Sagovornica Monitora među onim je sve rjeđim predvodnicima NVO scene u Srbiji, koji su nastavili da zadaju glavobolje i svim novim vlastima nakon 2000. godine, što i jeste posao NVO i u sređenijim i pravednijim državama. MONITOR: Da li su, po Vama, u Srbiji i zemljama ex-yu, van EU, izgrađeni zadovoljavajući pravni okviri za uvjerljivu vladavinu prava i modernu pravnu državu?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Mogu da govorim o Srbiji. Na žalost, taj zadovoljavajući pravni okvir još ne postoji. Mislim da je osnovni problem u Ustavu Srbije koji će se sve više pokazivati kao najviši pravni akt koji bitno ograničava uspostavljanje moderne pravne države i vladavine prava. Ustav je na neki način zacementirao političke partije kao nosioce suvereniteta, pa su u takvoj situaciji i zakoni koji se usvajuju najčešće posledica partijskih nagodbi oko uskih interesa, a ne rezultat jedne dobro promišljene strategije u cilju stvaranja moderne pravne države. Zakoni su često međusobno neusklađeni, često jedan drugom protivreče ili se čak uzajamno isključuju, neki se, opet, uopšte ne primenjuju, neki se i donose da se ne bi primenjivali. To stvara priličnu pravnu nesigurnost, pa se ne može ni govoriti o vladavini prava.
MONITOR: Ima li u tome bitnijih razlika između njih?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Naravno da postoje bitne razlike, jer u Hrvatskoj i Crnoj Gori postoji jasan cilj, a to je ulazak u EU, o čemu vlada i praktično apsolutni društveni konsenzus. Mada ne znam dovoljno o zakonima koji su usvojeni u bivšim yu republikama, i laiku je vidljivo da je Hrvatska u procesu približavanja evropskim integracijama umnogome izmenila svoje zakonodavstvo i još uvek usvaja potrebne zakone. Osim toga, u Hrvatskoj su prevedene desetine hiljada stranica evropskih propisa s kojima valja uskladiti domaće, a nije samo od simboličkog značaja činjenica da se ministarstvo inostranih poslova zvanično zove Ministarstvo vanjskih poslova i europskih integracija.
Čini mi se da se i Crna Gora već niz godina energično angažuje na tom polju. U svakom slučaju, vidljivo je da se ubrzano modernizuje i da ne pokazuje nikakve znakove ambivalencije u odnosu na evroatlantske integracije, što svakako mora da znači i usvajanje zakona koji omogućavaju vladavinu prava. Makedonija je pre bezmalo četiri godine stekla status kandidata za članstvo. Najzad, u BiH je situacija teška, jer još nije uspostavljen ni pravni okvir za normalno funkcionisanje BiH kao države.
MONITOR: Da li je tema ljudskih prava sišla s agende SAD i EU kao prioritetna i ustupila mjesto drugim temama kao što su energija, ekologija i multilateralnost u međunarodnim odnosima, kako tvrde neki analitičari i insajderski poznavaoci najnovijih globalnih političkih težnji, kao što je i naš bivši šef diplomatije i sadašnji visoki funkcioner OEBS-a Goran Svilanović?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pa, ne baš, ali se menja sadržina onoga što se podrazumeva pod ljudskim pravima. Mi smo navikli da ljudska prava identifikujemo samo s ugroženim političkim pravima u represivnim i totalitarnim režimima, ali ljudska prava su i ekonomska i socijalna prava. Nesporna je i činjenica da će ona, bar u ovom našem delu sveta – ne govorim o Burmi, Iranu ili Africi, gde i dalje dolazi do masovnih povreda elementarnih ljudskih i građanskih prava – sve više izbijati u prvi plan. Ta ljudskih prava iz tzv. „prve generacije” – građanska i politička prava – su, bar na deklarativnom nivou priznata u svim zemljama bivše Jugoslavije i opšteprihvaćena kao standard. Ona se povremeno i povređuju ali ne više tako masovno kao u vreme Miloševića. U skladu sa savremenim razvojem u okruženju i, posebno, neminovnošću usvajanja evropskih standarda i vrednosti, fokus interesovanja se premešta na socijalna prava, ekologiju, prava potrošača i korisnika svih vrsta usluga, posebno, na primer, na zaštitu prava pacijenata ili korisnika finansijskih usluga.
MONITOR: Kao pravnica i šefica jedne ekspertske NVO, kako tumačite ovo što se događa oko Dejtonskog sporazuma. Jedni tvrde da su neke njegove odredbe uveliko prevaziđene, a drugi da ga se bez izmjena treba pridržavati?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Dejtonski sporazum s aneksima je, pre svega, mirovni sporazum, čiji je cilj bio i omogućavanje funkcionisanja BiH uz poštovanje volje sva tri naroda, što, ukratko, znači da se nijedna odluka ne može doneti bez saglasnosti svih. U praksi se, međutim, pokazalo da taj konsenzus isključuje donošenje bilo kakve odluke koja bi omogućila normalno funkcionisanje BiH kao države i u tom smislu bi dejtonski ustav BiH morao da se promeni. Kad se ima u vidu komplikovana situacija s ustavnim ustrojstvom BiH: centralizovana Republika Srpska, kantonalna Federacija s prezumpcijom nadležnosti kantona u odnosu na Federaciju, distrikti s posebnim nadležnostima, a zatim i BiH, pa Visoki predstavnik MZ sa svojim ovlašćenjima, jasno je da se nešto mora uraditi. Htela bih da podsetim i na ono što izaziva priličnu moralnu nelagodu: kako je nastala Republika Srpska, što, ipak, predstavlja izvesno uprošćavanje jedne prilično komplikovane situacije. Po meni, najveći problem je činjenica da Dejtonski sporazum nije ostvaren u najvažnijem delu, a to je povratak izbeglica na teritorije odakle su prognani, a to bi značilo da RS više ne bi bila maltene etnički čista. Ako najvažniji deo Dejtonskog sporazuma, a to je povratak koji bi omogućio multietničnost, nije ostvaren, očigledno je da Dejtonski sporazum mora da se menja, jer ispada da je on ostvaren samo u delu koji zadovoljava RS.
MONITOR:Vjerujete li u zajedničku budućnost naroda u BIH bez nekog novog Ričarda Holbruka?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Na žalost, dosta sam skeptična jer dosta putujem po BiH, ali bih volela da se desi nešto, da se uradi nešto bitno i da me budući događaji demantuju.
MONITOR: Desimir Tošić je u svojim tekstovima o srpskom nacionalnom pitanju tvrdio da su, između dva rata, Srbi u djelovima Jugoslavije izvan Srbije, predstavljali najveću smetnju rješavanju nacionalnih pitanja tadašnjih naroda u Kraljevini, pa i svog. Da li je već možda suvišno učiti se na greškama?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pre svega, ne znam koliko je Desimir Tošić u pravu. Mi smo danas skloni da svu krivicu prebacujemo na prekodrinske Srbe. Meni se čini da iskustvo poslednjeg rata govori upravo suprotno: užas je dirigovan iz Beograda.
MONITOR: Nedavno ste izgubili, pred Vrhovnim sudom, sudski spor s Aleksandrom Tijanićem. Hoćete li se žaliti sudu u Strazburu i ima li najnoviji Zakon o informisanju nekakvog „subjektivnog” uticaja na tu presudu?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Nismo ga baš izgubili: svih šest postupaka koje je generalni direktor RTS-a vodio protiv YUCOM i mene, izgubio je. A tada je Vrhovni sud, da bi mu malo „učinio” i kako ne bi ispao totalni luzer, doneo tu besmislenu odluku kojom je u autorskom sporu presudio da nemamo pravo da ga citiramo bez njegove saglasnosti jer naši citati po njegovom stavu menjaju opšti smisao njegovih dela. Vrhovni sud je, verovatno, onako pilićarski, računao: direktor RTS je tražio ukupno 17 miliona dinara odštete, a samo u autorskom sporu 8,5 miliona, pa neće valjda ovi nevladini da se deru ako mu dosudimo bednih 200 hiljada dinara. I tu je pogrešio, naravno da ćemo da se deremo jer je ta odluka opasan presedan. Dobili smo neviđenu podršku niza stranaka, nevladinih organizacija, udruženja, međunarodnih organizacija. Do Strazbura ima vremena. Za sada smo Vrhovnom sudu podneli zahtev za reviziju te apsurdne, ali i opasne odluke, kao i zahtev predsednici VSS da sazove Opštu sednicu, Sednicu parničnog odelenja i Odelenja sudske prakse, gde bi VSS jasno i javno izašao sa stavom da li se zabrana citiranja odnosi samo na YUCOM i mene ili je stav VSS da je od sada pa nadalje zabranjeno citiranje u Srbiji. Za sada sve miruje. Niko se ne oglašava, pa ni izvršni organi. Mi smo Vrhovnom sudu ponudili spas da izmeni tu glupu odluku i da se dalje ne bruka.
MONITOR: Šta mislite o reizboru sudija i reorganizaciji sudova u Srbiji, što su neka strukovna udruženja žestoko napadala, tvrdeći da je to više politička lustracija i smišljeno haotizovanje pravosuđa?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Ja sam za lustraciju u pravosuđu i žao mi je što to nije urađeno odmah posle oktobra 2000. Mogućnost da ova reforma završi ipak nije gora varijanta od ostavljanja sudova onakvim kakvi jesu. Ako ste imali priliku da se „sudite” u Srbiji znate o čemu govorim. Ja sam, uostalom, više od 15 godina radila kao stručni saradnik u Privrednom i Vrhovnom sudu, i mogu na osnovu sopstvenog iskustva da tvrdim da su sudije u Srbiji nedovoljno obrazovane, ne govore jezike, pišu nepismene presude onim nakaradnim iskrivljenim pravničkim jezikom, i više su čitači prava nego tumači, više su šalterski službenici, nego sudije od integriteta. O podaništvu da ne govorim. Da preskočimo ono: „ima izuzetaka”. Naravno da ih ima, ali je to ovde nebitno. Da, reizbor je početak rešenja.
MONITOR: Posebno ste pratili suđenja za organizovani kriminal. Kako procjenjujete doprinos aktuelnog ministra policije i njegovog Ministarstva u raskrinkavanju međunarodnih i međubalkanskih „zločinačkih udruženja”?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Pa, dosta mi je teško da ovo izgovorim, ali aktuelni ministar policije pokazao se boljim od svojih prethodnika. Trudi se, što je razumljivo, s obzirom na to da je on izgleda jedini u Srbiji koji to nije proglasio javno, ali se ponaša kao da jeste, oko diskontinuiteta s Miloševićem i njegovim SPS-om.
MONITOR: Znate li nešto više od javnosti o obećanoj istrazi pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Od toga nema ništa. Pa zar bilo ko može nešto da očekuje od večitog v.d. tužioca Slobodana Radovanovića.
MONITOR: Ubistva novinara u Srbiji nijesu se, za razliku od postupaka za druga krivična djela, pomakla od predistražnih radnji. U čemu je stvar?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Stvar je u kontinuitetu DB-a i BIA. Dok se ne dekonstruišu tajne službe, neće ni biti istraga za ubistva novinara koja su dirigovana iz određenih centara.
MONITOR: Vjerujete li državi da ne zna gdje se kriju Ratko Mladić i Goran Hadžić?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Znala je sigurno, a da li i sada zna ne usuđujem se da tvrdim. U svakom slučaju, ja zaista verujem da hoće da izruče Mladića, ali nisam sasvim sigurna da li ga ne izručuju jer ne znaju gde je ili zbog bezbednosnih razloga. Ne znam.
MONITOR: Da li, po Vama, ima nekog pravno ili, pak, politički racionalnog manevra u ponašanju Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Na žalost, Milošević i Šešelj su pokazali da Haški tribunal sasvim lako može da se iskoristi kao politička pozornica i da se pozornost skrene sa zločina. Paradoks je da ovakvo ponašanje upravo dokazuje da HT nije politički sud, jer da je politički, oni bi lako izašli na kraj s onima koji ga politički zloupotrebljavaju. Ovako, HT uporno vraća na pravnu proceduru koju ovi optuženici ne poštuju i dobijaju političke poene kod javnosti koja ih i inače podržava. Što se tiče Karadžića, on ima još jedan rezon: to je kupovina vremena – odugovlačenje i čekanje da HT završi sa radom, jer da bi HT produžio svoj mandat morala bi da postoji nova odluka SB UN, što je teško očekivati.
MONITOR: Da li biste se, poslije svih iskustava, ponovo odvažili da napravite knjigu-dosije, na primjer o Biljani Plavšić koja je nedavno u srpskoj javnosti dočekana bez riječi podsjećanja na ono što je radila i govorila?
KOVAČEVIĆ-VUČO: Naravno da bih, ali Biljana Plavšić ne bi bila visoko na listi prioriteta jer je ona osuđena za zločine protiv čovečnosti i nije amnestirana od zločina koje je izvršila, tako da, bez obzira na pomilovanje od daljeg izvršavanja kazne, ona je završena priča. Ona je zločinka. Tu više nema šta da se dokazuje.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
SVIJET3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice