„Za jednog investitora je izvanredna mogućnost da može sjesti sa premijerom i reći mu – hajde da mi sada dogovorimo poresko i radno-pravno zakonodavstvo Vaše države”, obznanio je za kanadski magazin Toronto Life izvršni direktor kompanije Adriatic Marinas koja stoji iza projekta Porto Montenegro – Oliver Korlet. Tako smo, iz prve ruke, saznali šta i kako Crna Gora nudi stranim investitorima. Ko hoće da odriješi kesu svašta može da pazari. Čak i ono što je jedan od stubova svakog demokratskog društva – zakone.
Za to vrijeme domaće firme grcaju u lavirintima birokratije, slušaju predanja o uklanjanju biznis barijera dok ih država svojim odnosom prema privatnoj inicijativi i malom biznisu uporno gura u sivu ekonomiju.
Od 142 preduzeća koja su učestvovala u nedavnom istraživanju Privredne komore – 44 je navelo da vraća više od milion eura kredita, 13 preduzeća duguje između 500.000 i milion eura, dok je 28 kompanija uzelo kredite između 100.000 i 500.000 eura. Kao ključnu administrativnu barijeru preduzetnici navode poreze na državnom i dažbine na lokalnom nivou, a kao biznis barijeru problematičnu naplatu potraživanja.
Na upit Monitora Uniji poslodavaca o tome koji su najveći problemi naših privrednika dobili smo odgovor: ,,Smanjen obim poslovanja, smanjeni prihodi, nedostatak finansijskih sredstava za tekuće obaveze, nemogućnost naplate potraživanja, nemogućnost ili otežani nastavak započetih investicija, kao i nedostajuća podrška bankarskog sektora po pitanju kreditiranja privrede…”.
Iz Unije poslodavaca pojašnjavaju da je iz svakodnevnog kontakta sa privrednicima – članovima UPCG – evidentno da je većina suočena sa nelikvidnošću, slabim mogućnostima uzimanje novih kredita, potrebom za maksimalnom racionalizacijom troškova na svim nivoima, dok je zbog rasta potraživanja upitna i opravdanost daljih prodaja.
Objašnjavaju: „Podrška preduzetništvu i njegovom razvoju biće pružena ako se, što hitnije, smanji glomazni, birokratski i neefikasni aparat, ukloni višak zaposlenih u institucijama, prvenstveno u lokalnim samoupravama. Uz to – treba smanjiti lokalne biznis barijere i stvoriti adekvatan poslovni ambijenta na nivou opština, neophodno je uvesti praksu da lokalni budžeti prihoduju samo ono što poslodavac, kao i svaki građanin, ekonomski opravdano i treba da plati. Ne preko toga”.
A oni koji ubiru namete računaju to iz svog ugla. Ekonomski je isplativo da građani i preduzetnici plate sve ono što će podmiriti potrebe glomazne administracije i posrnulih stranih investitora. Jer kada strani investitor hoće da otpusti višak radnika – njihove otpremnine treba da plati država. Do kraja prošle godine za rješavanje pitanja tehnološkog viška u KAP-u, Rudnicima Boksita, Preradi, Kovačnici i Fabrici aluminijuma Kolašin, Vlada je potrošila gotovo 4,5 miliona eura. Kada građaninu ove zemlje ne ide dobro započeti posao i hoće da otpusti jednog radnika – bez muke ne može to da učini.
,,Guraju nas u sivu ekonomiju, nemilosrdni su prema nama koji ne želimo da hvatamo veze da bi se zaposlili u nekoj od državnih institucija i krckali hljeb koji građani plaćaju”, kaže jedan od podgoričkih preduzetnika koji se odlučio na otvaranje male porodične firme.
On tvrdi da država ne samo što ljudima koji ulaze u biznis ne daje nikavu podršku, već ih sapliće na svakom koraku. ,,Umjesto da budu srećni što se svi ne tiskamo na državne jasle već želimo sami nešto da stvorimo, zaposlimo druge ljude, platimo porez državi, stvorimo proizvod za izvoz – oni nas tjeraju u propast”.
I zaista. Prosta računica govori da nije ni malo lako pokrenuti, niti održati sopstveni biznis, na legalnim osnovama, bez namještenih tendera i sumnjivih poslova, utaje poreza i neprijavljivanja radnika.
Računica je jednostavna: ako u marketinškoj firmi, na primjer, radi samo jedan zaposleni koji je, po automatizmu izvršni direktor, njegova plata mora biti najmanje 172 eura, koliko je minimalac za visokoškolca. Tu treba dodati minimum 115 eura poreza, prireza i doprinosa. Najmanji iznos za zakup poslovnog prostora, sa porezima je 200 eura, honorar za knjigovođu najmanje 150 eura mjesečno, telefon, faks i internet makar toliko, voda i struja, troškovi reprezentacije, amortizacija opreme, kancelarijski pribor – još 200 ili 300 eura. Za minimalni biznis treba, dakle, u startu zaraditi oko 1.150 eura mjesečno. Godišnje 13 hiljada. Da bi bili na nuli. Ukoliko naš preduzetnik ima maržu od 30 odsto – treba da ima obrt veći od 45 hiljada eura godišnje da bi sebi isplatio mjesečnu platu od 172 eura.
Ni malo lak zadatak.
Još teži zadatak je podmiriti glomaznu i sporu državnu administraciju, sve javne službe i preduzeća, brojne upravne odbore, službene automobile, službena putovanja… Velikog upliva novca u budžet više nema, velikih investitora ni na vidiku, postojeći uglavnom samo traže novac da bi ostali ovdje…
A novac valja naći. Iz domaćih izvora, naravno.
Ne treba zanemariti to što guru crnogorske neoliberalne škole i siva eminencija crnogorske ekonomije već dvije decenije uporno tvrdi da nas samo preduzetništvo može spasiti. Tako je u teoriji. U praksi, njegovi najbolji đaci, na najvažnijim mjestima u državi, taj isti preduzetnički duh, zasnovan na legalnom poslovanju, guše. Možda je problem u tome što se oni, baš kao ni njihov profesor, nisu oprobali u biznisu na tržišnim osnovama. Možda bi, u tom slučaju, razmišljali drugačije.
Marijana BOJANIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DANAS, SJUTRA4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
U SJEĆANJU4 sedmice
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU3 sedmice
HORIZONTI4 sedmice