Volio bih da nisam u pravu ali u crnogorskoj medijskoj zajednici ne postoji jasna svijest o tome da danas „naši“ mogu još sjutra da postanu „njihovi“ i da upravo medijsko zakonodavstvo treba da osigura stabilnu i jednaku poziciju za svaki medij, bez obzira na namjere i težnje vladajućih struktura

MONITOR: Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je četvoricu optuženih za ubistvo Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine. Kako vidite tu presudu?

OBRADOVIĆ: Razumem ogorčenost javnosti i razočarenje, pre svega, u novinarskim krugovima ali, lično, nisam nimalo iznenađen. Uostalom, još pre desetak meseci se naslućivalo kakav će biti epilog ovog suđenja. Presuda je već tada bila donesena, čekao se samo zgodan trenutak da se ona obelodani. Zašto je to urađeno baš sada, šta odluka Apelacionog suda treba da prekrije i sakrije, već možemo naslućivati. U svakom slučaju, oslobađajuća presuda je, pre svega, logična posledica aktuelnog opšteg političkog i društvenog konteksta i pogrešno bi bilo posmatrati je izolovano od ukupnih društvenih tokova u Srbiji. Možemo raspravljati o sudu, sudijama, formalnim propustima u istrazi i optužnici, mogućem uticaju službi i režima ali, plašim se, da je to samo zamagljivanje suštine. Presuda jednostavno nije mogla biti drugačija jer ovakav ishod suđenja optuženima za ubistvo Ćuruvije je, po mom mišljenju, precizna dijagnoza srpskog društva. U toj presudi je sublimirano svo gacanje Srbije u poslednje tri i više decenija u tmini nacionalizma i jeftinog populizma, ratnih zločina i agresivnog klerikalizma, mitomanije, kiča i primitivizma kao dominantnog kulturnog modela, panslovenskog bratstva umesto evropskih vrednosti. Sve to, na ovaj ili onaj način, jasno se oslikava u genezi celog slučaja Ćuruvija, od trenutka ubistva do danas i, ono što je najgore, svedoči da se u Srbiji malo toga promenilo od vremena kad je streljan Slavko Ćuruvija pa sve do oslobađajuće presude njegovim dželatima.

I još nešto, ne manje važno. Vučićeva vladavina se svakim danom, sve više zasniva na represiji i strahu. Ova presuda, između ostalog, ima za cilj da pojača taj osećaj pre svega kod novinara ali i običnog građanina, osećaj straha i bespomoćnosti pred reperesivnim aparatom i Državom koja, eto, može da ti oduzme život i da za to niko ne odgovara.

Kad sve to sagledate, čini se da epilog i nije mogao biti drugačiji.

MONTIOR: U Crnoj Gori čekaju mnogi neriješeni slučajevi napada na novinare, pa i ubistvo urednika Dana Duška Jovanovića. Očekujete li da ti slučajevi mogu dočekati institucionalni epilog?

OBRADOVIĆ: Moram da podsetim da je oktobra 2017. na Malti novinarka Dafne Karuana Galicija stradala u eksploziji bombe postavljene ispod njenog automobila. Istraga je dovela do ostavke premijera Džozefa Muskata 2019. godine pošto su njegovi bliski saradnici bili umešani u slučaj, a 2022. na po 40 godina zatvora osuđena su braća Diđorđo nakon što su priznali krivicu za ubistvo malteške novinarke. U Slovačkoj je 2018. godine ubijen Jan Kucijak, istraživački novinar. Ubica je otkriven i posle dve godine osuđen na 23 godine zatvora. Ova dva primera, koji imaju mnogo sličnosti sa ubistvom Duška Jovanovića, ali i stradanjem Ćuruvije, Milana Pantića i Dade Vujasinović u Srbiji, pokazuju da ubistva novinara mogu da se reše efikasno i u relativno kratkom roku. Potrebno je naravno, osim političke volje, postojanje institucionalnog okvira koji podrazumeva policiju, tužilaštvo i sudove koji su oslobođeni bilo kakvog uticaja, od političkog do kriminogenog.

Upravo u toj činjenici je odgovor zašto još nije rasvetljeno ubistvo Duška Jovanovića, ranjavanje Olivere Lakić, bacanje bombe na redakciju Vijesti i ostali slučajevi napada na novinare u Crnoj Gori. Neotkrivanje i procesuiranje počinioca u svim tim sličajevima je nepobitan dokaz da u tom lancu policija – tužilaštvo – sud i dalje nema dovoljno kapaciteta, volje, želje i hrabrosti da se sistem suoči sa ubistvima i napadima na novinare. Iz tog razloga, kao i vremenske distance dovoljne da zločinci zametnu tragove, u slučaju Duška Jovanovića nisam optimista da će počinioci i posebno nalogodavci biti otkriveni u bliskoj budućnosti. To nipošto ne znači da svakog dana, iznova treba insistirati na razrešenju i punoj istini o ovom ubistvu. Kad se to desi, biće to jedan od nepobitnih znakova da je Crna Gora postala pravna država.

MONITOR: Vidite li znakoviost u tome što ubistva u regionu, od Beograda, preko Podgorice, do Zagreba nijesu rasvetljena?

OBRADOVIĆ: Za razliku od Duška Jovanovića i Ćuruvije, neposredni izvršioci ubistva Iva Pukanića su otkriveni i nalaze se iza rešetaka. Iako nalogodovac za stradanje vlasnika Nacionala nije otkriven, sama činjenica da su u Srbiji i Crnoj Gori ubice dvojice novinara ostali van domašaja pravde ne može biti prosta slučajnost. Pre će biti da je takva situacija posledica mnogo istovetnih faktora koji rezultiraju visokom stopom nekažnjivosti ubistava i napada na novinare. Jedan od glavnih uzroka, osim ovih o kojima smo već govorili, je izostanak temeljite reforme službi bezbednosti koje su u obe države ključno čvorište kad su u pitanju državni zločini, a ubistva Ćuruvije i Jovanovića to zasigurno jesu. U Srbiji je i sudski dokazano u nekoliko slučajeva, da su u DB, odnosno sadašnjoj BIA, postojali eskadroni smrti, državne ubice koje su bile zadužene za eliminisanje političkih protivnika, a novinari se i tada i danas tako tretiraju. Nema nikakvog razloga da je bila drugačija situacija i u Crnoj Gori i siguran sam će se pre ili kasnije to i dokazati. Možda me utisak vara ali, čini mi se, da ANB nekako ostaje u senci napora da se posle avgusta 2020. reformišu tužilaštvo, sudstvo i javna bezbednost. Bez te komponente, neke vrste „vetinga“ u službama bezbednosti, plašim se da će mnogi zločini, pa i ubistvo Duška Jovanovića, ostati još dugo nerasvetljeni.

MONTOR: Nerazriješeni slučajevi napada na novinare, skupa sa medijskim zakonima, jedan su od preduslova da Crna Gora dobije prelazna mjerila i nastavi evropski put. Kakvi su kapacitet vlasti da te zadatke i obavi i obave?

OBRADOVIĆ: Naravno, uvek treba govoriti o vlasti, ali ja bih se radije osvrnuo na medijsku zajednicu jer mi se čini, na osnovu dosadašnjeg iskustva, da namere onih koji drže poluge moći u svojim rukama ostaju uglavnom iste a to je da ostvaruju politički uticaj na medije. Kvalitetno medijsko zakonodavstvo je svakako jedan od preduslova za ostvarivanje javnog interesa u ovoj oblasti jer ono vrlo često predstavlja preduslov i jedan od glavnih mehanizama za postojanje i nesmetano funkcionisanje kritičkih i profesionalnih medija, naročito u demokratijama, poput crnogorske, koje nemaju dugu tradiciju slobode informisanja. Opet uz ogradu da nisam dovoljno dugo bio neposredni akter na medijskoj sceni u Crnoj Gori i samim tim ostavljam mogućnost da grešim, moj je utisak, da nema u dovoljnoj meri saglasnosti i konsenzusa u medijskoj zajednici oko ključnih pitanja koja će se regulisati medijskim zakonima. Bilo bi jako dobro ako bi u Crnoj Gori postojao mnogo snažniji medijski „front“ koji bi činili predstavnici novinarskih udruženja, sindikata, organizacija civilnog društva, sa usaglašenim stavovima oko ključnih i za sve aktere nespornih medijskih pitanja. Voleo bih da nisam u pravu ali u crnogorskoj medijskoj zajednici ne postoji jasna svest o tome da danas „naši“ mogu još sutra da postanu „njihovi“ i da upravo medijsko zakonodavstvo treba da osigura stabilnu i jednaku poziciju za svaki medij bez obzira na namere i težnje vladajućih struktura.

Što se tiče aktuelne vlasti, ne treba imati nikakvih iluzija.I ona će, kao  prethodne i neke buduće vlasti pokušavati da ostvare uticaj na medije. Od nas zavisi koliko će uspeti u tome.

MONITOR: Gdje su crnogorski mediji danas?

OBRADOVIĆ: Crnogorska demokratija je još u povoju, sa neizgrađenim institucijama i medijima koji se tek prilagođavaju novonastaloj situaciji u kojoj nema DPS-a kao jedinog protivnika ili saveznika. U takvim okolnostima ima nesnalaženja, neprofesionalizma ali i navijačkog novinarstva. Ipak, generalno gledano, crnogorska medijska scena nudi građanima odgovore na mnoga aktuelna politička, ekonomska i sva druga pitanja koja se svakodnevno otvaraju i zahtevaju javnu reakciju. Mediji će sasvim sigurno biti mnogo bolji ako se u samoj profesiji pojačajaju napori na odbrani novinarstva od diletanata, partijskih i nacionalnih poslenika. Jedan od prvih koraka u tom smeru mogao bi biti, recimo, uspostavljanje sistema samoregulacije, odnosno formiranje jednog profesionalnog mehanizma pomoću kojeg će sami novinari javno ukazivati na nepoštovanje profesionalnih standarda i etičkog kodeksa.

Mislim, takođe, da još ne postoji dovoljno svesti u crnogorskim medijima, pre svega onim tradicionalnim, o neumitnosti digitalne transformacije i promenama koje ona nosi sa sobom. Nisam siguran da se preduzimaju adekvatni koraci u tom pravcu a plašim se posledica jer prelazak na nove, digitalne modele poslovanja može biti veoma bolan i težak proces pre svega za novinare.

MONITOR: Prošlo je 100 dana  Vlade. Ima li pokazatelja da se krećemo naprijed?

OBRADOVIĆ: Popunjavanje pozicija u pravosuđu, izbor vrhovnog državnog tužioca, uspešno sproveden popis i ponovno pokretanje pregovaračkog EU procesa, između ostalog, pokazuju da je Vlada u prvih 100 dana ispunila većinu očekivanja. Čini se, međutim, da su pred Spajićevim kabinetom tek ozbiljni izazovi. Kratkoročno, to bi moglo da bude sprovođenje programa Evropa sad 2 i ponašanje prosrpskog dela vladajuće koalicije. Dugoročno, jačanje desničarskih snaga u Evropi koje nisu naklonjene proširenju EU može dovesti u pitanje sadašnje jasno opredeljenje unutar Evropske unije da Crna Gora bude ogledni primer za ostale države kandidate.

U svakom slučaju, Crna Gora se nalazi pred istorijskom šansom da ubrzanim reformama obezbedi mesto u evropskoj porodici. Hoće li u tome uspeti, ostaje da se vidi, ali činjenica je da su učinjeni značajni pomaci u ovih 100 dana što je samo po sebi uspeh jer članstvo u EU je krajnji cilj ali svaki korak u tom pravcu je korak napred za Crnu Goru u izgradnji modernog, demokratskog društva.

Milena PEROVIĆ