U svojoj suštini ja sam neoklasicista, u ruho koje je plod svega onoga što nas je naučila avangarda odijevam vanvremenske teme
Premijera pozorišne predstave „Persona“ Ingmara Bergmana, u režiji Stevana Bodrože, za koju je po kultnom švedskom filmu, adaptaciju uradila Dragana Tripković, nedavno je održana u bjelopoljskom Centru za kulturu „Vojislav Bulatović – Strunjo”. “Persona” je rađena u produkciji Alternativne teatarske aktivne kompnije (ATAK), Centra za kulturu iz Bijelog Polja, KIC-a „Budo Tomović“ iz Podgorice i Grupom za istraživanje i razvoj kulturne politike. Predstava je dio projekta “Sjeverne scene – razvoj publike i podsticanje pozorišne produkcije u Centrima za kulturu na sjeveru Crne Gore”, u svrhu afirmacije kulturne nezavisne scene.
Uloge tumače Nada Vukčević i Vanja Jovićević. Scenograf je Ilija Vujošević, glumci u videu su Dubravka Drakić i Đorđije Tatić, vizuelni identitet Srđa Dragović, video Saša Radović, glas Milica Šćepanović, producent predstave je Slobodan Radović, producent projekta Edin Jašarović…
MONITOR: Ovo je druga saradnja sa ATAK-om, a predstava „Persona“ je dio projekta “Sjeverne scene”. Čini se da volite da u pozorištu istražujete, da obrađujete teme koje ne možemo često vidjeti u institucionalnim kućama?
BODROŽA: Imam ambivalentan odnos prema tome kada za mene neko kaže da sam, kao reditelj, istraživač. Na nekom nivou jesam – tragam posvećeno, zajedno sa mojim saradnicima, za onom pravom formom u kojoj želim da materijalizujem ono što mislim i osećam u vezi sa nekim fenomenom. S druge strane ne mislim da time radim bilo šta jedinstveno. U svojoj suštini ja sam neoklasicista, u ruho koje je plod svega onoga što nas je naučila avangarda odevam vanvremenske teme. I verujem u katarzu.
MONITOR: Bergman je 1966. godine svijetu dao “Personu” za koju je Suzan Zontag rekla da je jedan od najboljih filmova ikad snimljenih. Film smještaju u žanr modernog horora koji se fokusira na ljudsku psihu. Zašto baš “Persona” i kakva je za Vas veza tog ostvarenja sa sadašnjim trenutkom?
BODROŽA: “Persona” , iako jedinstvena i neponovljiva, narasta iz tradicije skandinavskog umetničkog poniranja u dubine ljudske psihe, u onaj mračni, neprijatni, “antigrađanski” deo duše. “Persona” je daleka srodnica i Strindbergove “Gospođice Julije” i Ibzenovih simbolističkih drama. Ti veliki autori tretirali su ljudsku psihu ne kao dosledni, koherentni monolit već kao potresni, uznemirujući i na moment dijabolični mozaik misli, košmarnih snova, skrivenih nagona, kao poligon večne borbe Erosa i Tanatosa. U duboko anksioznom trenutku u kom mi živimo, u trenutku u kom se čovek kao jedinka s jedne strane bori sa imperativom da je samo ta jedinka bitna, da je samo ona parameter stvarnosti, a s druge sa osećajem sveopšteg, nadirućeg besmisla, i vremena bez “bogova”, bez ideologije, može li “Persona” sa svojom dubokom egzistencijalnbom teskobom da bude više aktuelna.
MONITOR: “Persona“ je ostvarenje sa izvanrednim sadržajem za analizu, mislim na psihoanalitičare, a prepliću se unutrašnji životi dvije žene s fokusom na dijalogu – monologue između dvije junakinje. Koliko ste istraživali sva stanja ljudske duše, naročito ženske i kakav je bio rad sa glumicama Nadom Vukčević i Vanjom Jovićević?
BODROŽA: Nada i Vanja bile su divne partnerke, pravi saborci, u poniranju u Bergmanov svet. “Persona” je podjednako fluidna i otvorena za tumačenja koliko je i egzaktna. Bavi se vanvremenskim pitanjima sposobnosti za ljubav, spremnosti da se iskorači ka drugom ljudskom biću u pokušaju da se odgovori na pitanje ima li naša egzistencija ikakvog smisla….ta pitanja deo su svakodnevice, nisu ni egzotična ni kriptična….ali da bi se materijalizovala u dramskoj formi potrebna je velika, pre svega glumačka preciznost….sa neke dve manje intuitivne, manje vešte, manje kreativne glumice to scensko mapiranje simbola ljudske psihe bilo bi mnogo teže, proces bi se “nasukao” na sprud intelektualizacije i beskrajnih, jalovih analiza… umesto toga ove dve glumice su svojim punim scenskim bićem, i telom i “aparatom” sopstvene psihe, dočarale neurotični Bergmanov svet kroz koji se pronosi vapaj: “Ima li život smisla?”
MONITOR: U svojoj biografiji Bergman kaže da je u vrijeme pisanja scenarija za „Personu“ ležao u bolnici i to pisanje ga je „izvuklo“ iz stvaralačke krize. Koliko je Vama rad na ovoj predstavi bio važan?
BODROŽA: Kao i na bilo kojoj drugoj predstavi odgovornost tog “otiskivanja u nepoznato”, svest koja dolazi sa iskustvom da je zbilja svaki proces neponovljiv, činili su da se preispitujem mogu li da dosegnem Bergmanove ideje, teme, poetiku. Intimna pobeda koju sam kao umetnik izborio, sa samim sobom, sastojala se u tome da osvestim kako moja predstava ima pravo na autonomiju u odnosu na zbilja izvanredni i vanvremenski film iz kog izrasta. Tu “pobedu” su mi olakšali moji prijatelji, umetnici Crne Gore sa kojima sam radio. Kao i svaki put do sada radost stvaranja bila je dominantan sentiment tokom mog boravka u ovoj zemlji.
MONITOR: Junakinja – glumica Elizabet je zaćutala na sceni, tokom izvođenja antičkog komada? Kolika je moć teatra i smatrate li da pozorište treba da se bavi autentičnim ljudskim problemima?
BODROŽA: Radije od izraza “moć teatra” bih koristio izraz “nužnost teatra”. Čoveku su potrebni rituali, kroz njih se preispituje, simbolički proživljava bure života koje su u svakodnevici mnogo teže podnošljive, od njih se leči ili se za njih priprema….Ostalo je malo autentičnih ritual na svetu: rejvovi, fudbalske utakmice….teatar je jedan od tih rituala, intimniji i od rejva i od fudbalske utakmice, ali jako moćan u svojoj sposobnosti da prodre u suštinu problema kojima se bavi i da omogući gledaocima da prožive te probleme….ja zato verujem da je teatar organska potreba nekih ljudi….i da je njegova “lekovitost” za ljudsku dušu neupitna i nezamenljiva.
MONITOR: Rekli ste – dominantan sentiment Vašeg boravka ovdje je radost stvaranja. U Crnoj Gori režirali ste dvije predstave u CNP-u, kao i komad ,,Mlijeko u prahu” za ATAK, koji govori o velikim društvenim, političkim fenomenima i problemima, o sudbini ljudi i o suočavanju s prošlošću. Sa ovom vremenskom distancom, kako gledate na sav taj rad u Crnoj Gori i na te predstave?
BODROŽA: Jako volim taj ogranak svoje karijere koji se dešava u Crnoj Gori. Volim Crnu Goru, u njoj imam prijatelje i uvek sarađujem sa velikim, izrazito kreativnim umetnicima. Takođe sam uvek imao slobodu da se bavim temama koje me zanimaju. Ta sloboda koja mi je data prisutna je i u poslednja dva projekta koja sam radio u ATAK-u. Teško je biti nezavisan, teško je odvažiti se za hvatanje u koštac sa temama koje ATAK bira. Zato su takvi projekti, takve grupe ljudi beskrajno dragoceni. Nisam siguran u kolikoj je meri značaj jedne takve inicijative prepoznat. S druge strane u mojim prijateljima iz ATAK-a vidim determinisanost, nepokolebljivost da nastave da se bave polemičkim, hrabrim teatrom, uprkos svim “neprepoznavanjima”, poteškoćama, sporim reakcijama na njihov kvalitet. Divim im se zbog toga i počastvovan sam što sam deo njihove borbe.
Miroslav MINIĆ
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DANAS, SJUTRA2 sedmice
INTERVJU2 sedmice
U SJEĆANJU2 sedmice
FOKUS3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice