A onaj gore jedan vrlo osetljiv i pravičan. Šanse su da će nas umesto gneva i milosti pre pogoditi ljuske semenki, koje gricka dok sluša molitve. Ne može sad, nešto je zauzet
Poranila kȏ Milorad, samo što nemam vinograd. Veli Branko neki će svemir ponovo da nas stvori, a ja se setim svih koje nema(m), i svega što nije bilo, a moglo je, pa me steže u dušniku, pre no što sam iz kreveta ustala. Još uvek je hladno. Molim proleće da se uozbilji i počne da se budi ujutru, a ne oko podneva.
Čujem zvoni telefon, izletim mokra ispod tuša, preskočim dva psa, na trećeg naletim, okliznem se na parket, udarim prst o ivicu stola, da bih shvatila da je počela pesma koju imam kao melodiju na telefonu, vladaj Vučiću još sto godina pored ovakve opozicije. Bilo bi divno kad bismo neke stvari mogli da prespavamo, da im tako izbrišemo postojanje. Ali sve nas to ujutru sačeka i poželi nam dobar dan.
Nekad započnem čas pitanjem: „Jeste li uradili domaći?“, u nadi da će neko ko je zaboravio pitati: „A šta je bilo za domaći?“, pa da će neko drugi ko je uradio reći šta je bilo, jer sam ja totalno zaboravila šta sam im dala za domaći. Skoro da sam zaboravila i kakav je osećaj kad hoćeš iz kože napolje, a koža ti ne da.
Kad sam bila mala volela sam kitnjaste vokabulare i ljude koji pisanjem hvataju život kao mrežom leptire. Sad volim da su reči jednostavne i bitne kao hleb. Osećam da se nešto promenilo u vazduhu, ne znam kako da objasnim, kao da mi dolazi neka snaga i otvaraju se neka vrata da mogu da uradim sve što sam namerila. Samo još i da sprovedem u delo. Pogledaš se u ogledalo i vidiš glavu dva broja veću i ramena pod teretom.
Ovo mlaćenje prazne slame o kandidatima podseti me na jedan kafić u Karlovcima, ima tome desetak godina, kad smo pitali konobara šta imaju od pića, a on kaže: „Sve“. Odlično. „Meni bitter lemon“. Kaže nema. „Dobro, onda tonik“. Nema ni tonika. „Dobro, brale, nabroj nam to ,,sve““. „Koka kola i narandža“, kaže. E to, taj izbor. Kad više nema gde, narod se okreće Bogu. Pogled upire u nebo, liturgije nikad veće, ljube se ikone, ruke. A onaj gore jedan, vrlo osetljiv i pravičan. Šanse su da će nas umesto gneva i milosti pre pogoditi ljuske semenki, koje gricka dok sluša molitve. Ne može sad, nešto je zauzet.
To što, racionalno razmišljajući, znam da neke stvari neću uspeti nikad da ostvarim, ne znači da ću biti dovoljno racionalna da prestanem da čeznem za njima. To nema veze jedno sa drugim. Usamljenost je kada nemamo za čim da čeznemo, tvrdi Stendal: ovo mi je podsetnik da nisam usamljena.
Raj je u ovom životu, i tu se moja nada završava.
P.S. Ima li među kamenjem takmičarskog duha, koji će prvi biti bačen?
Nataša ANDRIĆ