Trideset godina posle: Početak dugog i teškog oslobađanja ili novih trideset godina mafiokratije
Priznajem, i meni samom se, u prvom momentu, pre nekoliko sedmica, kada sam o tome prvi put počeo da razmišljam, veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, učinio kao pomalo preteran. Što sam više o tome razmišljao, međutim, sve više sam se uveravao, da ovde nikakvog preterivanja nema. O tome govore ne jedan nego tri krupna, zapravo najkrupnija strukturna faktora; prvi, unutrašnji, tiče se nedoraslosti odnosno nedovoljnosti kvaliteta tridesetoavgustovske alternative; drugi, takođe unutrašnji, tiče se smene generacija, koja se, isto tako, mada manje primećeno, odvija u poslednjih nekoliko godina; i treći, koji je globalni, ili, bolje, glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni, to jest istovremeno unutrašnji i spoljni, i, kao takav, najznačajniji.
Ali da krenemo redom. Najpre, kvalitet tridesetoavgustovske alternative. Ovo je bilo i ostalo najvidljivije, ali i najbolnije. Pre oko godinu, u jednoj televizijskoj debati, izneo sam procenu, da je, u prvoj godini i nešto nakon smene do tada trideset godina nesmenjive vlasti, sedamdeset do devedeset procenata ponašanja nove vlasti, nažalost, samo ponavljanje istosti stare vlasti. Turbulencije i haotizacije sa četrdesetdrugom i četrdesettrećom vladom, ovom drugom sada još i u „beskonačnom“ tehničkom mandatu, kao i izvesni predsednički, te neizvesni, vanredni ili redovni parlamentarni izbori, koji su usledili, ovu sumornu procenu, samo su potvrdili.
Podizanje svesti, samosvesti i samokritičnosti kod alternative, prvi je korak, koji ona sama mora da napravi, ukoliko zaista hoće da poslednje dve-tri godine ostanu početak dugog i teškog oslobađanja, a ne početak novih trideset godina propadanja. Ali je ovde i najveći problem. Svest, samosvest i samokritičnost, najdeficitarnije su robe u današnjoj Crnoj Gori, i šire. I to ne samo kod nove vlasti, nego i kod najvećeg dela takozvanog nevladinog sektora, koji se sav uzneo i izgubio u dogmatskom mehuru novog evro-atlantskog božanstva. O ovome nešto više u nastavku ovog teksta. A ovde, još samo to, da i sam ovaj tekst, treba razumeti, kao jednu vrstu samokritičnosti njegovog autora, i kao neku vrstu poziva drugima, da učine isto ili slično.
Za razumevanje i praćenje našeg velikog preloma, drugi od tri na početku navedena faktora, manje je primećen, ali nije manje značajan. U sociologiji, generacija kao takva, odnosi se na oko trideset bio-socijalno najproduktivnijih godina, onih otprilike između dvadeset i nešto, i pedeset i nešto godina života. Još značajnije, generacija, a ne nešto duže ili veće, kao istorija ili čovečanstvo, predstavlja vreme i mesto učenja i čuvanja naučenog. Jedino ovim se može objasniti toliko često ponavljanje istih grešaka u samo sto ili više godina modernog čoveka. Naravno i u današnjoj Crnoj Gori. Upravo u poslednjih nekoliko godina, uz sve ostalo, kod nas se događa i smena generacija. Najkraći rezime ove smene, međutim, nije nimalo ohrabrujući. Stari, koji su vladali poslednjih trideset godina, odlaze, novi dolaze. Ali sa ovim drugim dolaze i novi razlozi za zabrinutost. Zbog njihovog velikog i opasnog disbalansa. Manjka iskustva i viška vlastoljublja. Čast izuzecima, ali većina dolazećih novih, previše liči na odlazeće stare. „Mlade, lepe i pametne“, kako su ovi drugi, sami sebe, ovako „skromno“ i „samozatajno“, nazivali pre trideset godina.
Za razumevanje i praćenje velikog preloma iz naslova ovog teksta, ipak je najznačajniji treći od tri na početku navedena faktora. Onaj glokalni, dakle istovremeno globalni i lokalni faktor. Koji je, opet, i sam složen od najmanje tri posebna sloja ili elementa; prvog, koji je ideološki, te kojeg ovde, na samom početku, možemo da najavimo kao Veliki mehur; drugog, koji je geopolitički, kojeg možemo da najavimo kao Negativnu hemiju; i trećeg, koji je toliko politički, da to već i sama njegova najkraća najava, NATO kao domaća batina, jasno nagoveštava.
Ali da i ovde krenemo redom. Najpre, Veliki mehur. Da mi je neko pre trideset godina rekao, da će još za mog života, u nebo da se vine jedna nova fantazija, dogma i ideologija, koja će po svojoj fantastičnosti, ali nažalost i efikasnosti, da nadmaši onu takozvanu socijalističku, koja je obeležila moju mladost, ne bih mu verovao, ali se to, evo, ipak dogodilo. To je ovaj veliki i sveprisutni dogmatski i ideološki mehur novog evro-atlantskog božanstva, koji je toliko snažno uzeo pod svoje, ne samo najveći deo stare i nove vlasti, nego i najveći deo takozvanog nevladinog sektora. Pa od njegovih otrovnih „maligniteta“, isparenja i para, ne može ni da se diše, a kamoli misli.
Ali je to i prava svrha odnosno funkcija ovog kao i svakog drugog velikog ideološkog mehura. Da od njega ne može da se diše i misli. Da od njegove rigidne crno-bele dogmatike ne može da se vidi realnost koja je mnogo kompleksnija. Koja se razvija u poslednjih trideset godina a ne samo u poslednjih godinu dana. To je negativna hemija iz gornje najave. Ili, konkretnije, razvijenije i preciznije, to je tridesetogodišnja posthladnoratovska negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i Zapada/SAD/NATO. Čija je najveća žrtva danas Ukrajina, sutra, potencijalno, Evropa i čitav svet.
Treći najavljeni sloj ili element, NATO kao domaća politička batina, razotkriva stvar do kraja. Da se u Crnoj Gori danas NATO ne koristi kao međunarodni bezbednosni sistem za zaštitu zemlje i stanovništva od spoljnih pretnji, nego kao politička batina za unutrašnju političku (zlo)upotrebu, pomoću koje se crnogorska mafiokratija, sa svojim brojnim političkim subjektima, obračunava sa svojim unutrašnjim političkim protivnicima, to ne vide samo oni koji to ne žele da vide. Da još uvek postoji politički paket, koji može da obezbedi istovremeno produžavanje borbe protiv domaće mafiokratije, uz puno poštovanje međunarodnih obaveza, uključiv i obaveze Crne Gore u NATO-u, isto tako. I na kraju, jasno je da sve ovo, što (zlo)čini crnogorska mafiokratija, na srednji, a posebno na dugi rok, ne može biti dobro, čak ni za veliki NATO. O našoj maloj i jedinoj, da i ne govorimo.
Bilo kako bilo, sva tri gornja sloja, elementa i faktora, ne samo da opravdavaju veliki prelom iz naslova i podnaslova ovog teksta, nego istovremeno i najozbiljnije upozoravaju. Da su u ovom momentu, izgledi za onu lošiju opciju, naime za novih trideset godina mafiokratije, značajno veći, možda čak (da i ovde upotrebim gornju kvantifikaciju) i čitavih sedamdeset do devedeset procenata verovatnoće, nego što su izgledi za onu bolju opciju. Pri čemu, i to treba jasno istaći, ovo upozorenje nikako ne treba da se shvati kao razlog za politički očaj i depresiju. Naprotiv. Za to je najmanje dva dobra razloga. Prvo, ni deset do trideset procenata verovatnoće, za nastavak započetog dugog i teškog oslobađanja, nije malo, i, ukoliko se dobro iskoriste, mogu brzo da narastu na više, pa i na mnogo više. I drugo, ne malu verovatnoću za novih trideset godina mafiokratije, najbolje je doživeti kao „uspaničenu maštu“ Hane Arent. Stvarno, pomislite samo, još trideset godina ovog. Može li biti većeg i jačeg motiva za produženu antimafiokratsku akciju, otpor i borbu.
Milan POPOVIĆ
FELJTON4 sedmice
OKO NAS4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
BAŠTE BRIGANJA4 sedmice
ALTERVIZIJA4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU3 sedmice