Stav SPC će uticati i na raspoloženje javnosti prema mogućem dogovoru sa Prištinom, a time i na dalje Vučićeve poteze

MONITOR: Burna dva dana u Skupštini Srbije, gdje je Aleksandar Vučić predstavljao Vladin izvještaj o pregovorima o Kosovu, završena su kako se i moglo očekivati – usvajanjem Izvještaja. Vučić je nešto šturo rekao o francusko-njemačkom prijedlogu. Da li je tajnost prijedloga način da se on prilagodi dinamici pregovora i „stanju na terenu“?

MAJSTOROVIĆ: Prilikom vođenja ovako složenih pregovora uobičajeno je da postoji doza tajnosti kako bi se učesnici oslobodili neposrednog pritiska javnosti i lakše fokusirali na kompromisna rešenja. Međutim, i u takvim situacijama postoje načini da se uključe i informišu predstavnici građana.  To se  ni ovoga puta nije desilo. Srpska javnost danas ne zna šta je sadržina evropskog predloga, izuzev onoga što su preneli mediji. Objavljivanje predloga u javnosti na način kako je to učinjeno ima isključivo svrhu sondaže raspoloženja javnog mnjenja. Da li je ta verzija predloga relevantna i verodostojna, možemo samo da nagađamo što otvara mogućnost za manipulaciju javnim mnjenjem. Imajući u vidu poruke koje vlasti šalju putem strogo kontrolisanih medija prethodnih deset godina, kao i kontinuirano promovisanje atmosfere straha, javno mnjenje u Srbiji i ne može biti drugačije do skeptično.

MONITOR: Albin Kurti je ovih dana zaoštrio poziciju. Prethodno je tražio da Kosovo prizna pet država EU i termin kada će se reagovati na zahtjev Kosova za prijem u EU i NATO. Ponovo, međutim, zahtjev Kosova za prijem u Savjet Evrope nije stavljen na dnevni red. Kako razumijete zahtjeve premijera Kosova?

MAJSTOROVIĆ: A. Kurti ima maksimalistički pristup pregovorima i želi da iskoristi širi kontekst, rat u Ukrajini, kako bi ostvario svoje ciljeve. Njegovi rigidni stavovi, nerealni zahtevi u vezi sa garancijama priznanja i neispunjavanje prethodno dogovorenih obaveza u vezi sa formiranjem ZSO, ne idu mu u prilog. Prvi put u poslednjih 20-ak godina, utisak je da među većinom zapadnih zemalja trenutno postoji više razumevanja za stavove Beograda, dok se na Prištinu gleda kao na nepredvidivog partnera. Stavovi  Kurtija su zasnovani na platformi koja mu je donela pobedu na izborima, i činjenici da Kosovo u ovom trenutku nema mnogo da izgubi s obzirom na nedostatak jasne evropske perspektive. Međutim, izbor nije komplikovan – ili će se krenuti sa pragmatičnim „omekšavanjem“ stavova, ili će se insistirati na „tvrdim“ zahtevima čime će i srpska strana biti demotivisana za nastavak pregovora.  Kurti bi trebalo da pokaže neophodnu dozu strateškog strpljenja i proces postepene normalizacije sagleda u širem okviru integracije regiona u EU. Naravno, to je lakše reći nego pretočiti u politiku koju će podržati javnost, ali istinski lideri bi trebalo da imaju širu viziju regiona i gledaju u narednih 20 godina.

MONITOR: Sulejman Ugljaninom i Šaip Kamberi su od Kurtija tražili da se založi za reciprotitet prava bošnjačke i albanske manjine u Srbiji. Može li odugovlačenje i  uslovljavanja oko sporazuma Beograda i Prištine, otvoriti balkansku Pandorinu kutiju, a da francusko-njemački prijedlog ne doživi uspjeh?

MAJSTOROVIĆ: Širenje straha je moćno oružje u rukama manipulativnih političara u regionu. Tvrditi da ne postoji rizik od nove eskalacije u regionu bilo bi neoprezno i naivno. Mogući su pojedinačni incidenti manjih razmera, koji su takođe opasni po mir i stabilnost regiona, međutim nije realno očekivati eskalaciju širih razmera. Prvo, EU je 90-ih godina prošlog veka naučila lekciju u vezi  sa prevencijom brzim reagovanjem na krize u njenom predsoblju, i upravo iz te perspektive potrebno je posmatrati evropski predlog za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova. Drugo, najveći deo zemalja šireg regiona danas su članice NATO čije su snage prisutne i na Kosovu. Srbija takođe ima brojne kontakte, redovne zajedničke vežbe i uređenu saradnju sa ovim savezom. Treće, iako ekstremisti postoje na svim stranama i predstavljaju realnu opasnost po mir, oni su i dalje u manjini. Konačno, demografska struktura društava u regionu uzrokovana niskom stopom nataliteta, starenjem populacije i emigracijom građana ne dozvoljava široku društvenu mobilizaciju te je u toliko i kapacitet za sukobe i rizik značajno manji.

MONITOR: U Srbiji je skladna veza „trona i oltara“ i sve veći uticaj SPC-a na unutrašnju a još više, čini se, spoljnu politiku države Srbije. Tu su – kako način na koji je SPC prisutna u državama regiona i akutne teme najnovijeg prijedloga sporazuma za Kosovo kao i pitanje uvođenja sankcija „pravoslavnoj Rusiji“. U ovom unutarpolitičkom i globalnom momentumu, međutim, kao da nije izvjesno da će tako i ostati?

MAJSTOROVIĆ: Srpske vlasti su tokom prethodne tri decenije pažljivo osluškivale stavove SPC-a po brojnim pitanjima zbog tradicionalno visokog ugleda koji crkva uživa u javnost. Svaka vlast iz krajnje populističkih razloga želi da u ključnim trenucima ima crkveni „blagoslov“ uprkos činjenici da je Ustav jasan po pitanju odvojenosti države i crkve. Ono što je interesantno u ovom trenutku je da još uvek nema zvanične reakcije vrha SPC-a o evropskom predlogu iako se dobar deo odredbi predloga sporazuma upravo odnosi na status SPC-a i garancije njene imovine na Kosovu. Stav SPC-a će svakako uticati i na raspoloženje javnosti prema mogućem dogovoru sa Prištinom, a time i na dalje poteze A. Vučića. Za budućnost Srbije, regiona, ali i SPC, bilo bi blagotvorno vratiti odnose države i crkve u okvire Ustavom definisanih pravila.

MONITOR: EU nije ušla u recesiju, očekuje se da se to neće ni desiti. Međutim, rat u Ukrajini se nastavlja. Ako EU ekonomski ide ka stabilizaciji, kakva je njena politička budućnost, ne samo kada se radi o autoritetu briselskih institucija EU već i s obzirom na njen globalni geopolitički uticaj i značaj?

MAJSTOROVIĆ: Istorija nastanka i razvoja EU koincidira sa istorijom evropskih kriza. Svaka kriza je doprinosila snažnijoj integraciji članica, pa tako i danas. Nakon napada Rusije, više od 50 milijardi evra pomoći je upućeno Ukrajini, uključujući vojnu pomoć što predstavlja presedan za EU. Dakle, EU ima kapacitete da se nosi sa raznovrsnim krizama. Međutim, EU nikada neće biti vojna svetska sila, to joj uostalom nikada nije bio cilj. Njena snaga na međunarodnoj sceni se meri kvalitetom demokratije, ekonomskim standardom i snagom njenih pravila koja utiču i na najveće sile što je čini prvom svetskom normativnom silom. EU će u budućnosti mnogo više ulagati u zajedničke odbrambene kapacitete, istovremeno nastavljajući saradnju sa NATO-om; uložiće mnogo više u reindustrijalizaciju i realokaciju lanaca proizvodnje i snabdevanja bliže svom tržištu, i raditi na snaženju energetske nezavisnosti. Racionalno sagledavanje dugoročnih strateških interesa EU uključuje svakako i njen odnos prema Zapadnog Balkanu. Taj odnos je u ovom trenutku vrlo jasan – bez integracije Zapadnog Balkana, EU nije kompletna, a njena strateška autonomija u odnosu na velike sile nije realna.

Javnost nije pripremljena za pomake oko Kosova

MONITOR: Poslije dolaska „petorke“ je, prvi put bilo ozbiljnih uslovljavanja oko rješenja za Kosovo. Kako Vi vidite izlaz iz pritisaka ove „šatl diplomatije“ kombinovane sa Vučićevom stabilokratskom politikom i populizmom kojim se do sada odlikovao svaki njegov potez i javni nastup?

MAJSTOROVIĆ: Novi pokušaj ubrzavanja procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova zasnovan je na širem geopolitičkom kontekstu. Nakon ruske invazije na Ukrajinu EU želi da obezbedi mir u regionu koji u ovom trenutku predstavlja potencijalnu tačku značajnijeg remetilačkog Putinovog uticaja u Evropi. Izvesno je da su dve strane i dalje daleko od postizanja konačnog sporazuma o normalizaciji, kao i da se realizacija postignutih dogovora odvija u atmosferi obostranog nepoverenja. Zapadni akteri su shvatili da je potrebno prevenirati ponovnu eskalaciju i ponuditi okvir za postepeno približavanje dveju strana. Od lidera se zahteva da iskorače iz uskih okvira nacionalne politike i preuzmu odgovornost za važne odluke ukoliko žele  napredak dveju zemalja. Utisak je da uprkos načelnom prihvatanju koncepta predloga u Beogradu i Prištini, ne postoji preterani entuzijazam za naredne korake. Obojica lidera se suočavaju sa otporom opozicije i činjenicom da javnost nije pripremljena za pomake. Pominje se i mogućnost vanrednih izbora kao oprobane taktike kupovine vremena i odricanja od odgovornosti. U ovakvim istorijskim trenucima potrebno je prosvećeno liderstvo. Postizanje sporazuma i njegova iskrena primena bila bi šansa za izgradnju poverenja između dva naroda. Neophodno je da obe strane rade mnogo više na upoznavanju građana sa prednostima sporazuma i pokušaju da obezbede širu podršku javnosti bez koje ne može biti pune normalizacije odnosa.

Proširenje EU na Zapadni Balkan je strateška neminnovnost

MONITOR: Nezvanično se pominje da bi  sve zemlje Zapadnog Balkana zajedno, mogle ući u EU 2030. godine. Da li je to realno?

MAJSTOROVIĆ: Proširenje EU na Zapadni Balkan je strateška neminovnost – za obe strane. Integraciju regiona u EU potrebno je posmatrati iz perspektive trenutnih i budućih odnosa Unije sa Rusijom. Činjenica je da je politika proširenja EU dobila ubrzanje nakon napada Rusije na Ukrajinu – otpočeli su pregovori sa Albanijom i Severnom Makedonijom; BiH je dobila status kandidata za članstvo, kao i Ukrajina i Moldavija (i uslovno Gruzija). Sada je potrebno vratiti poverenje i verodostojnost procesu i učiniti ga opipljivijim za građane. Centar za evropske politike je predložio kako da se uspešni kandidati nakon ispunjavanja uslova brže integrišu u politike i institucije EU i dobiju pristup značajnijim sredstvima neophodnim za strukturne reforme na putu do konačnog članstva u Uniji – tzv. metod faznog pristupanja. Međutim, i najbolji metodi i strategije ostaju slovo na papiru ukoliko nema jasne i nedvosmislene političke volje država članica EU i kandidata, da razreše sva otvorena pitanja i dovrše strateško proširenje Unije.

Ove godine obeležava se 20 godina od kako je u Solunu održan prvi samit između EU i zemalja Zapadnog Balkana na kojem je definisana evropska budućnost regiona. Vreme je da se izađe iz začaranog kruga koji se pokazao neefikasnim i pribegne inovativnim rešenjima. EU i zemlje kandidati bi trebalo da postignu novi konsenzus i usvoje Zajednički plan integracije Evrope do 2030. koji bi trebalo da definiše strateški nedvosmislenu budućnosti Evrope. Važno je napomenuti da navođenje godine ne bi trebalo shvatiti kao definisanje konkretnog datuma pristupanja kandidata Uniji, već kao okvir za rešavanje otvorenih pitanja unutar Unije kako bi se stvorili uslovi za prijem novih članica, i za završetak svih neophodnih priprema kandidata za pristupanje Uniji, uključujući rešavanje bilateralnih sporova.

Nastasja RADOVIĆ