To otprilike ide ovako. Stigao je vikend i ja sam vrlo srećna. Presrećna. Nakon cijele sedmice nosanja moje pokretne kuće u vidu Džuniorovog ranca na leđima, i trčanja sa jednog posla na drugi, u međuvremenu se baveći nekom vrstom građanskog aktivizma dočekala sam vikend.

To je onaj dan kada čistim i kuvam. I da se razumijemo, ne kukam, ja zapravo uživam u tome. Volim kuvanu hranu. Stvar navike još od djetinjstva. Nekako su prvi ukusi bili povezani sa bijelim lukom i maslinovim uljem, svježom ribom ili pak varivom spremljenim u Građanima, sa sve svježom nanom kao začinom i kastradinom.

Dakle, ja ne volim te ukuse ja ih obožavam.

I dok je mlađani bio na treningu ja sam obavila tu nedjeljnu trgovinu u hipermarketu, međutim tu i tamo rasijano zaboravim po neki elemnt.

Pošto je bila ogromna gužva, a vlasnici tog jedinog krštenog marketa u kraju se kunu da im ne treba više radnika i da je ovim mučenicima dobro tako kako je, odlučujem da ne zadržavam red i svratim u jednu domaću radnjicu, ma prije jedan kontejner koji glumi u pozorišnoj predstavi prodavnicu.

Pošto me ono sunce kroz šoferšajbnu ugrijalo, zamolim Džuniora da izađe i kupi rezance za supu i sebi dopuni telefon.

On se vraća poslije par sekundi sa pitanjem

– Je l ti misliš na supicu u kesici?

– Ne nego na rezance. Traži prodavačici rezance.

Opet se vraća brže nego što je otišao.

– Ali ona kaže da nemaju rezance i ne razumije šta ja hoću.

Ok , vrijeme da moja malenkost stupi na scenu. Izlazim iz auta u stilu Klinta Istvuda iz Leonevih vesterna, zatežem kaiš i lagano krećem ka mračnoj špilji.

-Izvinite, da li imate rezance za supu?

Pokazuje mi ka rafu na supicu u kesici.

-Ne to , rezance.- pokušavam da se sjetim nekog alternativnog izraza, ali ne ide. Stao mi mozak. Od kada znam za sebe mi koristimo izraz rezanci. Možda je ipak do mene.

– Ne to-ponavljam kao papagaj- tjestenina za supu.

Vidim znak razumijevanja koji se pojavljuje na djevojčinom licu. Sva srećna vadi one debele makarone

-Mislite na ovo!?

-A ne ženo, rezanci. Rezanci! Znaš ono što stavljaju žene ili muškarci u supicu kada je skuvaju. Tjestenina, tanka koja se malkice izmrvi kada je stavljaš da prokuva. Obično je u obliku čvorića, gužvica, kako god.

I dalje stoji , nijemo me posmatra i Npokn izgovora spasonosnu rečenicu.

-Ali mi to nemamo

– Ali ja to vidim iza vas!- govorim dok mi se u glasu vibrira lagana histerija.

Tek onda se kao božji dar umiješa djevojka koja sve to posmatra sa strane. Ćutke dodaje pakovanje rezanaca.

E sada, pitam ja vas, šta se to dogodilo sa nama te su rezanci nestali iz upotrebe?

Postavila sam isto pitanje na društvenoj mreži. Dobila sam sijaset zanimljivih i duhovitih odgovora, ali tiču se upravo činjenice da uopšte nisam fensi jer koristim rezance. Da sam na totalnoj stranputici jer uživam u domaćim knedlama. Da jednostavno nisam tigrica sa kiflama iz tzv „prodavnica zdrave hrane”. I da opšte uzev, umjesto da ganjam neke ministre sa salamama bolje odem na masažu, sredim nokte i smanjim stepen frustracije. Naravno, ovo su bili duhoviti odgovori žena sa kojima dijelim vrlo slične svjetonazore.

Ali zaista, ima li išta ljepše od mirisa tople , fino skuvane , pileće supice sa puuuno povrća. I naravno rezanaca

Iva BAJKOVIĆ