Brisel gubi trajni kredibilitet kao medijator u rješavanju različitih otvorenih bilateralnih problema, jer je ta pitanja povezao sa perspektivom članstva
MONITOR: Kako Vi razumijete izjavu predsjednika Džozefa Bajdena o tome da Amerikanci ne bi trebalo da ginu u Avganistanu ako sami Avganistanci nisu spremni da se suprotstave fundamentalistički nastrojenim talibanima koji su već proglasili Islamski emirat Avganistan?
SURLIĆ: Razumem kao poraz politike koja je već više od tri decenije proklamovana na različitim meridijanima o međunarodnim misijama koje svojim prisustvom ne samo da uspostavljaju trajan mir, već izgrađuju demokratske institucije i stabilne države. Cilj intervencije SAD-a je bio upravo neutralisanje terorističkih pretnji i definitivan obračun sa talibanima. Situacija na terenu je pokazivala da su talibani kontrolisali značajan deo teritorije uprkos vojnom prisustvu SAD-a, što je samim tim uticalo na skromne domete procesa izgradnje države. Takođe, naglo povlačenje američkih trupa imalo je snažan psihološki efekat po društvenu i političku atmosferu u Avganistanu u momentu kada su talibanske snage veoma moćna vojna formacija. Deluje nemoguće da bezbednosne analize nisu ukazivale na mogućnost potpunog urušavanja izgrađenog sistema i stoga možemo zaključiti da je reč o svesnom prepuštanju vlasti talibanima.
MONITOR: EU i Evropa se pripremaju za novu migrantsku krizu. Emanuel Makron traži jedinstveni EU plan dok Angela Merkel poručuje da Njemačka može da primi do 10.000 ljudi iz Avganistana, pobrojanih kao najugroženijih od novog režima. Već se pokazalo da se u okviru EU nije bilo lako dogovoriti oko „kvota“ za migrante. Hoće li ponovo prihvatanje i zbrinjavanje izbjeglica, sem onih političkih, pasti na teret zamalja „sigurnog azila“?
SURLIĆ: Broj ljudi iz Avganistana koje bi trebalo zbrinuti daleko je manji od broja sa kojim su se Nemačka i ostale zemlje EU suočile tokom migrantske krize 2015. Međutim, očigledno je da je taj događaj učvrstio strah prema bilo kakvom pominjanju kvota i obaveze sigurnog azila. Predstojeći izbori u Nemačkoj, ali i Francuskoj neminovno, humani odgovor prema ljudima koji traže utočište stavljaju u okvir mogućih političkih posledica. Slika ljudi koji bespomoćno čekaju spas na aerodromu u Kabulu ne postavlja samo pitanje njihovog transporta i sigurnog utočišta već velike odgovornosti evropskih zemalja koje su dve decenije bile slepi saučesnik SAD-a u Avganistanu. Za zemlje EU koje se izdaju za zaštitnika univerzalnih ljudskih prava nije prihvatljiv,a ni dostojan odgovor: „SAD su se povukle, pa nam ništa drugo nije preostalo“.
MONITOR: Predsjednik CDU i najozbiljniji kandidat za nasljednika Anegele Merkel na kancelarskom položaju poslije septembarskih izbora, Armin Lašet, nazvao je događaje u Avganistanu, „najvećim fijaskom NATO-a“. Ima li potrebe, i poslije ovog iskustva, da se redefinišu odnosi unutar NATO-a?
SURLIĆ: Odnosi unutar NATO-a se neće redefinisati sve dok SAD čine silu koja je po vojnim kapacitetima i finansijskoj potpori presudna za bilo kakvu ozbiljniju vojnu intervenciju Alijanse. Ono što se može inicirati je preispitivanje misija koje su do sada sprovedene i njihovog efekta po trajan mir i proces izgradnje države nakon konflikta. Očigledno je da je NATO-u potrebno redefinisanje strategije delovanja i preispitivanje učešća evropskih zemalja u budućim misijama.
MONITOR: Pored pandemije, pred institucijama EU su novi izazovi očigledni. Da li to znači da će još više oslabiti interesovanje Brisela za procese integracije zemalja Zapadnog Balkana u EU i da ćemo biti važni ponovo po tome jer smo na migrantskoj ruti?
SURLIĆ: Za sada nema izgleda da će se obnoviti balkanska migrantska ruta, ali svakako da se do može očekivati u budućnosti, uzrokovano konfliktima i klimatskim promenama na prostoru Afrike i Azije. Pred EU stoji otvoreno pitanje redefinisanja u cilju veće funkcionalnosti sistema i ne verujem da će biti ozbiljnije političke volje za proširenjem dok se ta namera bar delimično ne ostvari. Takođe, među zvaničnicima EU vlada uverenje da je zbog otvorenih bilateralnih pitanja i manjka regionalne integracije, potrebno da sve zemlje Zapadnog Balkana postanu istovremeno deo EU, što dodatno prolongira bilo kakvu perspektivu punopravnog članstva, ali i ruši nade npr. Crne Gore, koja je najdalje odmakla, da će biti prihvaćen „princip regate“.
MONITOR: Angela Merkel je 2014. inicirala Berlinski proces kao svojevrsnu pripremu Zapadnog Balkana za ulazak u EU, ali i model povezivanja zemalja regiona u tešnjoj ekonomskoj saradnji, uz pretpostavku poštovanja slobodnog kretanja ljudi, robe, usluga i kapitala. Održano je šest susreta, postignuti su i neki uspjesi, kao što je ukidanje rominga. Ali, približava se 2024. godina do koje bi trebalo da se realizuje cilj Procesa. Imaju li Mali Šengen i Otvoreni Balkan veze sa Procesom ili su oni neka naizgled slična ali ipak „druga priča“?
SURLIĆ: U političkom smislu se između ova dva procesa prave nepremostive razlike u kontekstu evropskih integracija, pa se Berlinski proces tumači kao nešto što približava, a Otvoreni Balkan nešto što udaljava ili predstavlja alternativu članstvu u EU. Reč je o svojevrsnoj besmislici koja traži opravdanja za nedostatak dobrih bilateralnih i regionalnih odnosa na Zapadnom Balkanu. Realnost je da su obe inicijative, samo začeci onoga što je neminovno, a to je stvaranje jedinstvenog tržišta i ukidanje svih mogućih barijera za slobodan protok ljudi, roba, usluga i kapitala. EU je više puta poslala jasnu poruku: evropske integracije znače vašu međusobnu integraciju, regionalno povezivanje i rešavanje otvorenih pitanja. Svaka inicijativa u tom pravcu je više nego dobrodošla i znači boljitak za građane balkanskih država bez obzira na tempo procesa evropskih integracija.
MONITOR: Kako Vama izgleda situacija sa odlaganjem otpočinjanja pristupnih pregovora EU sa Sjevernom Makedonijom i Albanijom koja kao da se oteže u nedogled? A tu je i već dugo čekanje Kosova da uđe u sistem bezviznog režima-„bijeli Šengen“, uz već ispunjene uslove…
SURLIĆ: Ove okolnosti ukazuju na odsustvo jasne perspektive proširenja EU među zemljama članicama, kao i na besciljnu politiku uslovljavanja koja bez obzira na epilog procesa zamrzava dalje integracije zemalja Zapadnog Balkana. Dodatno, EU ovim potezima stimuliše druge globalne aktere da budu aktivniji i da ojačaju svoje političko i ekonomsko prisustvo u ovom delu Evrope. Na kraju, Brisel gubi trajni kredibilitet kao medijator u rešavanju različitih otvorenih bilateralnih problema, jer je ta pitanja povezao sa perspektivom članstva, kao što je slučaj sa dijalogom Beograda i Prištine ili Prespanskim sporazumom kojim je Severna Makedonija promenila deo svog identiteta zarad otvorenog evroatlantskog puta.
MONITOR: Predstavnici Srba u regionu kao i vlasti u Beogradu u vezi sa rješavanjem institucionalne krize u BiH i Briselskim dijalogom pozivaju se na Dejtonski sporazum, pa i na Rezoluciju SB UN 1244. Sa druge strane zapadne zemlje koje su učestvovale u kreiranju tih dokumenata danas ih smatraju uveliko prevaziđenim, ali ne uspjevaju da sprovedu svoju volju da ih ukinu i nametnu nova, iz jasnih proceduralnih razloga. Građani su, kako ste i Vi rekli za Srbe na Kosovu „višegodišnji taoci“ i lokalnih politika i vlasti koje se na ta dokumenta rado pozivaju?
SURLIĆ: Ključan problem u slučaju Bosne i Kosova je što se ta društva suočavaju sa postkonfliktnim narativom i nakon više od dve decenije od prestanka sukoba. Stoga Dejtonski sporazum, Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 predstavljaju samo dokumente koji svedoče o nekoliko trajnih i dubokih problema sa kojima se suočavaju ova društva: visokom stepenu etničke distance, odsustvu bazičnog konsenzusa među političkim elitama, trajnoj zavisnosti od međunarodne intervencije i poražavajućim ishodima u sočavanju s prošlošću. U takvim okolnostima mirovni sporazumi ne da nisu prevaziđeni, već kao da se potpisi na njima još nisu osušili.
MONITOR: Kao politikologu, kako Vam izgleda spoljna politika Srbije? Kako je moguće da predsjednik Srbije, Aleksandar Vučić, dozvoljava da u njegovom prisustvu ministar unutrašnjih poslova – Aleksandar Vulin, govori o „srpskom svijetu“ kao budućoj jedinstvenoj teritoriji koja će se ujediniti „na miran način“? Šta bi opozicija trebalo da ponudi kao vrijednosnu a politički i društveno dostižnu alternativu?
SURLIĆ: Kao i u slučaju unutrašnje politike, tako i na spoljnom planu Aleksandar Vučić teži sveobuhvatnom pristupu koji istovremeno podrazumeva blisku saradnju sa Rusijom, strateško partnerstvo sa Kinom, intenzivne integracije u EU i koordinaciju sa spoljnim interesima SAD-a. U regionalom kontekstu, reč je o kombinaciji principa suverenosti i nepovredivosti granica sa proklamovanom idejom o mirnom ujedinjenjenju srpskog sveta. Možda na unutrašnjem planu takav pristup osigurava širok raspon glasova, ali spoljnopolitički, posebno u regionalnom kontekstu, to dovodi do sve zahlađenijih odnosa sa susednim zemljama. SNS je u svojim okvirima ujedinio različite ideološke orijentacije, a time kreirao i vlast i „opoziciju“, i sve dok je biračima prihvatljivo da glasaju za opciju u kojoj su zajedno i evroentuzijasti i evroskeptici, pro-NATO i anti-NATO, pobornici „srpskog sveta“ i ljudi koji govore da je potrebno da se prihvati „realnost na Kosovu“, dotle će biti veoma teško opoziciji u Srbiji da ponudi jasnu vrednosnu alternativu.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO2 sedmice