Januar 1983: Živa legenda našeg modernog slikarstva, jedan od najvećih crtača današnjice, tip mimo svih tipova, govori o svom neobičnom i paradoksalnom životu, o Pikasu, jugoslovenskim slikarima, prostitutkama, samoubistvu, Stevi Raičkoviću, Sartru, Dadu Đuriću, Crvenom krstu, Aleksandru Popoviću zvanom Žak Zaks, mladim ženama, mladom siru i – usamljenosti.
Uroš Tošković priprema u Titogradu izložbu svojih slika i crteža.
Isluženi ratnici praznog pogleda, krezube i obnevidele starice čije su stvari izbačene na pločnik, istrošene prostitutke koje drežde na kiši, zloguke ptičurine slomljenih krila …
Uroš Tošković otkriva nam svoj neobični svet koji nije lep: to je svet u kojem se ljudska bića muče i propadaju, u kojem doživljavaju poraze i razočaranja; svet smrti i grozote; svet patnji i poniženja; svet plača i nezadovoljstva; njegovi vojnici i prostitutke kao da nemaju nikakve nade za sutra; živeći u patnji oni nam poručuju da je naše postojanje na zemlji sumorno i tragično.
Dakle, nakon dugog izbivanja i lutanja kojekuda po svetu, ponovo je među nama “strašni Tošković”, živa legenda Beograda pedesetih godina, čovek koji je “pljunuo na realizam”, jedan od najvećih crtača
Bogovi su mrtvi
U restoranu hotela “Crna Gora” ovaj slikar ispija čašu obične vode bez limuna i čudi se:
Šest dana nijesu mijenjali posteljinu! Kad sam jutros upozorio sobaricu da donese čiste čaršave u moju sobu, ona me s visine pogledala i odbrusila:
“Miči mi se, avetinjo, ja sam poštena žena!”
No, mali incident sa sobaricom nije jedino iznenađenje koje je ovde doživeo:
Sinoć, prilazi za moj sto jedan mlad čovjek, prljav od rada, proćelav, mršav, nijednoga svoga zuba nemaše, usijanih očiju i sa nekom vrstom straha, pita:
“Izvinite, da li ste vi Uroš Tošković?”
Pošto potvrdih, mladić promuca:
“Opkladio sam se sa svojim drugovima, oni su tvrdili da ne smijem da vam priđem …”
U sebi sam se iskreno začudio: zar su mladima još potrebni bogovi!
I vi ste u mladosti imali svoje bogove?
Sjećam se kako sam nekada sa strahopoštovanjem pratio svaki pokret starog Lubarde, dok je nama, skoro djeci, pričao o svojim putovanjima u Moskvu i slikama u moskovskom metrou. Ili kada sam na Monparnasu, prepoznavši ga, zaustavio Pabla Pikasa.
Upitao sam: Izvinite, da li ste vi Pablo Pikaso? Mali, ćelavi Pikaso, zdepast kao radnik na meksičkoj plantaži, usporio je korak:
“Jeste, jeste, ja sam Pikaso, a šta vam treba mladi gospodine?” – rekao je, misleći da tražim neku ulicu, a možda i milostinju.
Sićušni starčić, pogrbljen, glava mala kao čioda, ali očiju živih kao revolver, no sve u svemu, što bi rekli naši Crnogorci – obični jado.
To je bio moj prvi susret s njim, i kao da me razočarao.
Nikada više nijesam poželio da budem njegov đak. Tek toliko da bih prikrio svoju nelagodnost, zamolio sam ga za autogram na mom crvenom indeksu tek donešenom iz Beograda.
!?
Htio sam da kažem: ne postoje svetinje. Za pametne ljude svi bogovi su već odavno mrtvi.
Robovi novca
Vratili ste se posle skoro dvadeset godina provedenih u Parizu. Kako je bilo?
U početku bješe jezivo. Nagladovao sam se i nasamovao kao nijedan. Da ne bih umro od gladi, odlazio sam u Luvr i vodio kipove na pišanje. Za svaku skulpturu koja bi pišala dobijao sam po deset santima.
Kupao sam mrtvace, pisao pjesme, čuvao garaže, nosio terete, spavao ispod mostova i družio se sa samim sobom.
Verovatno ste se stideli svog balkanskog porekla?
Zaista, ja sam za njih bio stranac sa Balkana, sa teškim akcentom, došao iz Crne Gore, gdje ljudi vrše sodomiju nad životinjama, nad mečkama i kozama, iako mislim da su Francuzi pomalo pretjerivali …
Pokušavao sam da se adaptiram, da malo ličim na nekojega Parižanina, stidio sam se što imam divlji pogled, stidio sam se čak i svojega lika, nastojao da crtam kao Pikaso, kao Maks Ernst itd.
Trgao sam se nad samim ponorom, preplašen, shvatajući da sam na putu da izgubim samoga sebe.
Postali ste opet onaj stari Tošković?
Taj period krize je kratko trajao, možda mjesec dana u životu, i ponovo sam se vratio sebi, jer sam vidio da me štiti neka moja sopstvena snaga koja ne liči na druge, a zbog koje su me drugi osuđivali.
Ponovo sam odlazio u Notr Dam i crtao Mariju Magdalenu kao raspuštenicu, čije su noge razgolićene, i čija crnina između nogu pohotom lebdi negdje do nebesa.
Klošare pored Sene, kojima je, nekad davno, pripadao i Žorž Brasans, ponovo sam crtao kao svečeve. Kao i u Beogradu: opet sam pisao pjesme, gubio ih, gladovao, i u svemu tome prikupljao nekakvu snagu.
Spavanje ispod mostova, gladovanje i strah, učinili su i pomogli mi više nego ono kad sam bio stipendista francuske vlade, spavao na dušecima, nosio šešir, bijele pantalone, uglađen, ali kao za neko prokletstvo nijesam mogao da mrdnem u slikarstvu!
Sa drugim našim slikarima u Parizu nije takav slučaj. Oni su svi uspeli, postali su slavni, i mi se njima dičimo?
Naši pariški slikari, svi odreda, nijesu mogli da opstanu bez novca i bez zaštite galerista. Oni su najamnici, robovi novca i galerista. Zato su se i divili:
“Znamo jednoga koji živi bez galerije, to je Tošković!”
Sam Dado čudio se mojem načinu života, samotnom i bez ičije zaštite.
Jer, moje je mišljenje, svi ti štićenici, tokom vremena, dođu do zenita i ne mogu dalje. A iskušenici i robijaši svojega duha, kad dođe trenutak, kao tane ili kao tane ili kao barut – oni više ne pitaju za dozvolu.
Zamotan u dronjke
Negde sam pročitao, a to se vidi i po vašim crtežima i slikama, da ste u svoje vreme bili zaokupljeni idejama egzistencijalizma?
Exister znači postojati. Iznenadio sam se kad je uglađeni i fini Žan Pol Sartr, predratni profesor s platom, najedanput postao branitelj onih koji su ustali protiv vonja u društvu i raspadanja. To je krajnost!
Inače, vrlo dobro se sjećam, te daleke pedeset druge-treće godine, kada smo umirali od gladi, kada smo posuđivali jednu istu košulju da bismo izašli na sastanak sa djevojkama, kada smo ja i Dado jeli iz iste šerpe neku smrdljivu supu, kada mi je on brojao svaki zalogaj i govorio:
“Ti mi uze dva zrna pasulja više, majku li ti tvoju!”
… da i ne govorim o jezivim beogradskim košavama, o ciči, o snijegu, kako smo gladovali, zima je bila, išao sam bez košulje, bez džempera, zamotan u neke dronjke i novine, u cipelama koje sam iskopao na đubrištu, ne zbog fotografisanja nego zbog opstanka…
I kad više ne mogu, posrćem, izgladnio, jadan, bijedan, očiju krvavih od nespavanja, sa blokom u ruci kojega nijesam ispuštao, služio mi je kao uzglavlje i kao pokrivač, oni me izbacuju iz Skadarlije, tjeraju me jer sam nepristojno obučen…
Hoću da idem u Crveni krst, da molim za malo robice, ali tamo mi traže dozvolu za zapošljavanje, a nijesam je imao jer sam bio izbačen sa Akademije …
Jednostavno, preko noći, posprdno objavljuju: egzistencijalisti u Beogradu i na Sen Žermenu …
A danas, svi ti okolo, koji su nam se rugali, koji su imali lijepe, nove, ispeglane pantalone, i mašnu, i košulju po posljednjoj modi boje badema, danas me oni pozivaju na ručak, a tada su me ostavljali da umrem kao pas!
I svi su se stidjeli da budu u društvu sa mnom, nijesu htjeli ni do kraja ulice da prošetaju, da ih drugi ne bi vidjeli s kim idu …
Exister znači postojati. Eto, to je ta riječ!
Akademici i prostitutke
Ljudi se i danas sećaju vremena kada ste vi i Dado Đurić, divlji i bradati, pešice banuli u Beograd i preporodili ga?
Meni su te uspomene i te kako dragocjene. One su mi pomogle da istrajem u najtežim trenucima, da prevaziđem samoga sebe. Tada se u “Ruskom caru”, današnjem restoranu “Zagreb”, okupljala elita beogradskih beskućnika i klošara, vagabunda i besposličara, prinčeva poezije i mudraca, današnjih akademika, koji su, uz neumorne besjede, dokazivali da su baš oni duhovni vođi novoga društva.
Prostitutke su bile skromnije: nikada se nijesu miješale u stvari drugih, samodisciplinovano su radile svoj posao na trotoaru ispred kafane, i to do kasno u noć.
Sjećam se, kao da je juče bilo, kako je jedna od njih vazda ostajala kratkih rukava; mala i džgoljava, iznurena i zgrčena, jednom riječju nikakva, uporno je sa svojom tašnom čekala posljednjeg klijenta koji se nije pojavljivao, iako je ponoć uveliko bila prevalila.
Neki prodavač lozova, Ličanin ili Crnogorac, pozamašan i ljudina, invalid, glasno bi prozborio, kao u kakvom pozorišnom komadu:
“E, kome bi se digao na ovu, da mu oca očina jebem!”
Kafana se zatvarala, čistačice su već bile po ćoškovima.
Ja i pjesnik tišine Stevan Raičković posljednji smo se udaljavali u kišnu noć, dok je ona uporna dama, i dalje stajala na pločniku, možda i povrijeđena zbog nehumanosti ljudi …
Mrčulja, nije ni znala da je humanost kao u Priči o Crnogorcu, kad su mu rekli:
“Ala si ti postao humanista: žena ti jaše na magarca, a ti ideš pješke iza nje!”
“Pa, jeste tako, ali ovaj put je pun mina”.
Dado – čudo od deteta
Kako je prestalo vaše druženje s Dadom?
Kada je trebalo otići u Pariz, Dado je mudro sračunao da je ipak bolje obrijati bradu i vezati kravatu. Jedne večeri, u nekoj gužvi kod Kinemateke, vidim: Dado ćuti, stavio kravatu, obrijao se.
Naučili su ga da bude lijep i uredan, da bi dobio pasoš.
Kasnije, pričali su mi, kada je došao u Pariz i vidio Notr Dam, klekao je, poljubio zemlju i rekao:
“Ja sam ovdje rođen!”
I taj Dado meni jednom reče:
“Ja hoću totalno da zaboravim Jugoslaviju, da se odvojim od nje”.
Razmišljao sam: to je možda mudrost, sposobnost za adaptiranje.
Kad ste prvi put videli Dada? Kako je počelo vaše druženje?
Nijesam ja vidio njega, nego on mene. Polagali smo prijemni ispit na Cetinju, u umjetničkoj školi, gdje su profesori bili Lubarda i Milunović.
Oni su rekli:
“Sad će doći jedan mali, čudo od djeteta, da crta, ali ako mu ne kupimo pola kila trešanja – neće dolaziti!”
I stvarno, pojavio se skoro dječačić, nacrtao za nekoliko minuta i otišao. Oni su rekli:
“Njegov ujak je Mirko Kujačić, on ima puno boja i pinjela.”
Iskreno rečeno, ja sam mu na tome mnogo zavidio.
Kasnije su neki pisali da ste vas dvojica, po dolasku na studije, “zapalili Beograd”?
Ljudi u Beogradu se i dan-danas sjećaju toga, a pisali su Čelebonović i ostali. Istorija Beograda, istorija slikarstva XX vijeka, ne mogu bez nas.
Tačno je, mi smo zapalili Beograd, mi smo na neki način pljunuli na socijalizam.
Uvek usamljen
Kažu da ste bili krajnje samosvojna i neobuzdana ličnost?
Čudno je to, kad imaš svoj stav, kad si jedan protiv svih, a na ivici si samoubistva, niko neće da te ubije, a ti nemaš kuražnosti, tražiš izlaz …
Kad imaš svoj stav, to se vidi u tvojem koraku, u licu, u svakom gestu, to bode oči. Klao sam tada pogledom i duhom, i svi su govorili:
“Ide strašni Tošković!”
Tjerali su me iz svih kafana, soba, pozorišta, a ja sam samo crtao da ne bih izvršio samoubistvo, i to bjesomučno i bez prestanka sam crtao, a oni su šaputali:
“Zar ovaj još nije izvršio samoubistvo, kako je nevaspitan, kako može da crta dok drugi slušaju muziku!”
Izgleda, moralo je tako da bude.
Ali zato sam sada otišao u drugu krajnost; uživam u finim jelima: pečurke na žaru, kolenica uz kost, kutjevsko vino, mladi sir, mlada žena i dvoje djece. Nema većeg tirjanina od bivšeg roba!
Kažu mi konobari da ste već godinu dana u ovom hotelu, ali da ste uvek sami, ni sa kim se ne družite?
Ne trpim druge ljude, ali ipak, ponekad, iz poštovanja, moram da se prisiljavam da razgovaram sa njima. Osjećam se jezivo uništen kad sam sa drugima. Tek u samoći postajem svoj gospodar. Dok drugi, naprotiv, kad izađu iz gomile osjećaju se izgubljenima i nezaštićenima.
Zar nikad ne poželite da s prijateljima popijete po neku, da proćaskate?
Svako druženje je kukavičluk i zavaravanje, a samoća je hrabrost i bogatstvo. Čak i kad sam sa svojom djecom, ja se osjećam totalno sam.
Zaista, nikada i nigdje nijesam uspio da se adaptiram.
To objašnjavam time što sam, u stvari, uobražen, što smatram da mi niko nije ravan. Zato i razumijem poneku šalu drugih, kad viknu zamnom:
“Zdravo, đe si genije!”
No, nemojte misliti da je u samoći lakše!
Vidim, ne pušite, ne pijete, nemate društva …
Nikada ne pijem. Otkad sam se vratio u Jugoslaviju volim da uzmem jedan do dva viskija dnevno. Tako, uz jelo, a i za krv je dobro.
Jer, vi znate, ja sam u novembru napunio pedeset godina. A to je već pola života!
Razgovarao: Branko Vuković, obrada: Yugopapir (Duga, januar 1983.)
Vidimo da je anahroni dio ove vlasti preuzeo kontrolu nad mnogim procesima i da demokratija i njene vrijednosti nazaduju. Zato sve više ljudi razumije da će se teško desiti da eventualni povratak DPS-a može učiniti da u ovom segmentu bude gore, pa je i mantra o toj opasnosti sve manje učinkovita
„Za one koji pažljivije i bez pristrasnosti prate dešavanja na našoj političkoj sceni, možemo reći da prošlonedjeljna dešavanja u zgradi SO Budva nijesu iznenađenje. Budva predstavlja kontinuitet podrivanja demokratskih procesa na koje smo pripremani, odnosno drilovani kroz operacije Šavnik, Andrijevica, ali i one sa neustavnim odlaganjem izbora i sličnim poduhvatima“, kaže u razgovoru za Monitor Dragan Koprivica, izvršni direktor Centra za demokratsku tranziciju. „Cilj tih priprema je da nam nezamislive i neprihvatljive stvari postanu normalne i da svako kome se ne sviđa izborni rezultat može, pod firmom volje naroda, nasiljem spriječiti formiranje vlasti koje ne podrazumijeva da i oni dobiju svoje parče.
MONITOR: Da li se tako zaista brani ‘volja birača’ ili su u pitanju neki drugi, lakše mjerljivi interesi?
KOPRIVICA: U pitanju je neutaživa potreba za vlašću. I to je početak i kraj svih dilema. Samo što je za odbranu te vlasti volja naroda dobra zavjesa koja može, za manji broj ljudi, prikriti nečasne i nedemokratske namjere aktera.
Frazom ”branimo volju naroda” pokušavaju se pokriti kriminalne aktivnosti i nasilje kojima se žele blokirati demokratski procesi, a Budvu pretvoriti u Šavnik, koji je događaj bez presedana u zemljama koje su odmakle na putu pristupanja EU. Takav princip udario je temelje i pokušao normalizovati pristup da kad god se nekom ne sviđaju rezultati izbora ima legitimno pravo da nasiljem ostvaruje svoje partikularne interese.
Zoran RADULOVIĆ Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 17. januara ili na www.novinarnica.net
Ni jedna odluka Dodikovih predstavnika u institucijama BiH, ne može biti donijeta bez odobrenja Vučićevog režima
MONITOR: Iz Sarajeva je upućena i protestna nota Beogradu u vezi sa učešćem najviših funkcionera Srbije na proslavi Dana RS. Potpredsjednik Vlade Srbije i senator RS, Aleksandar Vulin, stavio je ulogu RS u centar srpskog sveta. Koliko politika „a la Vulin“- a koliko ponašanje zvaničnog Sarajeva utiču na raspoloženje i političke stavove Srba u BiH?
MUJKIĆ: Kada otvoreno podržavate protivustavne aktivnosti u susjednoj zemlji vi činite otvoreni neprijateljski akt prema toj državi koji se nikakvom slatkorječivošću o poštovanju Dejtona i suvereniteta ne može prikriti. Ono što je Medvedev Putinu, to je Vulin Vučiću, dakle-glasnogovornik one stvarne politike, politike koju taj režim valja „ispod tezge“. Vulin je Vučićeva dvorska-ili bolje reći radikalska luda koja, kreveljeći se, govori sve kako jeste. Od njega se, po potrebi, Vučić može ograditi, može ga javno izgrditi, ali to političko dvoglasje postiže cilj koji je vidno narušavanje sigurnosne situacije u cijelom regionu. Zvanično Sarajevo u ovom odnosu snaga, gdje preko satelitskog režima Milorada Dodika i njegovih ljudi u institucijama BiH nijedna odluka ne može biti donesena bez odobrenja Vučićevog režima, ima uglavnom inferiornu i reaktivnu poziciju. Te reakcije su najčešće infantilne.
MONITOR: Posle junskog Svesrpskog sabora i Deklaracije, Vučić kao da pokazuje još veću lojalnost Dodiku. Mimo sabora, proslava i deklaracija, koliko ih je povezala novootkrivena uzajamnost- posebno kada se radi o glasanju Srba iz RS na lokalnim izborima u Srbiji?
MUJKIĆ: Kriza u koju je zapao Vučićev režim u posljednju godinu ili dvije ga izbacuje na čistinu. On mora dodatno mobilizirati snage pa se tješnje, na obostranu korist, uvezuje s Dodikom. Platforma te združene mobilizacije krunisana je Deklaracijom Svesrpskog sabora- koja je u operativnoj dimenziji, u stvari mehanizam za očuvanje anahronog, autoritarnog radikalsko-nacionalističkog režima i s jedne i s druge strane Drine, a ogleda se u osiguravanju glasača kako u Srbiji, tako-kad zatreba i u Srebrenici, u osiguranju mitingaškog tijela, a pogotovo u osiguranju unosnih profita. Vučić je oličenje kontinuiteta radikalske politike i kao pravi izdanak te opcije-onda kada se nađe priklješten ili nadjačan, počinje da kuka i da drami, da se prikazuje kao žrtvom, da se sprema atentat na njega i može čak da nas zavara tom svojom prijetvornošću. Onda glumi nekog racionalnog političara hladne glave, poziva na dijalog. Ali koordinate njegovog političkog djelovanja dubinski su određene rečenicom, koju bilo ko normalan ne bi rekao ni u šali- ubiti sto Muslimana za jednog Srbina ili onim sramotnim lijepljenjem imena Ratko Mladić preko imena Zorana Đinđića. To je kontinuitet krvavih režimskih ruku kojeg hrabri studenti širom Srbije ovih dana izvode na čistac.
Nastasja RADOVIĆ Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 17. januara ili na www.novinarnica.net
DR ERIK GORDI, PROFESOR POLITIČKE I KULTURNE SOCIOLOGIJE, UNIVERZITETSKI KOLEDŽ-LONDON: Nova vlada SAD neće riješiti ni globalne sukobe, ni sukobe unutar sopstvene stranke
Pojavljuje se pitanje da li će UK pokušati ponovo da se približi Evropi u vrijeme kada SAD postaju manje pouzdane. Možda će biti značajna razlika između evropskog i američkog javnog mnjenja, jer u Evropi postoji veća simpatija prema Palestincima nego u SAD
MONITOR: Kako ocjenjujete spoljnu politiku laburističke vlade Kira Starmera? Šta bi danas-posebno poslije pada sirijskog režima Bašara al Asada, trebalo da znači stav premijera Starmera u razgovoru sa Mahmudom Abasom iz jula 2024-3, da priznanje države Palestine vidi u sklopu mirovnog procesa na Bliskom istoku?
GORDI: Bilo je razloga da se mnogo očekuje od Starmera na početku, s obzirom da se on afirmisao kao pravnik specijaliziran za ljudska prava, i njegov ministar inostranih poslova je sin imigranata iz Guyane. Njih su dvojica bila u stanju da pokažu razumevanje za teška iskustva civila, za neophodnost primene međunarodnog humanitarnog prava i za političke probleme koji dolaze zajedno s okupacijom teritorije. Kad je ova vlada tek bila izabrana izgledalo je kao da će od nje nečega od toga biti. Ali uglavnom su se povukli od tih početnih stavova u strahu da se ne zameraju SAD. Sad je pitanje da li će Starmer imati isto poštovanje prema Trampu kao što je imao prema Bajdenu. I i isto tako se pojavljuje pitanje da li će UK pokušati ponovo da se približi Evropi u vreme kada SAD postaju manje pouzdane. Možda će biti značajna razlika između evropskog i američkog javnog mnjenja, jer u Evropi postoji veća simpatija prema Palestincima nego u SAD-u.
MONITOR: Starmera i druge evropske lidere uznemirila je ofanziva „političkih direktiva“ Ilona Maska. Od UK Mask je tražio da iz zatvora pusti Tomija Robinsona, lidera krajnje desnice. Podržao je i njemačku ultra-desničarsku AFD, sve sa pozicije spoljnjeg savjetnika Donalda Trampa. Da li Mask nagovještava Trampovu politiku prema Evropi?
GORDI: Najbolje bi bilo zaboraviti malo na Maska. Radi se o osobi koja priziva sažaljenje, ideje su mu loše i vidi se da u društvu nije ni voljen ni poštovan. Sada izigrava vrhunac hubrisa, a to jedino može završiti u degutantnom poniženju. Neprijatno je gledati tu jeftinu dramu.
Iza njegove aktivnosti stoji stari projekt o ujedinjenju evropske pa onda svetske desnice. Drugi ljudi su to pokušavali, nikada nije išlo dobro. Prvo treba imati na umu da su možda svi desničari nacionalisti, ali za “svoje” nacije, pritom su šovinisti pa se međusobno ne podnose. Drugo, možda jesu desničari rasisti i sve što ljudi poput Trampa vole, ali uglavnom su i antiamerički.
MONITOR: Lideri konzervativaca Liz Trast i Boris Džonson bili su i na Republikanskoj konvenciji u julu… Nazire li se stav vladajućih Laburista prema novoj američkoj administraciji?
GORDI: Očigledno im ne ide lako. S jedne strane Tramp predstavlja čistu negaciju svih socijaldemokratskih vrednosti za koje se Laburistička stranka zalaže, pa čak i negaciju liberalnih vrednosti Starmerovog krila stranke. S druge strane, Britanija gaji istorijski bliske odnose sa SAD-om i ne bi bilo preterano reći da u određenoj meri zavisi od SAD-a u ekonomskoj i političkoj sferi. Britanski političari pokušavaju da nađu odmeren način da čuvaju taj odnos a da pritom ne gube sav integritet i svo samopoštovanje. Više je nego očigledno da će UK morati da popravi svoje odnose s Evropom. U nekom smislu pomaže to što ovih dana Trampov glasnogovornik Mask napada Starmera i druge britanske zvaničnike, i podržava domaće rasiste u Britaniji, jer to Starmeru daje slobodu da pravi veću distancu od američke politike.
MONITOR: Može li se očekivati da Tramp i njegova administracija-odmah na početku mandata, iskoriste krize vlasti u više evropskih zemalja- posebno u Francuskoj i Njemačkoj, i nametnu već nagoviještene carinske i druge restrikcije? Šta će biti sa starim evro-atlantskim savezništvom?
GORDI: Ne znam šta će biti s carinskim merama. Razumno bi bilo očekivati nešto nekoherentno u kojemu se ideološko samopokazivanje meša s očiglednim izuzecima od carinske politike za političke podržavaoce i prijatelje.
Alijansa s Evropom svakako ne zauzima visoko mesto na spisku prioriteta dolazeće administracije. Ako gledate onu malu programsku dokumentaciju koju imaju, na primer “Projekat 2025,” videćete da oni gledaju na svet kao na plen koji treba biti podeljen između tri velike sile: SAD, Kine i Rusije. Nema tu mesta za saveznike u Evropi, naročito ne za saveznike koji bi mogli pružati nekakvu alternativu desničarskom fundamentalizmu.
MONITOR: Djeluje da se za Trampov povratak-bar verbalno, najbolje pripremio Mark Rute, generalni sekretar NATO. On je još prije Trampove pobjede rekao da se nje ne treba bojati. Kako se očekuje da SAD krenu da rješavaju pitanja globalnih ratnih žarišta, može li se očekivati da se promijeni stari kritički odnos Trampa prema NATO?
GORDI: Naravno da neće nova vlada SAD-a rešiti globalne sukobe! Neće rešiti ni sukobe unutar sopstvene stranke.
Na pitanje-da li se treba bojati, uglavnom čujem dve priče. Prva priča vam je već poznata, a to je da preti velika opasnost od administracije koju će voditi jedan potpuni ignoramus bez osnovnih vrednosti, koji prezire i demokratiju i fundamentalna načela civilizacije. Druga priča je da su sve te strepnje preterane, da nismo videli do sada nikakve dokaze da taj čovek može da izvede nešto sasvim obično a kamoli nešto ambiciozno-i da će se, uglavnom, nova administracija ponašati kao sve američke administracije do sada, samo u karikaturalnoj formi.
MONITOR: Emanuel Makron je rekao da bi Ukrajina trebalo da smanji svoja očekivanja u vezi sa teritorijalnim aspektom mirovnog rješenja. U vrijeme krize svoje Vlade, Olaf Šolc je telefonom razgovarao sa Vladimirom Putinom. Da li se EU priprema da ne ispusti kakav-takav uticaj na budućnost Ukrajine ali i Evrope?
GORDI: Više je verovatno da će se Evropa potruditi da podržava Ukrajinu i bez američke podrške. I, verovatno, Evropa ima kapacitet za takvu podršku. Ali to neće biti dovoljno da Ukrajina izvojuje pobedu u ratu, ako pod pobedom podrazumeva povratak cele teritorije i eliminaciju opasnosti od nove agresije s ruske strane. Ne može pobediti ni Rusija, ako imamo na umu da je njihov početni cilj bila promena režima u Ukrajini-i to u roku od tri dana. Politički pritisak od SAD-a će, verovatno, učiniti da zaraćene strane moraju da idu na pregovore. Naravno da ne mogu predvideti ishod takvih pregovora, ali najverovatnije će Rusija pristati da vrati neke teritorije u Ukrajini, a Ukrajina će vratiti Kursk.
MONITOR: EU snažno verbalno ali ne tako jasno u svojim aktivnostima, podržavaju integraciju Zapadnog Balkana u njihov prostor. Hoće li Tramp-kako neki polušaljivo komentarišu – i u svojoj politici prema ZB, najviše brinuti o svom, i krugu svojih rođaka i prijatelja, političkom i materijalnom interesu?
GORDI: Rođaka malo ima u regionu, tu bi bila porodica njegove supruge u Sloveniji, pa možda neke sumnjive investicije njegovog zeta po Srbiji i Albaniji. Sve u svemu, nije lako pronaći neki materijalni interes u regionu koji bi mogao značajno uticati na politiku američke administracije. Jedino, kao što je bio slučaj kada je podržao državni udar u kosovskom parlamentu i iskoristio rezultirajuću kratkoročnu vladu da napravi neki spektakl sa šatro dogovorom između Kosova i Srbije, možda će se naći neki trenutak u kojemu neke države u regionu budu korisne za propagandu. Inače će mu Balkan, srećom, ostati nebitan. Vara se režimska štampa u Srbiji koja misli da je njihova strana nešto dobila izborom Trampa.
MONITOR: Tramp se,-za sada, drži predizbornog obećanja da će carina na kinesku robu biti 60 posto. Da li Tramp zbog svojih ekonomsko-političkih interesa ali i globalnog uticaja, ovim navodima samo ucjenjuje Si Đinpinga kojeg je, neuobičajeno, pozvao i na svoju inauguraciju?
GORDI: Greška bi bila računati da njegova predizborna obećanja znače bilo šta.
MONITOR: Koliko će pad Al Asada u Siriji i povlačenje Rusije (sem baza), uticati na sudbinu Bliskog istoka i posebno na palestinsko pitanje?
GORDI: Ne mogu predvideti budućnost, naravno, ali jasno je da je uticaj Rusije u regionu u padu, kao i da će Izrael da iskoristi situaciju da ojača svoju poziciju spram Sirije i Libana. Treba napomenuti da novonastala situacija dosta povećava i uticaj Turske u regionu. Teško je ići dalje od toga, pogotovo kada još uvek nisu konsolidirane nove vlasti u Siriji, pa još i ne znamo kakav će im biti politički karakter.
INTERVJU4 sedmice
DANAS, SJUTRA2 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
FOKUS4 sedmice
HORIZONTI4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice