Velika rekonstrukcija i koncentracija.
O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.
Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.
Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.
Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.
A sada i ono najavljeno preciziranje. Koje treba da objasni zbog čega nam je ovde i danas neophodna ne bilo kakva nego baš koncentraciona vlada. To jest, precizirajmo i to, vlada vanrednog stanja, koja je kao takva predviđena i u Ustavu Crne Gore. Odgovor nije samo u tome što se naša mala i jedina već nekoliko godina nalazi u nekoj vrsti neobjavljenog poluvanrednog stanja, nego još više u tome što postoji ozbiljna pretnja da ona iz ovog i ovakvog stanja relativno brzo pređe u puno vanredno stanje i u nešto čak mnogo, mnogo gore od toga. Pa bi formiranje koncentracione vlade bilo jedna vrsta pravovremene i delotvorne preventive.
Ozbiljna pretnja o kojoj je reč je glokalna, to jest istovremeno lokalna odnosno naša, i globalna odnosno svetska. Pri čemu je naš glavni problem, u Crnoj Gori, ali i šire, što o ovoj ozbiljnoj glokalnoj pretnji, još uvek nema ni minimuma svesti, ili, još konkretnije i preciznije rečeno, o njoj, i u njoj, kod nas, i šire, ovde i danas, postoji i funkcioniše samo velika i opasna NeSvest. Pa je podizanje ove svesti ovde i danas naš prvi i najveći zadatak.
Ali krenimo redom. Najpre, kakva je to velika i opasna NeSvest kada je o našoj maloj i jedinoj reč. Pa to je pre svega činjenica da je najveći deo naše vladajuće političke klase toliko opijen vlašću i vlastoljubljem, najveći znalci su već rekli, najjačim ljudskim opijatom, da uopšte ne vidi realno političko stanje u kojem se zemlja nalazi. A to nije takozvana nova odnosno njihova vlast, kako oni opijeno misle, nego je to jedna vrsta produženog i sve opasnijeg dvovlašća između nove vlasti i stare mafiokratije, koje ozbiljno preti da pređe u otvoreno nasilje većih razmera odnosno u unutrašnji građanski rat. (Mafiokratija je ozbiljna stvar a ne politička psovka. Ako to nismo znali pre Europolovih takozvanih skaj prepiski, sada to već veoma dobro i slikovito znamo. Uz fašizam, mafiokratija je drugi najznačajniji negativni oblik odumiranja države u našem vremenu.)
NeSvest naše vladajuće i opozicione političke klase, ali, na žalost, i najvećeg dela vladajućih i opozicionih klasa sveta, o realnom stanju samog sveta, još je veća i opasnija, a združene ove dve NeSvesti su najveće i najopasnije. Današnji svet nije više ni bipolaran, kakav je bio u drugoj polovini dvadesetog veka, ni unipolaran, kako je u poslednjoj deceniji tog veka bezuspešno pretendovala Pax Americana, nego je multipolaran. Ali još uvek u stanju nastajanja, tek začet, poluhaotičan, i apokaliptički opasan.
Poslednji put, ovaj i ovakav multipolaritet, manifestovao se sasvim nedavno, u rasporedu glasova Generalne skupštine UN, prilikom glasanja o Rezoluciji o Srebrenici 23. maja 2024. Bila je to prava mala i haotična politička matematika: 84 Za (Zapad i partneri) + 19 Protiv + 68 Uzdržanih + 22 Izašlih iz sale u momentu glasanja. Ili, isto ali malo sažetije: 84:109. U ovom numerisanom haosu, samo jedno je jasno: opadanje SAD i Zapada. Sve ostalo je još uvek krajnje nejasno, neodređeno i opasno.
A šta će iz onih 109, to jest iz aktuelnog NeZapada pa i AntiZapada, Kine, Rusije i Globalnog Juga, na kraju da izađe, novi, regulisani i demokratizovani Multipolaritet, što bi bilo najbolje, ili neki novi velikosilski Levijatan, što bi bilo negde između, ili ono najgore, Nuklearno-ekološka apokalipsa, još uvek je krajnje neizvesno. A ako se, daleko bilo, dogodi ovo potonje, našoj maloj i jedinoj, kao ni celom svetu, ne bi mogao da pomogne, ni Sveti Petar Cetinjski, naš najveći svih vremena, ni svi sveti na ovoj planeti. Sama činjenica, da je aktivnu, čak hiperaktivnu ulogu, u proizvodnji haotične političke matematike koja je gore samo skicirana, imao vrhovni srbijanski mafiokrata Aleksandar Vučić, politički brat blizanac našeg vrhovnog mafiokrate Mila Đukanovića, dovoljno je zabrinjavajuća.
Već skoro pola veka, na različite načine, učestvujem u borbama za pravednije i bolje društvo. Za demokratski socijalizam. Zbog toga se ova kolumna i zove Altervizija. Ali, u ovoj borbi, to isto tako dobro znam, nije dovoljno da alternativa bude samo bolja od vladajućeg kapitalističkog sistema (to joj uostalom i nije toliko teško), nego ona istovremeno mora da bude i realna odnosno izgradiva i održiva. Mora da vodi računa o otpornosti materijala i sličnim istorijskim, ekonomskim i socijalnim parametrima. Pa sada, na kraju ovog teksta, svoj predlog o formiranju koncentracione vlade ovde i danas, mogu još i dodatno i zaključno da pojasnim.
Uzimajući u obzir sve relevantne parametre, a posebno ono pandemijsko vlastoljublje, i onu isto tako pandemijsku NeSvest svih naših domaćih i vanjskih, naime, malo je verovatno, da će ova današnja Altervizija, to jest predlog za formiranje koncentracione vlade Crne Gore, biti promptno odnosno odmah shvaćen i prihvaćen. Ali sam ovaj predlog ipak učinio. Zbog čega? Pa najviše zbog očekivanja, da ne kažem nade, da će neki kolektivni i demokratski subjekt, dovoljno moćan i značajan, ako ne odmah, a onda uskoro, u bliskoj budućnosti, izaći iz blaženog stanja NeSvesti, i, ipak na vreme, shvatiti i prihvatiti ovaj preventivni predlog. Neki put, to je ono najviše i najbolje, što jedan subjekt ili pojedinac uopšte može.
Milan POPOVIĆ
INTERVJU4 sedmice
DANAS, SJUTRA2 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
FOKUS4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice