Ne tako davno nezamisliva su bila polja mogućnosti koja je ljudima donio internet. Dostupnost i brzina informacija, kao i njihov slobodan protok, neka su od najvećih njegovih dostignuća. Naravno, ima i mračniju stranu. Laži, psovke, klevete ili govor mržnje postalo je moguće uputiti anonimno i nekažnjivo. Ponešto se oko te nekažnjivosti mijenja, ali, trenutno u toj oblasti kao da postoji neuporedivo više pitanja nego pravih odgovora. Sloboda ne podrazumijeva slobodu govora mržnje, međutim taj fakat nije lako uskladiti sa činjenicom da kontrola, naročito u pasivnim krajevima, ima običaj da se izmetne u cenzuru.

Iako je uređivanje ove oblasti veliki izazov i za mnogo naprednije zemlje i kod nas se krenulo u donošenje pravila o tome šta se na portalima smije, a šta ne smije objavljivati i ko je odgovoran ako neprimjereni sadržaji ipak stignu do širokih narodnih masa.

Savjet Agencije za elektronske medije ovih dana je utvrdio Predlog pravilnika o elektronskim publikacijama. Ovaj dokument je, rekli su predlagači, napravljen u cilju unapređivanja primjene zakonskih standarda u objavljivanju sadržaja i komentara putem elektronskih publikacija.

Pravilnik je na javnoj raspravi do 21. januara 2016. godine.

Najavljujući donošenje pravilnika, član Savjeta Agencije za elektronske medije Zlatko Vujović krajem ljeta je za CdM, kao o ohrabrujućoj, u smislu utvrđivanja pravila ponašanja na internet portalima, pomenuo odluku Velikog vijeća Evropskog suda za ljudska prava od 16. juna 2015. ,,Evropski sud za ljudska prava je presudio, u ovom slučaju iz Estonije, da je sajt odgovoran za komentare koji se kvalifikuju kao ‘govor mržnje’ i ‘očigledno nezakoniti'”, objasnio je Vujović.

Još nekoliko lokalnih urednika pozvalo se na odluku Delfi protiv Estonije, kad im je zatrebalo da nagucnu kako ,,tamo neki” portali moraju odgovarati za ono što napišu njihovi čitaoci.

Ukratko: u slučaju – Delfi protiv Estonije – Evropski sud za ljudska prava je presudio da kažnjavanje news portala koji je odmah uklonio sadržaj koji je bio klevetnički ne predstavlja kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Delfi je jedan od najvećih news portala u Estoniji i 2006. na njemu je objavljen članak o trajektnoj kompaniji SLK koja je promijenila svoju zimsku rutu, što je za posljedicu moglo imati uništenje zimskih puteva na moru. Ljudi koji su obično vozili do ostrva su od tad bili primorani da koriste skuplji trajekt. Prema mišljenju suda, članak je bio umjeren i izbalansiran; međutim, privukao je preko 150 komentara, od koji je veliki broj bio uvrjedljiv i klevetnički. Premda je Delfi uklonio uvrjedljive materijale čim su advokati poslali opomenu, vlasnik je zahtijevao da mu se isplati odšteta, što je Delfi odbio. Delfi se pozivao na propise o oslobađanju posrednika od odgovornosti, transponovane u estonsku regulativu. Nacionalni sud je međutim presudio u korist vlasnika kompanije i slučaj je završio pred Evropskim sudom za ljudska prava.

Kako u članku objavljenom u saradnji sa Akcijom za ljudska prava piše Peter Noorlander, direktor Media Legal Defence Initiative, Vrhovni sud Estonije je odbacio Delfijev argument da je, u skladu sa Direktivom EU o elektronskoj trgovini, njegova uloga pružaoca usluga u internet zajednici ili hosta za skladištenje bila samo tehnička, pasivna i neutralna, i da zbog toga ne treba da bude odgovoran za komentare.

,,Što se tiče samih komentara, Veliko vijeće je smatralo da oni nijesu bili samo uvrjedljivi već i da se njima jasno iznosio govor mržnje i podsticalo na nasilje – pominjano je jevrejsko porijeklo vlasnika trajekta i podsticana je mržnja na osnovu antisemitizma. Sud je ukazao da je sajt imao ekonomski interes u postavljanju komentara: više pregleda i više „klikova” je značilo više prihoda”, objašnjava Peter Noorlander. Veliko vijeće se zato složilo da, iako Delfi nije bio stvarni autor komentara, to nije značilo da nije imao kontrolu nad njima i da je njegova umiješanost u to da komentari na njihov članak postanu javni, bila daleko od uloge pasivnog i čisto tehničkog pružaoca usluga.

Noorlander smatra da će, najvjerovatnije, biti neophodno dalje odlučivanje Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, kao i Evropskog suda pravde u Luksemburgu, kako bi se što preciznije definisali parametri u ovoj oblasti prava.

,,U Evropskoj uniji, ova pravila se nalaze u Direktivi o elektronskom poslovanju, koju zemlje članice transponuju u lokalno zakonodavstvo. Jedna od stvari koju Direktiva izrazito naglašava je da zemlje članice ne mogu od posrednika tražiti da filtrira sav sadržaj koji korisnici postave – na primjer, da Njemačka ne može od Facebooka zahtijevati da provjeri svaki post ili komentar koji korisnici okače”, objašnjava za Monitor Miloš Novović, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta u Oslu. Evropski sud za ljudska prava nije odlučivao o tome da li je Estonija, kažnjavajući Delfi, prekršila ova pravila – već je samo ustanovio da Estonija nije prekršila Evropsku konvenciju o ljudskim pravima. „To ne znači da su pravila Evropske unije o odgovornosti posrednika, kao i o zabrani zemljama članicama da im nameću obavezu nadgledanja korisničkog sadržaja, prestala da važe”.

Novović naglašava da odluka Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Delfi protiv Estonije nikako nije uspostavila „pravni standard” za odgovornost portala – naprotiv – veliki broj stručnjaka se slaže da ta odluka zapravo stvara ogromnu pravnu neizvjesnost.

„Sve što je Evropski sud za ljudska prava presudio je da kažnjavanje portala, čak i ako ukloni sadržaj na vrijeme, ne predstavlja kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima. Međutim, Sud se nije bavio pitanjem da li kažnjavanje portala za objavljeni korisnički sadržaj predstavlja kršenje drugih propisa – konkretno, Direktive o elektronskoj trgovini, koja sadrži tzv. pravila o „odgovornosti posrednika” – ona predviđaju da internet kompanije i sajtovi poput YouTube-a i Facebooka ne mogu biti odgovorni za sadržaj koji korisnici postave na Internet, ukoliko ispune odgovarajuće uslove – od kojih je najvažniji taj da hitno uklone sadržaj koji im je prijavljen kao nelegalan”, kaže Novović.

Jedna od alternativa za koju se Vujović zalaže, ujedno predložena u Pravilniku je institut „premoderacije” komentara: od portala bi se zahtijevalo da imaju dežurnog administratora, koji bi morao da odobri svaki komentar prije nego što se on objavi. Novović ocjenjuje da ovakvo rješenje sadrži opasnost od cenzure, izlaže velikim troškovima portale sa velikim brojem komentara, te suštinski ugrožava slobodu izražavanja. „Uz to, ovakvo rješenje bi bilo u direktnoj suprotnosti sa članom 15 Direktive o elektronskoj trgovini, te bi zato bilo nezakonito”, kaže Novović. Institutom obavezne registracije korisnika portala, smatra on, ništa se naročito ne bi postiglo: ,,Sa tehničke strane, identifikacija neregistrovanog korisnika, putem IP adrese, nije značajno komplikovanija od identifikacije registrovanog korisnika”.

U svakom slučaju, zasad je jasno da je situacija konfuzna, te da međunarodni standard ne postoji. Govor mržnje se mora spriječiti, ali postojeći sistem koji zahtijeva Direktiva EU – da portali nijesu odgovorni ako odmah uklone sadržaj koji je prijavljen kao nelegalan – nije dokazano loš. Činjenica da mediji dosad nijesu obratili pretjeranu pažnju na razmatranje propisa koji će se na mnoge od njih direktno odnositi govori, prije svega, o neozbiljnosti crnogorskog društva.

Neodoljivo je ukazati da, ako nećemo da se ugledamo na EU, imamo na koga drugog. Mediji ovih dana prenose vijest kako tajlandski vojni sud razmatra tužbu zbog omalovažavanja kraljevog ljubimca. Thanakorn Siripaiboon je optužen zato što je na internetu ostavio ,,sarkastičan” tekst vezan za psa, a sudiće mu se i za pobunu i uvredu kralja.

Može i tako.

Miloš BAKIĆ