MONITOR: Na kojem su nivou zaštita ljudskih prava i sloboda u Crnoj Gori u odnosu na Evropu i evropske standarde?
GORJANC-PRELEVIĆ: Nije na dovoljnom nivou, a dovoljni nivo je kad možete da kažete da su kršenja ljudskih prava u svim oblastima slučajni izuzetak. Treba se ravnati prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima – to su zapravo minimalni standardi Savjeta Evrope, kao i prema najboljim evropskim primjerima, jer bi i naš svet radije živeo u Švedskoj, Nemačkoj ili Sloveniji, nego u Rusiji, Rumuniji ili Bugarskoj. Poređenja Crne Gore sa Makedonijom, sa Kosovom i Srbijom su nezahvalna, jer stvaraju utisak da je ovde čak i bolje. Odavno je bilo uslova da se poštuju ljudska prava u Crnoj Gori da je za to bilo volje. Bilo je toliko skupih obuka u ovoj maloj zemlji da niko više ne može da se izvlači na to da nešto ne zna, posebno kada je trebalo kazniti torturu, obezbediti socijalnu pomoć dovoljnu za preživljavanje ili zabraniti partijsko zapošljavanje.

Ovde se prava krše jer vlast u najmanju ruku toleriše takva kršenja. Na primer, prava seksualnih manjina su doživela napredak zahvaljujući prvo heroizmu Zdravka Cimbaljevića, onda i drugih, ohrabrivanju Evropske unije i SAD-a, pa se pojavila i politička volja.

Volje još nema kad je viši cilj da se zaštite od odgovornosti za kršenje ljudskih prava oni koji su posebno važni za vlast – kao što je specijalna jedinica policije SAJ, koja brutalno prebije građane, pa onda skoro – ,,nikom ništa”. To i ne liči na vladavinu prava i poštovanje ljudskih prava. Da je u slučaju snimljenog prebijanja Mija Martinovića ministar policije izašao i rekao ,,to je očigledno neprihvatljivo u državi vladavine prava i ljudskih prava kao što je Crna Gora… pokrenuo sam disciplinske postupke… danas smo direktor policije i ja ponudili ostavke”, a državni tužilac odmah preduzeo krivično gonjenje protiv svih šefova koji su očigledno sprečavali sprovođenje pravde i pomagali učiniocima krivičnih dela, onda bismo se osećali drugačije, kao da nas država štiti bez obzira na to ko se usudi da bije, osećali bismo vladavinu prava i bili na pragu članstva u EU. Ali nismo još dotle došli, i ne verujem da ćemo uskoro i zbog padanja na tako prostim ispitima… ovde građani moraju da se zapitaju da li stvarno žele da žive u državi u kojoj mogu da završe kao Mijo Martinović, na primer.

MONITOR: Prošle nedjelje, povodom 24. godišnjice deportacija bosnasko–herecegovačkih izbjeglica iz Crne Gore, rečeno je da je to jedan od najvećih poraza crnogorskog pravosudnog sistema…
GORJANC-PRELEVIĆ: Da, to je lepo rečeno, nažalost. Ispravno poravnanje sa žrtvama nije pratio ispravan krivični postupak. Svesno ili podsvesno, državno tužilaštvo i sud su zajedničkim snagama doveli do toga da svi optuženi budu oslobođeni i to ne zato što nije bilo dokaza da su se nezakonito hapsile izbeglice po Crnoj Gori i izručivale njihovim dželatima pod vođstvom Radovana Karadžića i Ratka Mladića – za to je bilo pisanih dokaza sa potpisom i pečatom – nego zato što prvo tužilac nije smogao snage da to delo nazove pravim imenom, a onda sud nije smogao snage da osudi, već je uradio savršenu političku egzibiciju – ne samo što je oslobodio optužene odgovornosti, već je oslobodio i državu odgovornosti da je aktivno podržavala Srpsku Republiku u BiH u to doba tako što je hvatala taoce po Crnoj Gori i slala Karadžiću da ih razmeni ili poubija, što se i desilo. Sud je proglasio da optuženi nisu imali svojstvo pripadnika strane u sukobu u BiH, koje im je navodno bilo neophodno da bi bili kažnjeni za ratni zločin – iako je crnogorska policija u to doba faktički imala to svojstvo, iako je ono sasvim nepotrebno u međunarodnom pravu da bi se odgovaralo za zločin protiv civila. Tu kritiku Akcije za ljudska prava je potvrdio ekspert Evropske unije, državni tužilac u Italiji i međunarodni sudija na Kosovu Mauricio Salustro, što nam veoma znači.

MONITOR: U slučaju deportacije odavno ćutei nadčležni u BiH. Je li moguće da su se vlasti Crne Gore i BiH dogovorile da ovaj ratni zločin nikad ne dobije sudski epilog?
GORJANC-PRELEVIĆ: Razgovarala sam sa glavnom nadležnom tužiteljicom za istraživanje ratnih zločina u BiH Gordanom Tadić, koja tog slučaja nije mogla da se seti, iako znam da je davno prijavljen. Ostalo je da provere. Znam da su poginuli neki za koje se sumnjalo da su odgovorni za ubistvo izbeglica upućenih iz Herceg Novog u Republiku Srpsku 27. maja 1992. To bi tužilaštvo BiH trebalo temeljno da istraži. Haški tribunal je davno osudio upravnika fočanskog logora za zločine i u toj presudi utvrdio da su u logor dovedeni ljudi nezakonito uhapšeni u Herceg Novom. Samo želim da naši završe svoj deo posla. To što je ovde urađeno bilo je krajnje surovo, puno mržnje prema ljudima drugačijeg imena, vere, sve u atmosferi gde kao Crna Gora i Srbija, tj. SRJ nisu bile u ratu. Bilo bi samo licemerno da nije ispalo i tragično.

MONITOR: Kakvo je Vaše mišljenje o medijskim slobodama i uopšte o stanju u medijima?
GORJANC-PRELEVIĆ: Mislim da je svaki privatni medij vođen privatnim interesom, koji se u pojedinačnim slučajevima manje ili više poklapa sa javnim, tj. nesebičnim interesom. Kad su privatni mediji profesionalni i forsiraju i teme od javnog interesa koje nisu baš popularne, obradujem se, jer objektivno posmatrano na Balkanu je nažalost pretežno isplativ kič i ulizivanje vlastima. Zato, šire posmatrano, stanje u medijima u Crnoj Gori i nije toliko loše, ima šta da se pročita i ima sadržaja u medijima koji podstiču javni diskurs ka neophodnim promenama i progresu. Ali, štampani mediji i televizija po pravilu nisu isplativi, zato mislim da država treba da ih pomaže, da li smanjivanjem poreza ili fondom za podršku projektima i sadržajima od javnog interesa u štampanim medijima i na televizijama – kao što postoji fond samo za radio stanice. Javni servis, koga plaćaju svi građani pa bi morao da bude takav – nesebičan – suštinski to još nije, otprilike je odgovoran prema svim građanima onoliko koliko je to i vlast. Tu su potrebne korenitije promene da bi i po objektivnosti i kvalitetu programa ličio na BBC. Ne možemo da utičemo na to da se više privatnih medija bavi istraživačkim, kritičnim novinarstvom, ali zato nema opravdanja da javni servis to ne radi, da čak skine s programa emisiju nagrađenog novinara Boškovića.

MONITOR: A kad je riječ o zaštiti slobode medija…
GORJANC-PRELEVIĆ: Što se tiče zaštite slobode medija, mislim da više sudske instance suštinski ne razumeju slobodu izražavanja. Nerazumno i neevropski zahtevaju da crnogorski novinari moraju neke stvari da u potpunosti dokažu prije nego objave. Novinari izvještavaju kad postoji osnovana sumnja. Kao kad sestru premijera američka Komisija za hartije od vrednosti optuži da je učestvovala u korupciji pa se novinari usude da objave fotografiju sestre o kojoj se i piše.

Takvo nerazumevanje jede i vreme i novac, pa zato treba dopuniti Zakon o medijima standardima iz prakse Evropskog suda za ljudska prava, da bi ih svi bolje razumeli i primenjivali, i mediji i sudije. Ovde neće biti atmosfere za slobodno istraživanje i pisanje, kakvu je država dužna da stvori, dok god se ne reše ubistvo Duška Jovanovića, ubistvo Srđana Vojičića, napadi na Tufika Softića, napad na Željka Ivanovića, napad i pretnje Oliveri Lakić… Svi su oni bili izraziti kritičari vlasti onda kada su fizički stradali. Dok god se ne utvrdi ko je sve za to odgovoran, sumnjaćemo da je vlast te napade naručila, organizovala i platila. Uz to, je, kao bakšiš, poslata zastrašujuća poruka i svima ostalima. Zato se iznerviram kad kažu da je Crna Gora zaslužila da uđe u NATO jer je dostigla potrebni nivo vladavine prava. Ne verujem ni da NATO-vci to iskreno misle. Crna Gora neće ući u NATO zato jer je dovoljno uradila da istraži napade na novinare, kazni torturu i ratne zločine, nego iz nekih drugih razloga koji nemaju veze s tim.

Istraga o ubistvu Jovanovića

MONITOR: Ovih dana navršilo se dvanaest godina od ubistva glavnog urednika Dana Duška Jovanovića. NVO Akcija za ljudska prava objavila je izvještaj ,,Nerasvijetljeno ubistvo Duška Jovanovića – pitanja bez odgovora”, koji je dostavila vrhovnom državnom tužiocu Ivici Stankoviću i ministru unutrašnjih poslova Goranu Daniloviću. Šta se posebno apostrofira u tom izvještaju?
GORJANC-PRELEVIĆ: Mnoga pitanja u vezi istrage tog ubistva ostala su bez odgovora. Posle 12 godina istrage, koja je jedino uspela da dovede do procesuiranja jednog saučesnika u ubistvu, a i to na osnovu posrednih dokaza, vođenje te istrage je zrelo za temeljno preispitivanje koje treba da uradi strani stručnjak. Taj stručnjak može da sarađuje sa nekom novom komisijom koja će se osnovati za preispitivanje i te i drugih istraga, ali bi neko stručan i potpuno nepristrasan morao da pogleda s policijskog, istražiteljskog aspekta da li je tu urađeno sve što je razumno moralo biti urađeno ili ne i kaže šta bi sad trebalo uraditi. Da ne bismo pametovali, mi smo pokušali da sagledamo taj predmet iz ugla zainteresovanih građana i postavili desetak pitanja na koja mislimo da neopravdano nema odgovora do danas. Sva ta pitanja se suštinski vrte oko toga da li je neko iz državne vlasti stajao iza tog ubistva ili ne.

Jaki politički uticaji

MONITOR: Da li su i dalje jaki politički uticaji koji sprječavaju rasvjetljavanje i adekvatno procesuiranje ratnih zločina počinjenih na teritoriji Crne Gore?
GORJANC PRELEVIĆ: Dok god me ne uvere u suprotno, mislim da jesu, da su vrlo jaki i da veoma inspirišu i državne tužioce i sudije posredno ili neposredno.

Veseljko KOPRIVICA