U okviru regionalne selekcije nedavno završenog 8. UnderhillFesta, prikazan je filma Gora Stefana Maleševića, koji je bio gost Festivala. Film Gora prati život Goranaca u izolovanim selima okrutne Šar-planine. Kroz sela, ulice, stada ovaca i krava, džamije i kafane, film nas upoznaje sa njihovim jednostavnim životom, ali i značajnim prirodnim i kulturnim bogatstvima ovog kraja. Film je inače na 10. BELDOCS festivalu nagrađen za najbolji film.
Stefan Malešević, rođen je u Beogradu, gdje je završio osnovne studije Audio-video tehnologija na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva. Postdiplomske studije iz oblasti filmske režije završava na Film.factory akademiji u Sarajevu u klasi Bele Tara. Autor je više od 20 kratkometražnih filmova od kojih su mnogi prikazivani i nagrađivani na festivalima širom svijeta. Osnivač je producentske kuće Slovofilm u Banjaluci sa kojom razvija nekoliko dugometražnih igranih i dokumentarnih projekat
MONITOR: Podgoričkoj publici predstavili ste osoben film o Gorancima, a publika je film ispratila ovacijama. Otkud baš Gora kao tema, kako ste se zainteresovali za život Goranaca?
MALEŠEVIĆ: Slušao sam puno priča o Gorancima kao čestitim i poštenim ljudima koji mnogo drže do tradicije, i nekolicina koju sam upoznao u Beogradu je potvrdila tu sliku. Vremenom je moje interesovanje samo raslo, zato što je njihova postojbina tako blizu, a tako retko posećena sa naše strane. Konkretni povod bila je muzika braće Muška i priča o tri generacije muzičara u jednoj porodici.
MONITOR: Koliko vremena ste proveli u istraživanju i pripremi za film i da li ste se odmah odlučili za nenarativni dokumentarac?
MALEŠEVIĆ: Istraživanja i pripreme praktično nije bilo ako ne računamo opsesivno preslušavanje goranske muzike na Jutjubu. Nisam znao uopšte šta želim da snimim kad sam otišao tamo, ideje su bile raznolike – od igranog filma do dokumentarca o braći Muška. Kroz par dana na Gori sve te ideje su se pokazale neizvodljivim i nekako je situacija sama od sebe diktirala takav pristup.
MONITOR: Pa kažite nam nešto o realizaciji Gore – koliko se film razlikuje od onoga što ste počeli da snimate?
MALEŠEVIĆ: Kao što rekoh, prvobitne zamisli u suštini i nije bilo, ali recimo da su padale neke moje krute koncepcije i da je vremenom film postajao sve slobodniji. U prvih nekoliko dana sam se plašio da će biti previše razvodnjeno i da moram pronaći neku nit, glavnog lika ili temu, ali nijedna nije bila zadovoljavajuća pa sam odustao. Na kraju se ispostavilo da postoji nekakva meta-nit, priča o samom postojanju, o metafizici, o kosmosu ili Bogu i našem odnosu sa njim…
MONITOR: Kakav ste odnos izgradili sa akterima filma i kako ste ih pridobili da stanu ispred kamere, da Vam vjeruju?
MALEŠEVIĆ: Čistim srcem, iskrenošću, hrabrošću i zdravim namerama. Oni su ljudi u kontaktu sa prirodom i mnogo više znaju da veruju svojoj intuiciji od nas. Zbog toga nije lako napraviti konkretan dogovor, ali je mnogo lakše zadobiti ljude. Nisam se plašio, nisam nameravao da ih prevarim, iskoristim, nipodaštavam, omalovažavam, a oni su to brzo prepoznali. Imao sam i sreću da sam na samom početku pridobio naklonost Murata Muške, koji je jako cenjen tamo, pa je dalje sve išlo lakše.
MONITOR: U filmu nema žena. Koliko Vas je to njihovo odusustvo brinulo tokom snimanja?
MALEŠEVIĆ: Nije me brinulo. Nisam mnogo ni razmišljao o tome. Snimao sam ono što se nalazilo ispred kamere, a u selu Restelica, njih jednostavno nije bilo, kao što nije bilo ni crnaca ili Kineza, ili tramvaja ili omorike… Lično mi se dopada eterični sloj filma u kome su žene prisutne – na nadgrobnim spomenicima, u pesmama…
MONITOR: Da li su Goranci pogledali film i ako jesu – kakve su bile njihove reakcije?
MALEŠEVIĆ: Izuzetno im se dopadao. Na projekciji u Sarajevu su mi bila tri Goranca koji su insistirali da me časte pićem posle, a jedan od njih mi je rekao da mu je gledanje filma bila zamena za odlazak u rodni kraj koji nije video tri godine. Na samoj Gori sam imao dve projekcije – jednu u privatnoj kući, drugu u kafani, gde su razvukli čaršav preko armaturne šipke zaglavljene između ventilacija i televizora. Vrlo improvizovana atmosfera, ali su ljudi svejedno uživali u filmu. Sve vreme su se smejali i izdržali do kraja, što nisam očekivao, jer kako reče jedan od njih: Da mi je neko rekao da ću da gledam film od sat i po bez radnje, ne bi’ mu verovao…
MONITOR: Šta je najbitnije sredstvo da bi se ispričala priča?
MALEŠEVIĆ: Ovo je verovatno najteže pitanje jer zahteva da se definiše pojam „priča”. U nekom užem smislu verovatno je najbitnije poznavati Aristotelova pravila, imati uzbudljiv zaplet i zabavne likove. Međutim, kako vreme prolazi sve mi se više čini da ću se u svojoj karijeri baviti filmovima koji nisu bliski klasičnom narativu, a „priču” u takvim filmovima je mnogo teže ispričati, jer ne postoji toliko jasna formula. Većina autora se svojski trudi da radi što više da bi unapredila svoje delo, ali mislim da je mnogo bitnije raditi na unapređenju sebe. Mislim da ukoliko je čovek dobar, pošten, znatiželjan, aktivan, dosledan, vredan i otvoren, da će i dela koja stvara biti kvalitetnija. Ukoliko radite na tome da budete dobar čovek, mislim da je za kvalitetan izražaj (u bilo kojoj umetnosti) onda dovoljna iskrenost, a sve ostalo dođe samo od sebe.
Miroslav MINIĆ
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice