Bez promjena političkih elita neće moći da se promijeni ni stanje u medijima u našim državama

MONITOR: Ljetos ste ponovo bili u fokusu permanentnog napada na novinare nezavisnih medija. Kako objašnjavate ponašanje Ministarstva informisanja i telekomunikacija i ministra Dejana Ristića koji su Vas prvo optužili za govor mržnje, da bi ministar par dana kasnije izjavio da Vas lično poznaje i da Vi nijeste neko ko promoviše nasilje?

SKROZZA: To što je on u jednom trenutku relativizovao svoje pređašnje tvrdnje-ne znači ništa, jer je nastavio da insistira na govoru mržnje i da-u kontekstu moje izjave, govori o nekim istorijskim primerima ubistava srpskih vladara – povlačeći paralelu i zapravo tvrdeći, da sam ja pozivala na ubistvo Aleksandra Vučića. To je jedan od karakterističnih slučajeva u kojima Ministarstvo umesto da stane u odbranu profesije i medija, žrtvuje novinare zbog političkih interesa. Dejan Ristić je takođe potezao istorijske primere-slučajeva Karađorđa, kralja Alaksandra i Drage Mašin koji su ubijeni, i isticao da čitava ta situacija oko mene podseća na to.  Smatram da je za medije i novinare u Srbiji najbolje kada se ministri informisanja ne bave njima. Kad god se ministar informisanja bavio novinarima to je, po pravilu, za medije i novinare u Srbiji, katastrofa. Jedna moja FB prijateljica je rekla „vaše reči više nisu vaše“, i to se pokazalo tačnim- da naše reči nisu više naše i da možemo da stradamo i zbog nečega što nismo rekli…

MONITOR: U Srbiji decenijama nema sudskog epiloga ubistva  novinara-Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića. I u regionu se nije daleko odmaklo. Ne znaju naručioci ubistava Duška Jovanovića u Crnoj Gori i Iva Pukanića u Hrvatskoj…Ima li još nedodirljivih?

SKROZZA: Pimeri koje ste naveli, pokazuju da i te kako ima nedodirljivih. Itekako ima ljudi koji iz mraka naređuju, izvršavaju i operišu sa najgorim mogućim zlodelima. To poziciju novinara ali i poziciju običnog čoveka čini krajnje neizvesnom i teškom i zastašujućom. Samo bih napomenula da za slučaj Slavka Ćuruvije imamo sudsku odluku-optuženi su oslobođeni, a sada se bave pokretanjem tužbi protiv medija koji su ih označili kao optužene za ubistvo. To je poseban apsurd koji obeshrabruje pokušaje borbe za slobodu medija i slobodnu reč. Čini mi se da smo svi mi na Balkanu u kandžama mafijaško-ratno zločinačkih i ratno huškačkih falangi. Izgleda nikako iz njihovih kandži ne možemo da se iščupamo.  Nadam se samo da neće više biti žrtava. Mada sve ovo što se dešava  u Srbiji  i na prostoru bivše Jugoslavije,  upućuje da novinari zaista imaju razloga da se boje. Oni koji su ubili ljude koje ste  nabrojali-i dalje su tu i dalje operišu, i dalje im ne možemo ništa…

MONITOR: Krajem 90-tih bilo je teških kažnjavanja novinara i medija, visokim novčanim i zatvorskim kaznama. Danas su pritisci  „ metodološki “, sofisticiraniji. Šta su najslabije karike u borbi za profesionalno novinarstvo, posebno jer se medijska regulativa poboljšava pod pritiskom SE, EU, UN?

SKROZZA: Mi nemamo institucije koje bi implementirale zakone u bilo kojoj oblasti, pa i u medijskoj. Zakoni u Srbiji  su mrtva slova na papiru. Ministrastvo ne funkcioniše kako bi trebalo kao ni Regulatorno telo za elektronske medije, a čini mi se ni lanac uređivanja. Većinu medija u Srbiji ne uređuju njihovi urednici i novinari već se oni uređuju iz jednog kabineta-Predsednikovog. Kada su velike afere i hajke, svi ti mediji imaju iste naslove, isti scenario, istu dramaturgiju…Jasno je kome to ide u korist i ko iz toga izvlači političke poene.  Ta stvar je  u temelju poremećena.

Mnogo je opasnije ono što se ne vidi golim okom. Moj kolega Zoran Sekulić zna da kaže da su to „ pritisci bez otisaka prstiju “. Za razliku od devedesetih gde smo videli ljude koji su ostali bez medija i imovine pred sudovima, sada gledamo one koji naizgled funkcionišu normalno, a u stvari su pod velikim pritiscima…Mediji su pod velikim ekonomskim pritiscima jer se javna preduzeća već godinama ne oglašavaju u nezavisnim medijima. Oni su i pod bezbednosnim pritiscima jer su nezavisni konstantno tema tabloida i državnih funkcionera, prozivaju ih u skupštini, prozivaju ih u tabloidima, u intervjuima, prozivaju ih na svakom mestu. To njih čini metom. Ima i drugih pritisaka koji su teško vidljivi ljudima van medija, ali medijima predstavljaju omču oko vrata. Funkcioneri vladajuće stranke od najnižih do najviših uporno odbijaju da govore za nezavisne medije. Tako da se u tim medijima ne može naći neko ko predstavlja političku opciju za koju glasa polovina Srbije. To je diskriminativno, protivno Ustavu, medijskim zakonima, zdravom razumu. Mi smo tako osuđeni da ne informišemo svoju publiku na pravi i potpuni način. Naravno, u mnogome je ova situacija neuporediva sa 90-tim, ali ono što je lošije nego tada jeste taj „ pritisak bez otisaka prstiju “.. Mediji kod nas lagano iscrpljuju dok sami ne padnu mrtvi. Mislim da nam je perspektiva prilično mračna.

MONITOR: Priprema se izmjena Krivičnog zakonika u Srbiji. Već su nagoviještene restrikcije nekih osnovnih sloboda , a posebno je naglašeno ograničavanje prava izražavanja mišljenja preko interneta. Upravo to RBG, kroz on-line cenzuru i kontrolu pravosuđa, smatraju glavnim problemima u BiH i Srbiji. U RS je ponovo kriminalizovana kleveta, u Srbiji čekamo promjene zakona. Za sada je stopiranje EU integracija izgleda jedini „pritisak“ spolja?

SKROZZA: Kada se radi o tom famoznom pritisku spolja, mi imamo  šizofrenu situaciju bar kada su mediji u pitanju. Međunarodne institucije i organizacije se ponašaju saosećajno u slučajevima proganjanja novinara i gušenja slobode medija. A čim im okrenete leđa, oni se grle sa glavnim krivcima za tu situaciju. To  godinama traje kada je u pitanju EU, pa i SAD. Dakle, glavni svetski igrači koji se formalno-pravno zalažu za slobodu govora i medija, podržavaju one koji tu slobodu guše. Imamo niz eksperata i komisija koji ispituju stanje medijskih sloboda, ali se ništa ne dešava. Najmoćniji svetski lideri podržavaju ovde autoritarne vođe jer im oni koriste. Ko će tu, u međuvremenu, stradati-da li će to biti pojedinci ili čitava jedna profesija, njih  nije briga. Nimalo ih nije briga ni za izmene zakona u Srbiji i BiH, njih interesuje visoka politika- što je, možda, i razumljivo. Nije razumljivo to što se mi i dalje naprežemo da im objašnjavamo, iako je njima sve jasno. A najjasniji su im njihovi sopstveni interesi. To nije dobro i to bi moglo vrlo loše da se završi.

MONITOR: Kako  vidite globalnu ulogu Asanža, posebno primjedbe da on nije novinar već uzbunjivač i „informativni anarhista“, kao i kako ocjenjujete značaj rezolucije SE?

SKROZZA: O uticaju Džulijana Asanža moći ćemo da razgovoramo-kao i u slučajevima drugih ljudi koji su uticali na borbu za slobodu govora, tek kroz nekoliko decenija. Kada se bude videlo kakav je uticaj njihovo delovanje imalo na  istorijske tokove. Koliko je njegova sudbina inspirisala. On je jedna od najznačajnijih pojava na globalnoj medijskoj sceni u ovom veku. Ako ne i najznačajnija. Što se tiče Rezolucije Saveta Evrope-sve je to lepo, ali gde je SE bio sve te godine dok je čovek bio zatvoren kao zver? Gde su bile te organizacije koje se danas busaju u demokratska prsa-dok je njemu propadalo zdravlje, život, dok je gubio godine –dok je živeo u jednoj sobi?  To licemerje  evropskih institucija i uopšte institucija koje se bave ljudskim pravima, sve više me zamara i sve više gubim veru u njihove dobre namere. Sramotno  je što je u 21. veku jedan čovek tako živeo i tako propatio. Da li je moguće da na svetu nema organizacije koja je mogla da izbavi Džulijana Asanža?  Nekako, odbijam da verujem da je to stanje stvari, iako mi je jasno da svaka od tih organizacija ima neko svoje opravdanje. To je bruka na svima nama njegovim savremenicima.  Njegova priča je izuzetno značajna i imaće dalekosežne posledice. Videćemo kakve će sve one biti, ali za sada je najvažnije što je otvorena debata o brojnim važnim pitanjima i što se ova planeta pokazala u pravom svetlu…Videli smo smo kakvi smo, šta smo i kakav nam je obraz.

MONITOR: U Beogradu je, u kućnom pritvoru, Andrej Gnjot –bjeloruski novinar, aktivista i reditelj. Čeka presudu Apelacionog suda u vezi sa žalbom na odluku Višeg suda da se izruči Bjelorusiji. Srbija sa Bjelorusijom ima ugovor o ekstradiciji , ali je obavezuju i međunarodna dokumenta o ljudskim pravima. Ima li nade  za Andreja Gnjota?

SKROZZA: Jedina nada za Andreja Gnjota  je  da on bude percipiran kao neko od koga srpske vlasti mogu da imaju neku političku korist. Kakva bi to korist mogla da bude i kako bi to sve moglo da bude definisano  ne znam, ali mislim da je jedini spas za tog čoveka ako neko proceni da je politički lukrativno da on ostane u Srbiji ili da bude poslat u neku od evropskih država. U tome se krije jedina nada.

Ratne devedesete se nijesu završile

MONITOR: Reporteri bez granica su u ovogodišnjem izvještaju slobodu medija u Srbiji snizili za sedam mjesta-sada je ona na 98-om mjestu. Vrlo lošom se ocjenjuje i situacija u BiH, a nije zadovoljavajuća ni u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Da li su ratne 90-e, tip tranzicije i odnos međunarodnih institucija i rastući nacionalizam u regionu mogli da utiču na ovakvo stanje?

SKROZZA: Svi faktori koje ste pobrojali su  povezani i svi  obeležavaju medijske politike, medijske sadržaje i mehanizme pod kojima funkcionišu mediji. Ratne 90-e  se nisu završile.. Među nama su, nama upravljaju ljudi koji su ih osmislili, sproveli. Odnos međunarodnih institucija prema regionu bazira se na pojmu stabilokratije koji pogoduje nastanku i opstanku autoritarnih vođa. U svakoj državi,  možda na poseban način, ali u svakoj je jedno od političkih načela da se mediji pokore i iskoriste za političke interese. Rastući nacionalizam je ono što iz toga proističe. Rezultat toga je to što ovim i ovakvim liderima niko ne može da stane na kraj i što ih međunarodne institucije i organizacije nekako neguju, želeći da ostvare neke svoje političke ciljeve. Bez promena političkih elita neće moći da se promeni ni stanje u medijima u ovim državama. Kakvo nam je društvo i kakvo nam je političko vođstvo, takvi su nam i mediji.

Nagrada „ Dušan Bogavac“ mi je posebno značajna zato što se odnosi na medijsku etiku

MONITOR: Nagrada čija ste ovogodišnja laureatkinja „ Dušan Bogavac-za etiku i hrabrost “ jedna je od najznačajnijih novinarskih nagrada. Koliko je Vama ovo priznanje važno ?

SKROZZA: Meni je ova nagrada posebno značajna zato što se odnosi na medijsku etiku.A medijska etika je tema kojom se bavim više od 20 godina i po kojoj sam, na neki način, prepoznatljiva. Kada je medijska etika u pitanju, prvo što  mi je bitno je briga o ljudima o kojima izveštavamo. Briga da se njima ne nanese zlo, namerno ili nenamerno. Sve ostalo su, zapravo, ukrasi. Čak i kada su u pitanju osnovna načela, izazov je novinare i urednike privoleti da poštuju pravila medijske etike i da unapred razmišljaju o svakom svom koraku u  tom kontekstu. Pre nego što sednu da pišu, pre nego što sednu da snimaju, da  razmišljaju o tome koga bi, eventualno, mogli da ugroze. To je za mene medijska etika-briga da se neko nevin ne ugrozi…Da mediji umesto da donesu dobro i napredak pojedincu i društvu, doprinesu propasti nečijeg života.

Kada je u pitanju novinarska hrabrost  meni se to nekako sve svelo na jednu anegdotu. Pre 20 i nešto godina kada sam krenula na svoj prvi javni nastup u vreme Slobodana Miloševića moj tata-koji je uvek bio zabrinut za mene kao i svi roditelji,  rekao mi je:  „Bolje biti mrtav heroj nego živa kukavica“. To je ono čega  se pridržavam kako u novinarskoma  radu tako, čini mi se, i u životu. Svi  imamo tačke kada smo kukavice, ali je ključno  prevladati ih i ići dalje-  bez obzira što se plašiš.

Nastasja RADOVIĆ