Kad vam se učini da vam je život tužan, ponesite ga malo na ramenima da ga razveselite
Bila je tu, avet koja obznanjuje, a ja nisam želela da je gledam u tamne ponore očiju. I progovorila je bez glasa. Od svih prevara najgora je ona koja od tebe samog potiče. Od svih uzaludnih nada, najteža je ona koju sam uporno hraniš. Oči vide, a srce laže. I ti treba samo da prihvatiš ono što je odavno pred tobom. Uradi tako i tvoj pad možda neće biti tako dubok. Čudno kako neka sećanja uporno opstaju. Neki događaji, neki osmesi i pogledi. I taman kad pomisliš da si ih izgubio, oni se kradom probiju, odnekud iz zapećka svesti, izrastu iz nekog ponora u tebi kojeg si jedva i svestan.
A onda se obično bude i osećanja, ili bar nešto od njih, bar neki mali deo, nešto što si mislio da si gurnuo odavno iza sebe u prašinu nepovrata. I upravo taj nepovrat, on je to što ti nevidljivom kandžom grebe dušu. Ali, tešim se, potrebno je samo da se izbroji dovoljno dana, i sve će se to pretopiti u bezličnost, i taj deo tebe će se odlomiti u okean konačnosti. A ja, ja još brojim.
Sve bitne odluke sam donela na izmaku one krizne nezrelosti… da nisam kratkovida videla bih da mi se primiče zrelija nezrelost i pričekala. Ako bi mogla propuštena prilika prosto da sedi i bude propuštena, a ne odmah da se ukaže nekom drugom. Mladost, to raskošno predvorje života. Postoji mlad mesec, ali stari ne. Čini se da je i čovek prvo mlad, a onda je samo pun. Ponekad se usamljenost pogleda u ogledalo i vidi samo lenjost… Onda jednom počneš da se povlačiš od doktora do doktora i shvatiš koliko zapravo svako ima pravo da ti pipne šta god hoće, kad god hoće, čime god hoće… i motiv nepoznate prekomunikativne žene iz čekaonice u ambulanti koja te spopadne i priča ti o svom kamenu u žuči. „’El mi veruješ, ‘voliki je bio, dan danas ga čuvam.“
Majstor je umetnik postojanja. A ne isključivo vozač gsp-a ili vodoinstalater prepoznatljivog položaja pantalona u odnosu na liniju zadnjice. Kad vam se učini da vam je život tužan, ponesite ga malo na ramenima da ga razveselite!
Blago vama koji pucate “po šavovima”, ja uvek pucam baš onako seljački, na sve strane. Dominiram sve mostove za sobom. Bilo bi pošteno da se možemo rastaviti na delove, bez puno krvi, pa da na rastancima poklanjamo ruke, bedra, oči.. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce. Ostavljam svaku reč da visi, kao glava zaklane kokoši, slovo po slovo, da iskrvari na smrt.
Nego, još malo pa smo u delu godine kad se približavamo šumskim jagodama, a ne udaljavamo od njih.
P.S. ČEMU DA SE NADAM VIŠE KAD I SRCE NADU GUBI? – Sinan Sakić, egzistencijalni strukturalista i doktor filozofije.
Nataša ANDRIĆ