Razumnim zovemo onog čovjeka koji svog ludaka drži pod ključem i na oku! I s njim nikada, ali zaista nikada, ne razgovara! Sjetite se novele Antona Pavloviča Čehova Paviljon br. 6. Doktor Andrej Jefimič (on je onaj razumni od dvojice koji zajedno čine svakog čovjeka), upravlja ustanovom za duševne bolesnike u dalekom provincijskom gradu. Beskrajna je pustoš i učmalost takvih mjesta. Ali eto, Čehov je znao izabrati svoju alegoriju: Pusto je i učmalo u našim mislima koliko god nam se one inače činile velikim, neobičnim i zanimljivima. Dovoljno je samo za trenutak oslušnuti onog drugog kom smo zabranili da otvori usta, pa da se šarena opsjena nazvana ,,pravi život”, smjesta rasprsne i suoči nas sa svom bijedom i kičerajem kulisa cirkusa u kom smo se zatekli ne znajući kako, i iz kog će nas izbaciti ne rekavši nam ni kada, ni zašto. Svaki čovjek je daleko veće čudo, neuporedivo složenije od svojih najkomplikovanijih misli! I Šekspir je to znao. Njegov Hamlet je takođe alegorija. Etimološki, Hamlet je zabačeno seoce, tri kuće u brdima. Pustoš, izoliranost, beznadežna usamljenost otvore se pred pogledom i zavladaju umom onoga ko se makar malo zadubio u sebe i shvatio u kakvoj pustoši i usamljenosti živi! Upoznaj sebe! Bolje nemoj, jer ono što ćeš tamo naći najčešće nije vrijedno truda!

I sjetite se, u spomenutoj noveli, doktor Andrej Jefimič među svojim pacijentima jednog dana upozna Ivana Dmitriča. Svog ličnog ludaka. I počini kobnu grešku. Prevari se i počne s njim razgovarati. Iz dana u dan otkriva da je njegov ludak zapravo veoma pametan. U mnogim stvarima ravan njemu, u većini i pametniji od njega! I mi sebe smatramo razumnim sve dok naš Andrej Jefimič drži pod ključem našeg Ivana Dmitriča. I dok s njim ne razgovara. Zbog toga, nikada i ne doznamo da je taj Ivan Dmitrič zapravo onaj istinski ja, da je on pametan i dobar i plemenit, ali i da je, upravo zato što je takav, potpuno nesposoban da opstane u ovakvom svijetu u kakvom živimo, te da iz razloga, i biva zatvoren u duševnu bolnicu. Da ga zato, a ne zbog neke njegove krivice, držimo pod ključem, i zato, a ne zbog toga što nam nema reći ništa pametno, s njim ne razgovaramo. U ovom svijetu zato su zatočeni mnogi Ivani Dmitriči. Da nam se ne otvore oči i da ne ugledamo onu pustoš i da nam se um ne suoči sa čemerom usamljenosti u kojoj živimo, a koju ne vidimo upravo zato što svom Ivanu Dmitriču ne damo da progovori!

A desi se i obrnuto: Da Ivan Dmitrič drži pod ključem i na oku svoga Andreja Jefimiča, i s njim ne progovara ni jednu jedinu riječ! Dakle da onaj istinski pametniji, onaj koji shvata svu obmanu i uzaludnost života, ne dozvoljava branitelju iluzija, onom razumnom u sebi, da ga dovodi u sumnju i da ga navodi na to da iluziju smatra istinom, san javom, a čemer čamotinje – radostima života. Čvrsto riješen da učini upravo to – da više nikada ne zatvori svog Ivana Dmitriča, i da ne pusti na slobodu svog Andreja Jefimiča, mladi vojnik Artur Robert, pođe tog jutra, na svoj zahtjev, u kancelariju komandanta puka!

– Gospodine pukovniče, od ovog trenutka odbijam da uzmem oružje u ruke, da nosim uniformu i da učestvujem u bilo kakvim aktivnostima, dejstvima i akcijama.

– Ti znaš da smo na frontu!? I znaš da je ovo dezerterstvo!? I jasno ti je šta se radi sa dezerterima na frontu!? Jesi li poludio!?

– Sve to znam. Nisam poludio. Još ne. Ako i pored toga što sve to znam, ipak produžim da ratujem, poludiću sigurno.

– Sinko, ljudi umiru. Hoće li ih smrt zadesiti u ratu ili u miru – nije naše da odlučujemo!

– Upravo to je naše! Ako se ljudi već ubijaju, neka to bar bude s razlogom. Ovako, u ratu, ljudi koji se ne poznaju, masovno ubijaju jedni druge, po naredbi ljudi koji se poznaju ali se ne ubijaju!

Kada je tri dana kasnije čuo presudu prijekog vojnog suda koji ga je osudio na 15 godina strogog zatvora (kao bitnu olakšavajuću okolnost, sud je uzeo u obzir mišljenje psihijatra), bivši vojnik Artur Robert sa olakšanjem pomisli: Dobro je, sljedećih petnaest godina onaj ludak neće moći da učini nikakvu gadost.

Ferid MUHIĆ