Naši junaci u filmu su, na neki način, živopisni naturščici, dok se konvencionalni političari često čine kao loši glumci
Dokumentarni film o srpskoj političkoj istoriji i prvim višestranačkim izborima 1990, Prizvan i pozvan u režiji Luke Papića i Srđe Vuča, podgorička publika je mogla da vidi na 14. UnderhillFestu. Film je Svjetsku premijeru imao na najznačanijem festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amesterdamu. Publika na UnderhillFestu je prošle godine mogla da pogleda i film Bez –scenario su napisali Luka Papić i Srđa Vučo, a Papić potpisuje režiju dok Vučo produkciju. Oba filma su dobila specijalno priznanje žirija UnderhillFesta.
MONITOR: Drugu godinu zaredom na UnderhillFestu dobili ste specijalno priznanje žirija. Publika je odlično reagovala na oba filma i bili su zainteresovani da postave pitanje i na Q&A nakon filma. Kakve utiske nosite sa ovog festivala u Podgorici.
VUČO: Smatram da kreiramo komunikativne filmove, što nije tako uobičajeno u svetu dokumentarnog filma danas, i da publika to prepoznaje. Takođe, verujem da su teme i senzibilitet oba filma bliski gledaocima, i nadam se da osećaju da su i deo njihovih priča. Dokumentarni filmovi danas nisu baš tržišno isplativi, a smatram da selektori i žiriji festivala često potcenjuju ukus publike. Mnogi ljudi se iznenade kada saznaju o čemu su naši filmovi, a potom ih pogledaju. Na prvi pogled, kada pročitaju da se radi o izborima, možda pomisle da će gledati konvencionalan televizijski dokumentarac, ali to nije slučaj. Dokumentarni festivali često mogu biti dosadni, ali na UnderhillFestu vlada posebna neposrednost i opuštena atmosfera. Po mom mišljenju, Podgorica je idealno mesto za filmski festival – na samo sat vremena vožnje od mora i planina, a u samom gradu sve je na dohvat ruke.
MONITOR: Film je najavljen kao politička komedija sa tragičnim posljedicama. Ideja je nastala nakon izložbe Glasačka mašina iz 2011 godine. Već tada ste sakupili veliki dio arhivskog materijala. Kakav je bio proces rada na filmu?
VUČO: Najveći deo materijala smo sakupili u saradnji sa kolektivom Medijska arheologija. Sa njima sam radio izložbu 2011. godine, a ideja za film je nastala oko 2015. s ciljem da se osnovna ideja i emocija sa izložbe prenese na film. Prvo su urađeni intervjui sa nekim poznatijim kandidatima, kao što je npr. Vojislav Šešelj. Iako na kraju ti kandidati nisu ušli u finalni film, pomogli su u razvoju samog projekta.
Luka i ja smo počeli saradnju 2018. godine na jednom “screepted-reality” projektu, ali taj projekat nije uspeo. Tada smo shvatili da moramo da radimo nešto što zaista želimo i da gledamo. Luka je već imao film Bez u procesu snimanja, dok sam ja doneo osnovnu ideju za film Prizvan i pozvan. Film Prizvan i pozvan kreće ozbiljno da se radi od trenutka kada se Luka priključuje projektu.
Od samog početka, radili smo paralelno na oba filma. Iako je to ponekad bilo izazovno, pružilo nam je slobodu da radimo na jednom filmu dok ne dostignemo određeni napredak, a potom, kad nemamo gde dalje, pređemo na drugi film. Dokumentarni film ima specifičan tok jer se razvoj, produkcija i post-produkcija odvijaju istovremeno. Radili smo bez nekog velikog pritiska, i zapravo smo završili oba filma, otprilike, u isto vreme.
I ako su stilski različiti, oba filma pripadaju tom nekom našem istom univerzumu. Naš glavni kriterijum je bio da stvorimo filmove koje bismo želeli sami da gledamo.
MONITOR: Priča je ispričana iz ugla autsajdera, a i za publiku koja ih ne poznaje, vidljive su političke razlike među njima – od nekih progresivnih i ekološki osviještenih kandidata do ultranacionalista. Kakva je bila saradnja? Jeste li odmah stekli njihovo povjerenje?
VUČO: Mislim da se Luka prvi pomirio s činjenicom da ćemo, zarad konačnog proizvoda, morati nečega da se odreknemo. U jednom trenutku smo prelomili i odlučili da ostavimo samo „autsajdere“, od kandidata koji se pojavljuju iz današnje vizure. Shvatili smo jednostavno da ovi konvencionalniji kandidati nisu za film koji želimo da napravimo. Njihovu priču i njih vidimo kroz arhivski materijal. Vremenom su postali veštiji u tim političkim vodama i, po mom mišljenju, izgubili su tu neku sirovu autentičnost. Naši junaci u filmu su, na neki način, živopisni naturščici, dok se konvencionalni političari često čine kao loši glumci.
Zahtevali smo od njih da se predstave onako kako bi sami želeli. Svi su izuzetno autentični pojedinci. I kada se ne slažemo s njihovim stavovima ili idejama, što se često dešava, duboko cenimo činjenicu da su doprineli našem filmu tako što su se predstavili bez ikakvih skrivenih namera ili ograničenja. Mislim da smo brzo stekli njihovo poverenje, i da se u snimljenom materijalu vidi da smo pristupili s punim poštovanjem prema njima.
Savu Neškovića poznajem od 2011. godine, i on nam je ustupio materijal od RNR partiji koji nismo mogli da pronađemo nigde drugde. Sa Draganom Jovanovićem sam u kontaktu takođe od 2011. godine, kada smo organizovali fiktivno glasanje za kandidate na izložbi, na kojem je on zauzeo treće mesto. Odlučio je da objavi tu vest u kulturnoj rubrici NIN-a, nakon čega sam ga kontaktirao kako bih mu se zahvalio, a on mi se zahvalio što smo ponovo aktuelizovali njegovu političku kampanju.
Milan Peca Nikolić nam je skrenuo pažnju na Milorada Jakšića Fanđama. Ljiljana Ćuić je poslednja ušla u film jer smo shvatili da nešto fali. Našli smo se sa njom u kafani Kalinić i shvatili da je ona karika koja nedostaje. Ljiljana je zapravo bila prva kandidatkinja na izborima, ali njeni stavovi i ideje verovatno nisu u skladu sa ukusima projekata Evropske unije.
MONITOR: Moram da se vratim na Veliku Rock ‘n’ Roll partiju koja je promovisala dekadenciju. Svi znamo šta je uslijedilo, da su uskoro bila ratna razaranja. Kako publika danas reaguje kad posmatra sve te kandidate?
VUČO: Imali smo različite reakcije, kako pozitivne tako i negativne. Ako 200 ljudi iz publike izvuče 200 različitih zaključaka, smatram to velikim uspehom filma. Ljudi reaguju na različite načine i, dok god postoje reakcije, zadovoljan sam.
Jednom prilikom, u Amsterdamu, Luki je prišao lokalac i izrazio svoje negativno mišljenje o filmu. Tada je drugi član publike skočio u odbranu našeg filma, a Luka je morao da smiri situaciju jer, kao i ja, smatra da svaka reakcija, bila pozitivna ili negativna, ima vrednost. Kasnije tokom razgovora, taj čovek nam je objasnio da mu se film zapravo svideo, ali da budi u njemu najgora osećanja. Meni je to svakako bio kompliment.
Mislim da kada komuniciramo s publikom u inostranstvu, uvek dolazimo do zaključka da oni reaguju ne samo na našu političku situaciju, već pre svega na svoju. Kada sagledamo ko se nalazi na vlasti, čak i u najrazvijenijim zemljama, shvatimo da se najviše promenila estetika tog vremena, dok je suština nekako ostala ista. Domaća publika isto reaguje različito, ali još burnije nego strana.
MONITOR: Da li vas dvojica, Luka Papić i Vi, planirate uskoro da radite novi zajednički film?
VUČO: Da, u planu imamo Lukin igrani film o vitezu koji izgubi svoje viteške moći pa mora ponovno da pronađe svoj put, kao i još jedan igrani film čija se radnja odvija na kraju 19. veka u fiktivnom vojvođanskom selu, za koji smo već dobili sredstva za razvoj. Luka ima i ideju o još jednom docu-fictionu čija je osnovna tema ljubav, široko govoreći. Takođe, već neko vreme radimo na jednom vampirskom scenariju, koji smo zapravo koncipirali kao mini seriju, pa ćemo videti šta će biti od svega toga.
Miroslav MINIĆ
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice