeti i govoriti više jezika, to je kao da živimo još onoliko života, koliko jezika umemo da razumemo. S druge strane, rastuže me oni koji ni sopstveni jezik nemaju želju da nauče i upoznaju što više nivoa njegovog značenja.

Roditeljski sastanak, kod mog šesnaestogodišnjeg sina, razredni započinje rečenicom: „Kupite deci čarape!“ Svi idu (dečaci i devojčice) u nazuvicama i stalno su bolesni. Onda roditelji počeše sa pravdanjem, te moda, te ne možeš im ništa, te takve su generacije… Jedna od boljih strana našeg obrazovnog sistema je učenje priče „Svijetu se ne može ugoditi“ u prvom razredu. Odmah objasniti deci kakvi su ljudi.

Moja baba je bila mudra žena, uvek je govorila da se debele čarape ne skidaju ako mesec ima slovo r u svom nazivu. I naravno, odmah me obuzme neka nostalgija. U kući babe i dede vreme je zamrznuto. Odiše sigurnošću, pouzdanošću, spokojem. Miriše na večnost. Možda nostalgija nije žal za boljom prošlošću, već za neostvarenim nadama.

Ujutru se rađa sunce, ali svitanje je i stres i poziv na borbu, a zalazak sunca smiraj i predah do novog dana. Odoh da ne radim ništa.

P.S. Vreme ne leči ništa što ne želite da bude izlečeno.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Laugh u srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izađem u svijet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svijet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu

 

 

Uz jesenju vlažnost ide letargija, ali i neobjašnjiva pritajena nada. Volim to osećanje, možda zato što mi budi sećanje na davne dane. Mislim da treba da pojedem malo slanine, kako je verovala moja baba, da podmažem organe iznutra. Kakvu li to zver hranim u sebi žderući ovoliko i dalje, kad je stomak već odavno pun?

Bitka između forme i suštine bije se na svim frontovima života. Tesno je… Ne zalećite se unapred! Apsolutnog pobednika nema! Kad kola krenu nizbrdo, ja ih pratim dok se ne razbijem. Pokušala sam i da prkosim i sudbini, i kolima, i životu, al’ ne ide… Kad ide, ide sve i to glatko, milina jedna. Daj mi živote ovo drugo, glatko i bez muke! Da putujem. Putovati znači izlečiti mnoge predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. To je promena duboka i trajna, širok i zdrav pogled na svet koji se ne stiče tavoreći u jednom kutku. Sloboda, drugim rečima.

Juče sam pila kafu sa neznancem. Ja sam ćutala, on je naše ćutanje prekidao nekim kratkim konstatacijama. Divno smo se ispričali. „Kad ćemo sledeći put da ćutimo?“, pitao je, mrtav ozbiljan, pri odlasku…

Izađem u svet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu. Žalosno je kakva se zlodela čine, a još žalosnije što izostaje odgovarajuća reakcija. Ravnodušnost na ljudsku patnju je put ka izumiranju ljudskog u ljudima. Neke nakaze gamižu, svuda ih ima. Nema pojedinačne sreće u društvu kojim vlada zlo!

Jedina osoba u primarnoj porodici koja me je bezuslovno volela, razumela i podržavala je bila moja baba. Kada je umrla, ostala je praznina koju niko nije ispunio. Svi imamo fioku gde živi stari i zaboravljeni ključ koji niko ne pamti koja brava ili vrata otvara. On tu samo stoji i ne radi ništa. Zgužvano. Prašnjavo. Obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, u grlu zastaje, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanja. „Sećanje na bol još uvek je bol. Sećanje na sreću više nije sreća:“ Dakle, ne leči ništa. Vreme. „Vreme je krvnik.“ Čitala sam negde da je nauka dokazala da vukovi ne izdaju čopor, da pored brige o mladima brinu o starima, da su im rodbinske veze jake, da biraju samo jednog partnera (nikada srodnika) za ceo život, da dugo tuguju ako ga izgube i onda ljudi kažu: „Čovek je čoveku vuk“.

P.S. Stavi kibicfenster na zid tog svog malog sveta. Ko zna, možda ugledaš nešto lepo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo