Povežite se sa nama

INTERVJU

TIJANA TODOROVIĆ, DIZAJNERKA I KOSTIMOGRAFKINJA: Crna Gora još uvijek nema modnu scenu

Objavljeno prije

9 godina

na

Tijana-Todorovic

Dizajnerka Tijana Todorović rođena je u Podgorici, gdje je završila osnovnu i srednju školu. Na Univerzitetu u Ljubljani završila je Fakultet za modu i tekstilni dizajn. Trenutno je na doktorskim studijama. Izlagala je na nekoliko kolektivnih izložbi i učestvovala na nekoliko revija, radi kao pozorišna kostimografkinja i scenografkinja. Učestvovala je na World Expo 2010 u Šangaju.

MONITOR: Američki modni magazin Designer Original Magazine, u izdanju za jul i avgust, svrstao Vas je u top dizajnere, posvetivši nekoliko strana Vašem radu i biografiji. Sigurno je veoma značajno kada urednici takvog prestižnog časopisa prepoznaju Vaš rad, značajno je i za buduće projekte… Volio bih da mi kažete kako ste reagovali kada su Vas kontaktirali i kako je uopšte došlo do ovog predstavljanja?
TODOROVIĆ: Posljednjih godinu dana moj fokus je na naučno istraživačkom radu i radu u pozorištu, modnom dizajnu se posvećujem kroz predavanja na fakultetu i moram baš da se potrudim pa skoro i da izmislim vrijeme i sredstva da dizajniram striktno (ne)komercijalne odjevne predmete. S obzirom na te okolnosti kada su me kontaktirali iz Designer Original Magazina bila sam veoma srećna i zadovoljna da je neko u moru dizajnera uspio da prepozna moj rad kao posebnost. Do ove saradnje je došlo kada je trenutno vodeća i najveća platforma za promociju i umrežavanje dizajnera Not Just a Label objavila moj rad uz par rečenica o meni na njihovoj naslovnoj stranici. Preko Not Just a Label platforme već su me kontaktirali razni stilisti američkih zvijezda da bi željeli da im iznajmljujem svoje radove, ali mailovi od urednice Designer Original Magazina su me zaista iznenadili i obradovali – posebno kada su rekli da bi željeli da me predstave na sedam, osam stranica, napišu kratak tekst o meni i izrazili da nastavimo saradnju. Što je zaista velika stvar posebno za mene što se ne promovišem na klasičan način. Nadam se da će mi ovaj događaj biti podsticaj da se u budućnosti više posvetim modi. Meni kao modnom dizajneru prvenstveno publikacija u ovako velikom časopisu sa drugog kontinenta je velika stvar za CV i sve buduće saradnje.

MONITOR: Kako opisujete svoje kreacije? Kada smišljate te kreacije, da li u glavi već imate priliku u kojoj bi ga nosili, ili eventualno tip žene kojoj bi pristajao?
TODOROVIĆ: Sve zavisi, većina dizajnera ima svoju muzu, ili neki ideal ljepote kojem stremi i o kome razmišlja dok stvara. Ja nemam konkretnu ličnost, ali uvijek u glavi imam neku ciljnu grupu koja je često fiktivna, ali mi pomaže u “prizemljavanju” ideja- osim u slučaju ako je riječ o narudžbi onda je klijent njegov izgled, ponašanje, ukus na prvom mjestu. Gotovo uvijek znam kome i kakvom tipu ljudi će pristajati ti odjevni predmeti ili kojoj sub-kulturi. Kada koncipiram svoje kolekcije ili odjevne predmete koji postoje sami za sebe, uvijek pravim koncept – koji je kao neke vrste scenario u kom postoji i ta neka fiktivna ličnost kao nosilac priče. A nekad “sve što nam je potrebo su žena i pištolj” – Jean Luc Godard.

MONITOR: Kako biste opisali modnu scenu u Crnoj Gori?
TODOROVIĆ: Uh, ovo je možda i jedno od pitanja na koje nerado odgovaram jer Crna Gora još uvijek nema modnu scenu, ima neke tranzicione blijede kopije nekog redcarpeta B produkcije, ali od nekud se mora početi samo što naš početak predugo traje. Najveći problem koji vidim je u opštoj kulturi, obrazovanju, odnosu prema lijepom i nedostatku profesionalizma. Ali ne patimo samo mi od tih tranzicionih boljki, nažalost skoro cijeli Balkan ne može da se otkači od tog novog vala “turbo folka”. Pri tom da se razumijemo ne želim nikog da uvrijedim, samo mi moja profesija, vaspitanje i obrazovanje ne dozvoljavaju da o očiglednom ćutim. A ako publika to voli, ne znači samo da smo u velikom problemu koji će tek kroz buduće generacije da nas košta. Kroz modnu scenu i oblačenje uvijek možete da prepoznate od čega vam društvo boluje, s toga ovaj moj odgovr se odnosi na nekoliko segmentat našeg života možda ponajmanje “mode”. Što se mode konkretno tiče pojavilo se par modnih dizajnera mladih koji pokusavaju i sami da se izbore sa ovim o čemu govorim – navijam za njih.

MONITOR: Predajete na Fakultetu za dizajn i multimediju na Univerzitetu Donja Gorica. Šta je najvažnije da budući modni kreatori nauče?
TODOROVIĆ: Mnogo je tih najvažnijh lekcija i jedni- posebni parametri važe za našu djecu koja uglavnom dolaze da uče sa oformljenim stavom o dizajnu. A taj stav je najšesce potpuno pogrešan! Svi ti mladi ljudi mahom misle da su nepogrješivi, nezamjenjivi i genijalni. Taj stav za dizajnere je i poželjan, ali za njega mora postojati i neko pokriće i rad. Tako da našu djecu treba prvo naučiti da griješe. A nakon te lekcije da budu dobri ljudi i da se nikada ne zadovoljavaju prosjekom… Mada to su već lekcije za master studije.

MONITOR: Kao kostimografkinja radili ste u Slovenačnom nacionalno teatru i Crnogorskom narodnom pozorištu. Koja Vam je omiljena predstava na kojoj ste radili?
TODOROVIĆ: Još uvijek nemam omiljenu predstavu, svaki proces je bio na svoj način zanimljiv i poučan. Iz svakog procesa sam izašla bogatija i zrelija. Podjednako volim da radim u institucijama i u vaninstitucionalnim ili alternativnim pozorištima. Jer koliko vam rad u instituciji daje neku lagodnost i sigurnost toliko su koprodukcije, studentske predstave ili predstave alternativnog vaninstitucionalnog teatra izazovne jer uvijek morate da se dovijate, da improvizujete da dajete život predmetima. Iz ničega napravite nešto i da to još funkcioniše… Sada kada pogledam nazad u vrijeme kada sam bila studentkinja ljubav prema pozorištu i vizuelnom u pozorištu u meni su probudile moja prof. Karin Kosak i Angelina Atlagić. Kasnije sam radila kao šegrt- asistent kod Lea Kulaša sa kojim se i danas rado vidim, kroz predstave sa njim sam izgradila osjećaj za detalj, lijepo upravo ta iskustva su mi pomogla da povežem modu i pozorište. Kasnije saradnja sa Aleksandrom Nospalom mi je otvorila nove vidike i konačno pomogla da se negdje oformim kao kostimograf i ponovo zavolim originalni poziv dizajnera. Posao kostimografa je nevjerovatan koliko je posao dizajnera super zanimljiv, ali kada dizajnirate radite sami. Kao kostimograf vi radite sa velikim timom ljudi što je možda i veći izazov. Bilo da sam radila samostalno ili kao asistent upravo posao u pozorištu me je naučio da publiku ne možes prevariti osim ako to nije cilj predstave. U pozorištu se puno čita to je jadan paralelni svijet koji oživljava sve one slike koje se nižu dok smo sami sa knjigom ili pred ogledalom. Da bi bili dobri u tom poslu morate da znate neke osnove režije, glume i možda najvažnije dramaturgije. Vrlo često ste prisiljeni na compromise, ali ti kompromisi budu i opravdani i za neko veće dobro. Radujem se svakoj budućoj predstavi i čekam da se desi ona omiljena – možda je to baš ova sledeća.

Miroslav MINIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

INTERVJU

BRANO MANDIĆ, PISAC I NOVINAR: Potvrda da je imalo smisla pisati

Objavljeno prije

11 sati

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

 

 

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR DUŠKO LOPANDIĆ, PREDSJEDNIK FORUMA ZA MEĐUNARODNE ODNOSE I POTPREDSJEDNIK PARTIJE SRBIJA CENTAR: Režim se ljulja,  postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja u Srbiji

Objavljeno prije

11 sati

na

14 Marta, 2025

Objavio:

Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast

 

 14

MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?

LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju  niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.

MONITOR:  Kako  gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?

LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. marta ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DŽEVDET PEPIĆ, GRAĐANSKI AKTIVISTA: Prošlost ne smijemo šminkati

Objavljeno prije

1 sedmica

na

7 Marta, 2025

Objavio:

U Crnoj Gori se većinski prema istoriji ponaša kao prema samoposluzi. Iz nje se uzima samo što kome odgovara

 

 

MONITOR: Prošle sedmice obilježene su 32 godine od zločina u Štrpcima. Da li primjećujete kod nove vlasti drugačiji odnos prema zločinima iz devedesetih ili se na njih samo podsjeti prilikom sličnih obilježavanja?

PEPIĆ: O strašnim i veoma teškim 90-im se puno priča. Mnogi se tog perioda i prisjećamo i podsjećamo. Uglavnom,  osuđujemo takvo zlo. I oni koji su u tom periodu dizali glas i osuđivali te zločine, a bogami sada i oni koji su ćutali. Mnogo je onih koji su u tom zlu na  direktan  ili indirektan način  učestvovali. Na žalost, dobro je poznato da je u tom periodu, većinska Crna Gora bila na strani onih ,,Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva” u odnosu na one ,,Sa Lovćena Vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”.

Prošle sedmice smo obilježili tužan, tragičan i sraman događaj otmice putnika iz voza 671 na pruzi Beograd – Bar. Kada su zločinci  u ,,ime srpstva” 27.02.1993. oteli u mjestu Štrpci 20 putnika, koji su imali ,,pogrešna imena ” i odveli ih u smrt. Od tih otetih i ubijenih, većini ni kosti nijesu pronađene. Rekao bi neko, pa ,,šta se tu moglo uraditi”,  to se desilo na drugoj teritoriji. Moglo se.

Što reći i o tome što je ondašnja crnogorska vlast, u maju 1992. izvela monstruoznu akciju, hvatanja i deportacije bosansko hercegovačkih izbjeglica, Bošnjaka,koji  su poslati u smrt. Tada je bio premijer isti ovaj čovjek koji je sada Počasni predsjednik DPS- a.

Ne mogu da ne pomenem ime sada pokojnog Slobodana Pejovića, koji je kao ondašnji policijski inspektor, prvi javno o tome progovorio.  I šta je taj ČOVJEK,  u pravom i punom smislu te riječi, doživio nakon toga, naročito od ,,zaštitnika lika i djela” i ,,perača” biografije Đukanovića. Na sve i svakakve načine su pokušavali i pokušavaju da ocrne Slobodana Pejovića. A Slobodan Pejović je heroj.

O tim i takvim devedesetim nije odgovaralo mnogima koji su bili na vlasti do 30.08.2020. da se priča i  ,,razjasni” uloga nekih od kojih su u tom periodu zla u tome  saučestvovali.  Ni kod ovih ,,novih” ne vidim iskrenu želju, da se time na pravi način bave. Podsjećanja i obilježavanja tragičnih  događaja iz 90-ih, više služe za ,,dekor”.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 7. marta iil na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo