Tridesetpet godina kasnije

„Tek što je konačno i naša politička oligarhija priznala dijagnozu krize, a ova dijagnoza je već postala nedovoljna. Kod nas je danas na delu negativno rasplitanje ove krize. […] Da ovde nije reč o preterivanju potvrđuju i svakodnevno iskustvo i teorijska predviđanja [pored ostalih i ona F. Braudela, I. Wallersteina i E. Screpantija]. Primenom ovih i njima bliskih ideja, sa ne malom verovatnoćom, može da se predvidi skoro (godinu dana, pet godina, deset godina?) nastupanje velike socijalne i civilizacijske katatrofe na tlu Jugoslavije. […] Ne mala verovatnoća, ipak, još uvek nije i apsolutna izvesnost. U ovom, makar i ograničenom prostoru neodređenosti, polje je ljudske autonomije i slobode. [Uz to], čak i u slučaju da […] još jednom započne neko propadanje, za [otpor] ostaje barem još jedan ozbiljan razlog: čak i kada se propada, naime, nije svejedno kako se to čini [uz otpor ili bez njega].“ (O razlogu, Univerzitetska riječ, Jun 1989.)

Glavni razlog za gornji citat nije, na žalost, ni istorijsko podsećanje, ni autorska sujeta, nego jedna velika i zajednička potreba. Da se u našoj maloj i jedinoj uzavrele strasti smire, pa da se onda postave makar dva ozbiljna pitanja. Prvo, da li je stanje u našoj maloj i jedinoj, danas, 2024., jednako, ili čak lošije, nego što je bilo 1989.? I drugo, ako je jednako, ili čak lošije, znači li to da i danas postoji izvesna verovatnoća da nam se može ponoviti pandemonijum hiljadudevetstodevedesetih, uključiv i unutrašnje nasilje većih razmera odnosno građanski rat? Moj odgovor na oba ova pitanja je, na žalost, potvrdan. Evo zbog čega.

Najpre, zbog toga što nakon pandemonijuma, pa čak ni nakon smene vlasti 2020., nije bilo skoro nikakvih konsekvenci koje su morale da uslede da bi se rečeno ponavljanje sprečilo. DPS nije zabranjen, a morao je biti, po članovima 55 i 149 Ustava Crne Gore. Uz to, DPS nije ni minimalno reformisan, nego je, uz pomoć najmanje sedamdesetoprocentne istosti alternative iz 2020., de fakto rehabilitovan, i, kao takav, na putu da ponovo postane pojedinačno najjača politička partija. Zatim, ni jedna jedina od par desetina krivičnih prijava za najteža krivična dela iz oblasti ratova i ratnih zločina, organizovanog kriminala i kriminala protiv Ustava, podnetih protiv Vrhovnika, nije ni mrdnula s mesta. Konačno, do današnjeg dana nije ni započeta procedura za donošenje ona dva ključna sistemska zakona, o lustraciji, i o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Treba li još?

Pa evo, na žalost, ima još. Naša slika postaje još sumornija kada se imaju na umu još najmanje dva krupna strukturna pogoršanja. Od kojih je prvo globalno, a drugo unutrašnje. Krajem 1980-ih, bipolarni hladnoratovski svet bližio se kraju, 1990-ih je izgledalo kao da su SAD i Zapad nesporni pobednici u njihovom/našem unipolarnom svetu, ali se danas jasno vidi da je svet samo postao multipolaran i haotičan, i to na samoj ivici nuklearno-ekološke samodestrukcije. Gaza i Ukrajina o tome najbolje govore. Drugo strukturno pogoršanje je unutrašnje. Tokom nasilnih 1990-ih, mafiokratija u Crnoj Gori bila je tek u fazi prvobitne akumulacije i nastajanja, danas je ona u punoj snazi. Pomoć Europola ovo je samo ogolelo. Ali je i uz pomoć Europola razotkriven tek vrh ledenog brega. A sadašnji zastoj u borbi protiv mafije krajnje je upozoravajući. Tako da je naša mala i jedina danas u jednoj vrsti produženog i opasnog dvovlašća, nove i u velikoj meri (samo)kompromitovane vlasti, i stare, tek načete moći mafiokratije.

Milan POPOVIĆ

Dva aspekta a ne dva domena. Karl Marks i Tomas Hobs. Ljevica i desnica

Naslov i podnaslov ove kolumne mogu se formulisati i nešto opširnije i preciznije. Ekonomija, klase i klasne borbe, sa jedne, i identiteti i identitetski sukobi, sa druge strane, samo su dva aspekta jednog istog života i straha modernog čoveka, a ne dva njegova potpuno odvojena domena. A ovo, rečeni naslov i podnaslov, i njihovo proširenje i preciziranje, najkraći je rezime jednog od najznačajnijih saznanja, do kojeg sam došao relativno kasno, pre oko tri decenije, nakon skoro dve decenije bavljenja društvenom naukom.

Bilo je to na samom početku 1990-ih. Kada su se, po prvi put posle skoro pola veka, na gradskim trgovima, zavijorile one zloslutne crne zastave Vojislava Šešelja. Sećam se, na prva upozorenja, najveći broj nas iz UJDI-ja (uglavnom alternativno, kritički i levo orijentisanih profesora univerziteta, novinara i intelektualaca), ipak je samo odmahivao rukama, u smislu, ma kakvi, oni su samo politički folklor, ili tako nekako. Koliko smo bili u krivu, pokazala je dolazeća decenija, jedna od najkrvavijih u i inače krvavoj istoriji ovih prostora.

Do kraja 1990-ih, moja inicijalna samokritika, samo se dalje razvijala. Najpre, u obliku kritike dogmatizma levice, koja je najčešće bez i minimalnog razumevanja one jednosti, ekonomije i identiteta, Karla Marksa i Tomasa Hobsa, u ime navodne superiornosti ekonomije i klasa, s visine gledala na naciju, rod, i druge identitete, ili, obrnuto, u ime odbrane selektivno odabranih identiteta, s visine gledala na lumpenske mase neosvešćenih proletera. Dok su, za to vreme, krupni kapital i desnica, kao svoje maske i alate, na žalost, sve više i sve uspešnije, koristile ne samo one identitete, nego i one, od strane uobražene levice, napuštene radne klase i lumpene.

Još gore, čitavih četvrt veka nakon balkanskog pandemonijuma 1990-ih, umesto očekivane evropeizacije Balkana, dolazi do neočekivane balkanizacije Evrope, samo sada na ivici nuklearne apokalipse čitavog sveta. I šta sada? Krupni kapital i desnica u ekspanziji, od umerene desnice ka ultradesnici, od desnog centra ka novom fašizmu. Radne klase, a posebno stari lumpenproletarijat, sa najmanje pola novog prekarijata, napušteni, delom i izdani, od strane sterilne, uobražene i dogmatske levice, a istovremeno vešto preuzeti i instrumentalizovani od strane krupnog kapitala i desnice.

Daleko od toga da u svetu danas nema velikih levih ideja i levičara. Noam Čomski, Džozef Stiglic, Berni Sanders, Toma Piketi, Janis Varufakis, da pomenem samo neke. Ali je problem u tome što je odnos snaga između desnice i ultradesnice, na jednoj, i levice, na drugoj strani, i dalje krajnje nepovoljan za ovu drugu, prve su u ekspanziji i metastazi, druga još uvek daleko čak i od kritične mase. Zbog toga je stvarna i delotvorna reforma glokalne, dakle globalne i lokalne levice, uslov svih uslova, ne samo za njen uspon do kritične mase i socijalne pravde, nego i za opstanak čoveka kao vrste.

Reforma o kojoj je reč mora biti istovremeno teorijska i praktična. Teorija, nauka i struka, moraju se osloboditi od sterilnog doktrinerstva, ali se na ovo oslobađanje mora nadovezati i odgovarajuća leva praksa i empatija. Da, upravo empatija. Prema svim nepravedno lišenim. Prema svim današnjim radnim klasama. Ali posebno prema današnjim lumpenproleterima. Koji su najtragičnija žrtva današnjeg, poznog, ultramonopolističkog kapitalizma-fašizma. Pa, zbog obnevidelosti od sopstvenog očaja i gneva, zbog beskonačne i nepodnošljive lišenosti od strane ultrakapitalizma, ali i zbog napuštenosti od strane sterilne levice, protestno, ali i nesrećno, za svoje spasioce neretko prihvataju svoje dželate. Donalda Trampa i slične. Lumpenproleterima svih zemalja sveta, aktuelna levica duguje najviše.

Milan POPOVIĆ

Istorija i čovječanstvo na ivici apokalipse

Samo nekoliko meseci nakon odbrane doktorata na Pravnom fakultetu u Beogradu, posvećenog teoriji svetskog sistema Imanuela Volerstina, krajem marta 1991., dobio sam stipendiju, zahvaljujući kojoj sam sledećih godinu i po proveo u SAD na postdoktorskoj subspecijalizaciji iz iste oblasti. Pošto stipendija programski nije bila prestroga, pored teorije svetskog sistema, imao sam mogućnosti da čitam i otkrivam i neke druge povezane i zanimljive teorije i teme. Od ovih drugih, tada, ali i do današnjeg dana, pažnju mi je najviše privukla sociološka teorija generacije.

Ni tada mi nije bilo teško da prepoznam trodecenijsku moć generacije. Sredinom i krajem prethodne decenije, u kojoj su inkubirali postjugoslovenski ratovi, često sam pitao najbliže, majku i njenu sestru, moju tetku, šta misle o mojim tadašnjim, prvim, kritički orijentisanim tekstovima. One bi me, naravno, podržale, ali bi to učinile šapatom, koji ja nisam razumeo, pa su morale da mi objasne. „Samo da ne bude rata,“ to je bilo to njihovo dodatno objašnjenje. Koje sam ja razumeo tek kada su postjugoslovenski ratovi 1990-ih počeli.

Sociološka teorija generacije, vratila mi se i u poslednjih četiri godine, u kojima se dogodila prva mirna smena trodecenijske vlasti u istoriji Crne Gore, ali i još jedna smena generacija unutar ove. Ovo drugo javljanje ove teorije, donelo mi je najmanje tri relativno nova pitanja, od kojih samo na jedno imam relativno stabilan odgovor, dok na druga dva taj odgovor još uvek tražim. Ali, da krenem redom.

Najpre, pitanje koje mi se prvi put pojavilo početkom 1990-ih, a drugi put početkom 2020-ih, ali na koje odgovor još uvek tražim. (Neko zainteresovan, iz dolazećih generaciija, mogao bi čak da pokuša, da na ovo pitanje odgovori, empirijskim, pa i kvantitativnim istraživanjem.) Reč je o pitanju koje je prilično kompleksno, osetljivo i bolno, a glasi: Da li, izbijanju novih ratova, pored najvećeg i najdirektnijeg doprinosa preteranog neiskustva, nestrpljenja i vlastoljublja dolazećih odnosno neratnih generacija, u izvesnoj meri, doprinosi i preterani strah i posledični konzervativizam odlazećih odnosno ratnih generacija.

Na drugo od ova tri pitanja imam relativno stabilan odgovor. A to je pitanje: Da li se može reći da je i istorija, kao što je generacija, „učiteljica života“, ili, kako je to formulisala sociološka teorija generacije, „learning machine“ (mašina za učenje)? Pre tri decenije bio sam u dilemi, danas više ne. Verujem da svoj negativni odgovor na ovo pitanje ne moram podrobnije da obrazlažem. Stanje stvari u našoj maloj i jedinoj, ali i mnogo šire, u regionu, Evropi i svetu, o tome nedvosmisleno govori. Gaza i Ukrajina najviše.

Na treće pitanje, istaknuto u samom naslovu i podnaslovu ove kolumne, imam samo strah i nadu (kako je to u Staljinovoj Rusiji formulisala Nadežda Mandeljštam). A to pitanje glasi: Da li će čovečanstvo, sa novim generacijama, čiji je kapacitet učenja ograničen na samo oko trideset godina, uspeti da izbegne endgejm apokaliptičkog kapitalizma?

Kada je o ovome reč, moram biti iskren do kraja. U mom odgovoru, u ovom momentu, ipak dominira strah. Dobru argumentaciju za ovaj strah, dao je ovih dana i jedan od najpoznatijih američkih i svetskih, doduše mejnstrimerskih, ali, ipak, nespornih autoriteta u oblasti međunarodnih odnosa. Na umu imam kolumnu Ričarda Hasa o „horizontalnom i vertikalnom širenju nuklearnog oružja“ koju su 29. avgusta 2024. prenele i objavile podgoričke Vijesti. Ričard Has je svoju zanimljivu analizu završio nadom u svest svetskih lidera. Nadom u one zbog kojih kod mene još uvek dominira onaj strah. Vladimir Vladimirovič Putin, Donald Tramp, Bendžamin Netanjahu, Narendra Modi. Treba li još?

Milan POPOVIĆ