O povezanosti jugoslovenskih ratova 90-tih, borbi za tzv. etničke teritorije i preraspodjeli bogatstva u našem regionu, u kojem su učestvovali i još učestvuju i domaći i strani faktori, odavno se polemiše. O tome smo detaljnije razgovarali sa Sonjom Prodanović, ekspertkinjom za održivi razvoj.

MONITOR: Kolika je uloga borbe za teritorije i resurse bila značajna u jugoslovenskim ratovima?
PRODANOVIĆ: Danas sa veće emotivne i jasnije distance, ali i uvida u današnje koruptivne afere i novu strukturu vlasništva i sporenja nad prethodnim nam uglavnom zajedničkim dobrima (od republičkih, pokrajinskih lokalnih, samoupravnih ili privatnih), pitanje pravih ciljeva pomenutih, pre svega vandalskih borbi, prvo za ,,očuvanje državnih granica” kobajagi nadnacionalnih, ili već prikriveno istovremeno etno istorijskih, pitanje ,,teritorije i resursa” postaje sve intrigantnija tema drugačije dekodifikacije pomenutih ratova.

Da li se tu radi o ,,jugoslovenskim” ratovima ili o sukobima interesnih grupa (mimo etniciteta) na etapno disperzovanim lokacijama, sa ogromnom razlikom u brutalnostima i počinjenim zločinima; od etničkog čišćenja manjih naselja na tzv.,,koridorima” (pitamo se ,,danas ka čemu”), opsade – URBOCIDA – vrlo različitih gradova i po veličini i po geografskoj, a danas već jasnije nečijoj strateškoj lokaciji (tu se zapravo radi pre svega o simbolima vekovne urbane multikulturalnosti od Trešnjevca, Vukovara, Dubrovnika, Mostara i Sarajeva), pa do stravičnog zločina nad uglavnom ruralnim stanovništvom drinskog obuhvata, Srebrenice i Višegrada.

Ali čudno je da nema ni u našoj memoriji ni ratnih pokliča, ni dokumenata lokalnih ratnih pregovara ni međunarodnih posredovanja u kojima se pominju uz tada već kodificirana ,,prava na etno” teritorije i pitanja zajedničkih resursa YU države. Danas, posle davno završenih oružanih sukoba za teritoriju, celim regionom dominira slika ,,praznih” i zaparloženih teritorija, a naspram toga je ,,dobit” konurbacijskih naseljskih polisa, socijalno i ekonomski neodrživih urbanih političkih centara ili transportno vodnih tokova, ali posebno duž morske obale.

MONITOR: Kako se dogodilo da učesnici ratova i mirovni posrednici nađu zajednički jezik u teritorijalnim podjelama koje su već bile ili će biti etnički očišćene?
PRODANOVIĆ: Ratnici su od početka potraživali državotvorne i ustvari etničke, istorijske teritorije, a mirovnjaci su verovali u ispravnost zalaganja za građanske vrednosti ne kao utopije već kao stečene realnosti i prava iz skoro vekovnih zajedničko stvaranih ekonomskih ili štićenih i elaboriranih prirodnih i kulturnih resursa ne samo države, već i svojih vlastitih personalnih identiteta i poseda. Cenzus iz 1981. pokazuje da je skoro jedna četvrtina stanovništva u prvom kolenu bila u etnički mešanim brakovima, ali i po drugom kolenu procenat je skoro bio dvostruk. Ne slažem se da smo svi mi lokalni mirovnjaci prihvatili kodifikaciju međunarodnih mirovnih posrednika na etnički zaokružene teritorije. Posebno su ženske mirovne grupe ukazivale čak i na međunarodnim forumima na ,,pravo da biraš i partnera i identitet potomstva”, ali kodifikacija je kako vidimo na međunarodnom nivou završena na plemensko-etničkim kategorijama.

Zašto, to vidimo ali ćemo tek i videti posebno kad se otvore ova pitanja prava na teritorije i posebno resurse.

Međunarodni posrednici kao da nisu znali ni našu istorijsku genezu, ni osobenosti našeg modela socijalizma, ali po mom mišljenju uskratili su nam osnovna međunarodno zagarantovana prava na kulturni i personalni identitet. Otud i ovakav haos u parlamentima sa poigravanjem nacionalnih prava i potraživanja, ali i bubrenje novih ekstremnih nacionalizama među mladima ne samo u nas već i u drugim zemljama, a posebno onim iz socijalističkog lagera. Paradoksalno nije jer se to već dogodilo u Evropi od ubistva Mateotija u Italiji, poništavanja španskih internacionalista i izdaje Rose Luxemburg.

MONITOR: Vi ste kritikovali koncept Crne Gore kao ekološke države zbog njegove politikantske motivacije. Međutim, smatrate da ona ima sve prirodne i kulturološke uslove da osmisli svoj održivi razvoj? Kako?
PRODANOVIĆ: Danas se pokazalo sasvim jasno o čemu se tu de facto radilo, skoro o pakovanju ,,off shore” moguće teritorije, a narušenost čak i zaštićenih pojasa kao što je Bokokotorski zaliv, Sveti Stefan, potencijali narodne arhitekture paštrovskih sela, opasnosti po prirodu Tare, Durmitora… dokaz su da bez obzira na viziju, namere su već tada bile pod sumnjom, bar stručnog envajronmentalnog oka, ako ne i konstituciono pravnog. Istovremeno svakako da postoje ogromni prirodni i kulturološki potencijali, a mnoge stvari se mogu čak i dosta lako rehabilitovati. Šteta što se ne oseća u Crnoj Gori veća umreženost u mediteranske EU inicijative, na primjer, UNESKO-vih gradova, koordinacije jadranskih gradova u Ankoni, a Budva je članica…

Stručna i univerzitetsko kadrovska razmena takođe bi trebala da bude otvorenija da ne kažem, patronizirajući moje kolege, na mnogo višem nivou, a onda bi se moglo govoriti kako ubrzano da savladamo propušteno oko pitanja održivog razvoja i države i, na primjer, sektora turizma.

MONITOR: S tim u vezi je nekako najvažnija moć prljavog kapitala koji dolazi izvana, ali i iznutra. Pominjali ste nalaze sa Univerziteta u Bariju u vezi nagle izgradnje i pranja novca?
PRODANOVIĆ: UN su pre nekoliko godina ustanovile da je gotovo 75 odsto kapitala tzv. ,,sivi”, a ,,prljavi” se specifično odnosi na onaj iz šverca ljudi, roba, ali i najgori od narkotika. I mi smo seli očigledno na tu ludu svetsku transverzalu. Nismo prvi ni jedini, ali problem treba osim lokalnog rešavati i interregionalno, jer su pipci hobotnice davno urasli u urbano tkivo mnogih teritorija i gradova. Problem je poseban kad se takav kapital materijalizuje u stambenoj izgradnji ili u urbanim strukturama, jer poremećuje kontrolisano urbano tkivo i društvo. Pominjala sam profesora Dina Borri-ja sa Depertmana za arhitekture, Politehnike u Bariju, koji je jedan od vrsnih eksperata ali i socijalno angažovanih intelektualaca, koji rešava urbane probleme takve eksplozije uglavnom nelegalne stambene izgradnje u Bariju. Ti stanovi ostaju uglavnom prazni, jer je Pulja i sam grad Bari jedna od krizom najviše ugroženih teritorija, a on taj problem stavlja u širi kontekst interregionalnih tokova preko Jadrana, odakle dolaze najveći problemi ,,trafikinga” ljudi u EU, a ovi stanovi se koriste u mreži njihovog prikrivanja i ubacivanja u dalje nelegalne statuse EU. Svojevremeno na jednoj međunarodnoj konferenciji on je jako želeo da ostvari saradnju sa istraživačima i urbanistima šireg regiona. To mislim da je izlaz za mnoge probleme umesto dnevnih rasprava o političkim partijskim rebusima i nerešivim im jednačinama, kako u Crnoj Gori tako i u Srbiji. Hrvatski potez jadranske obale zaslužuje još veću brigu, jer su jadranski otoci ne samo biseri Jadrana već celog mediteranskog basena. Pre ratova bili smo svi zajedno moguće ne samo ekološke države, već ,,Ekološki balkoni” Evrope.

Masovni i kruzerski turizam

MONITOR: Kako da se sačuva veliko prirodno i kulturno bogatstvo na koje je oko bacio kapital iz evropskih zemalja, kao što su Rusi i Englezi u Crnoj Gori, ali i dalekih Arapskih Emirata?
PRODANOVIĆ: Globalni problem turističkih lokacija, očuvanja njihove kulturne i ambijentalne baštine danas je vezan za ,,masovni” i ,,kruzerski” turizam. Ako o tome ozbiljno strateški već promišljaju Firenca i Venecija, što onda reći za nas u ovakvoj situaciji ne samo korupcija već i nerešenih pitanja odnosa ,,javnog i privatnog dobra” i vlasničkih prava i odnosa. Na to se nadovezuje i nivo i stanje u našoj arhitektonskoj, urbanističkoj envajronmentalnoj nauci i struci, a posebno u haotičnom i nekonzistentnom zakonodavstvu.

U ime prestiža Beograda

MONITOR: Zanimljiv je slučaj istrage koja se vodi u vezi sa ulaganjem Darka Šarića u firmu porodice Mišković Delta regal, koja je podigla stambeni blok Belvil namenjen Univerzijadi.Tada su brzopotezno i prilično surovo rastjerani ili raseljeni Romi koji su živjeli u blizini. Slika našeg vremena?
PRODANOVIĆ: Nekoliko grupa civilnog sektora neprimećeni i od vlasti (osim policije kao obezbeđenja; od koga ili koga?), ali i od javnosti, u mesecu dekade Roma 2009-te, održali umetničko aktivističku akciju podrške i prijateljskog druženja, pod sloganom ,,Pravo na Dom” i “Pravo na Grad” sa romskim porodicama, kod njih u gostima u ostatku još neporušenog im naselja u Bloku 67, na Novom Beogradu. Oni su se tu godinama okupljali, ali tada se pojavilo novo izgrađeno naselje stanova Belvila, prvo kao za potrebe Univerzijade, a potom za prodaju. Brutalnost i neadekvatna priprema higijenskog, ali i socijalno inkluzivnog rešavanja ovog problema izazvala je brojne kritike javnosti, međunarodnih posmatrača , a mi smo kao još jedan znak solidarnosti uputili javni ,,izazov izvođačima tzv. javnih radova” u Dekadi Roma. Tom prilikom smo ukazali na disproporcije nelegalnosti siromašnih nomada, čije ime nose vekovima mnogi toponimi mesta u Beogradu, naspram urbanističkih prekoračenja i nelegalnosti izgradnje ovih stanova. Sve je rađeno ,,u ime prestiža Grada i Univerzijade”, poduzanja standarda i ugleda Beograda kao metropolitenskog grada u evropskim umrežavanjima. Ako se ove afere potvrde, eto kakvu smo sliku dobili od danas političke ikebane demokratije i kako se oseća i građanin stanovnik i aktivista.

Pomenute nadređenosti etnopolitičkih stavova u političkoj praksi i u javnim institucijama dovele su do depolitizacija ne samo birača već i profesionalnog diskursa, a sve naše i vaše i ine stranke postale su očigledno interesne skupine. Ostaje nam da se pitamo i brinemo ko drži u rukama strategije razvoja bilo kog sektora, u bilo kojoj sredini našoj ili vašoj, posebno ako se dokaže da se ,,sivi i crni” kapital duboko interregionalno umrežio. Da li da se brinemo onda i o globalnom korporatnom kapitalu i interesima, koji možda ovu teritoriju vide samo kao prostore poljoprivrednih monokultura, mreža energetskih i transportnih koridora, a nikako suverenih ,,ekoloških” država.

Nastasja RADOVIĆ