Žene u crnom su organizacija koja je od 1991. najradikalnija i najistrajnija u svojim ciljevima i zahtjevima. Nepoželjna svakoj vlasti. Ali i „mjera stvari”, ljudi i događaja… MONITOR: Žalili ste se Ustavnom sudu zbog Zakona o crkvama i vjerskim zajednicama. Kompromis države i crkve napravljen je još 2001, odmah nakon Miloševićevog izručenja, kada je vjeronauka uvedena bez javne rasprave. Da li ste tada reagovali?
ZAJOVIĆ: Imali smo dosta blage reakcije jer je onda bilo nekako „nepristojno” da se reaguje jače, da se pokazuje „nelojalnost” novoj demokratskoj vlasti. U julu, čim smo čuli za to, napisali smo saopštenje protiv te odluke, a zatim smo otvoreno podržali Vigora Majića, pomoćnika ministra prosvete koji se jedini tome usprotivio i izašao iz Vlade. To je bilo vreme kada su takve stvari mogle da prođu, ali su one utrle put još gorim tendencijama. Tada je usvojen i zakon o pomoći haškim optuženicima. Mi smo protestvovale, a većina političara nas je zbog toga napala, kao: evo, ove Žene u crnom nikada nisu zadovoljne. Očekivali su da civilno društvo bude saveznik nove vlasti i njene produžene ruke. To nije uloga civilnog društva. On bi, naprotiv, trebalo da stalno vrši pritisak na institucije vlasti, da ih nadzire i kritikuje. Niko od vlasti ne bi smeo da dobije zagarantovanu podršku, već samo onda kada urade nešto dobro. Evo, Ivica Dačić, oktobra 2008. zabrani nacistički marš. Ja taj potez pozdravljam, ali njemu lično nisam spremna da dam nikakvu podršku. Oni je međutim podrazumevaju. Na to utiče i politika međunarodnog finansiranja koja traži partnerstvo sa vlastima, a to na Balkanu može da znači samo slugeranjstvo i potčinjenost. To ubija civilno društvo, vlast onda „kidnapuje „ naše sadržaje, obesmišljava ih, izvrgava ruglu. Evo u priči o raskidu sa prošlošću, izvinjavali su se i Đukanović i Tadić, ali nisu priznali ono najvažnije: ko je odgovoran. Njihov je koncept pomirenja uvek bez odgovornosti i bez ispitivanja krivice. To je ruganje i žrtvama i pravdi.
MONITOR: Vlast DOS-a je, izgleda, bila nespremna da vam oda priznanje za pomoć u obaranju Miloševića?
ZAJOVIĆ: Tu mogu da odvojim period do ubistva Đinđića i nakon toga. To je bio prvi period od početka našeg delovanja kada smo mogli da odahnemo. Imali smo potpuno autonomnu poziciju. Meni nisu bili potrebni pozivi za prijeme u vladi. Ali, bilo je zaista i neke vrste državne neodgovornosti. Na primer, kada smo mi, ŽUC, dobili prvu Milenijumsku nagradu za mir. Bila sam tada u Njujorku u UN da je primim, 8. marta 2001. I ja sam bila jedina među ženama iz raznih diktatorskih režima kojoj njen (sada „demokratski”)ambasador nije došao da čestita. Vlast je i tu pokazala da ne shvata ozbiljno civilno društvo. Tu je bio i holivudski džet set, glumice kao Glen Klouz, koje se zalažu za mir, počasne ambasadorke UN…
MONITOR: Pa tu je baš mogao da se napravi svjetski marketing za novu vlast.
ZAJOVIĆ: Da. To je bilo vreme za nadu.Osećala sam se i sama, nekako, odgovorna prema toj nadi ljudi. Mi smo tada organizovale edukativne aktivnosti po čitavoj Srbiji i nismo mogle da nađemo prostor za toliki broj žena koje su bile željne promjene.
MONITOR: Vlast vas više nije dirala?
ZAJOVIĆ: Nije. Nije ni bila bitna.Ali imali smo saradnju sa državom, obrazovali smo 60 prosvetnih radnika i radnica da drže vannastavne aktivnosti o politici mira, u čemu nas je podržao UNESCO i to u trajanju od godinu dana. Kada je došao Koštunica to je bila jedna od prvih stvari koja je ukinuta. Da, iz Đinđićeve vlade smo imale i jednu ponudu koja nas je baš šokirala: tadašnji ministar kulture Lečić nas je pozvao da učestvujemo na međunarodnoj izložbi u Regensburgu na kojoj su izlagani artefakti sa temom mirovne politike. On nam je rekao „Mi hoćemo vas jer ste vi naš ponos”. Ta vlada je znala ko u svetu širi dobar glas o Srbiji, ko je prikazuje u drugom svetlu.
MONITOR:Neka vrsta alternativne diplomatije?
ZAJOVIĆ: Da. Za razliku od Tadića koji je čovek krajnje ograničene vizije. On ne shvata da mi dajemo sliku o pluralitetu javnosti u Srbiji, da ovde nije sve homogenizovano, nego da postoji i Srbija koja je autonomna, buntovna, nenasilno subverzivna. Mi smo poslednjih godina podnele 27 zakonodavnih inicijativa, a da nijedna nije uvrštena negde u neku zakonsku proceduru.
MONITOR: Da li je to procjena da vaše inicijative nisu važne jer niste popularne?
ZAJOVIĆ: To je nekakva uobraženost. Ili glupost. Mi kao NVO, imamo obavezu da međunarodnim instancama a to su organizacije za ljudska prava, kao Amnesti internešenel, Hjuman rajts voč, izveštavamo o ponašanju vlasti prema nama. I vlast to dobro zna. Vlast zna da joj kredibilitet stvara primena međunarodnih rezolucija na domaćem terenu, a ne to što oni rade – lažu kako je sve okej.
MONITOR: Svake srijede protestujete „stajanjem”. Sada imate i inicijativu u vezi sa Srebrenicom?
ZAJOVIĆ: Mi imamo oko 1500 protesta. Većina njih je vezana za tranzicionu pravdu, za ratne zločine. Od prošlog februara, zajedno sa drugim NVO, imamo akciju pritiska da se proglasi dan sećanja na genocid u Srebrenici. Sto NVO nas je oko toga, povodom 14 godina, podržalo. Predsednik države ne želi da nas primi. Ponaša se kao da bi to bio čin Božje milosti, a ne njegova obaveza da najrelevantniji deo civilnog društva sasluša. Ponuđeno nam je da nas primi jedan od njegovih mnogobrojnih savetnika…
MONITOR: U čemu je problem? Tadić je bio na obilježavanju godišnjice u Potočarima?
ZAJOVIĆ: Zašto onda nije rekao i ko je odgovoran. Šta to njega sprečava?
MONITOR: Možda se boji pravnih posljedica?
ZAJOVIĆ: Kakvih pravnih posledica? On nema lične hrabrosti. Nema viziju ni moralnu snagu. A čak ni pragmatični rezon.
MONITOR: Možda zbog birača?
ZAJOVIĆ: Ali mi ne znamo šta bi bilo sa biračima kada bi im ljudi iz državnih institucija slali drugačije poruke.
MONITOR:To jeste jedno od najvažnijih pitanja…
ZAJOVIĆ: Čudno mi je što se Tadić tako ponaša. On je bio opozicionar u vreme Miloševića, ništa mu se ne može u tom periodu rđavo pripisati. Dobro, nije bio antiratni aktivista, ali okej. Zašto on ne kaže – ove je zločine izvršio kriminalni režim Miloševića ili na delu je bio državni terorizam. Njemu je, izgleda Ćosić bitniji nego raskid sa kriminalnom prošlošću. To pokazuje da su kulturni modeli koji su postojali svih ovih godina njegova „neprekinuta nit”. Ujedinjenje srpskih zemalja kao stari ratni cilj, to je taj kulturni model.
MONITOR: Pratite rad Specijalnog suda za ratne zločine?
ZAJOVIĆ: Da. Nevolja je što izvršna vlast stalno pokušava da vrši uticaj na sud. Koštunica je pokušao i da ga ukine, a Vrhovni sud mu, kao po pravilu, poništava odluke. Moram da kažem, da su mi neki ljudi kao Mioljub Todorović fascinantni po svom profesionalizmu.
MONITOR:Koliko su žene u Crnoj Gori senzibilne na teme kojima se bavi ŽUC?
ZAJOVIĆ: Najbolje odnose imamo sa ANIMOM iz Kotora. Sada s njima pravimo zajedničku akciju oko obeležavanja godišnjice zločina u Dubrovniku. Generalno, čini mi se da žene u Crnoj Gori nisu napravile dovoljan iskorak kada se radi o tranzicionoj pravdi i zločinima iz prošlosti.
MONITOR: Da li je to teže u crnogorskom društvu?
ZAJOVIĆ: Ne znam. Nije tada ni postojalo civilno društvo u pravom smislu. Bili su mediji i neke partije, kao liberali, koji su bili aktivni oko počinjenih zločina i pravde, u antiratnim kampanjama. Oni su s pravom taj prostor popunili i imam najveće divljenje, za taj njihov stav, i moralni i politički. U to vreme, sem izuzetaka, NVO se nisu pokazale. U Srebrenicu kao i u Dubrovnik mora da se ode odmah. Mi smo iz Srbije odmah to uradile. U vreme rata smo išle u Tuzlu, u Sarajevo i to je bio veliki rizik i emotivni i moralni i politički. Ali to je naša obaveza: ako živiš u zemlji koja vrši agresiju, imaš obavezu da bez okolišanja shvatiš da su ti ljudi „razumno uplašeni” od tebe. Njihov je strah „razuman”. Moraš sve da učiniš da ih korak po korak oslobađaš tog straha. Zato nema isti značaj da se ode danas u Dubrovnik, Srebrenicu ili u Vukovar. Za vraćanje poverenja važan je i tajming kao i ko to čini. Ne mogu to države da čine. One su čin izvinjenja potpuno obesmislile. Ako država potpuno preuzme obračun sa prošlošću i to uradi na sasvim birokratizovan način, onda je to jako opasno za civilno društvo. Cvilno društvo bi trebalo da predvodi, da ulazi u rizik, da provocira. Ono mora da čuva ono što se zove „kapital gneva”, da podbunjuje ljude, da proizvodi tu utopiju promjene…
MONITOR: Uvijek „nepokorno”?
ZAJOVIĆ: Nepokorno. Grozno je to kooptiranje civilnog društva. To i nije civilno društvo, to su paradržavne organizacije bez socijalnog kredibiliteta. Ako država finansira, ona diktira i sadržaj njihovog rada. Ona stvara plašljive, paranoične ljude.
MONITOR: Sloboda je neprekidno oslobađanje?
ZAJOVIĆ: Da. To je slast stalog nemira, kako da kažem, gajenja utopije nemira, a to onda pretvaraš u kapital zajedno sa drugim ljudima. I nikako ne smeš da razmišljaš da li se nekom zameraš: to te ne zanima. Čak ni onima koji su ti bliski. Treba nam neposlušnost i solidarnost. Povezivanje i solidarnost NVO ne sme da bude „na projektima”, ne povezujemo se „projektno”, već zato što nas povezuju neke vrednosti.
MONITOR: ,,Viši ciljevi”?
ZAJOVIĆ: Da. Ako toga nema, onda je to nekakva najgora kapitalistička fabrika. Onda je osnovni princip odnosa tržišni. U odnosu na vlast, kako te ona kooptira ili kako prodaješ maglu onome ko te finansira a što je potpuno nevažno i nepotrebno za okruženje u kojem živiš. Pogledajmo koliko ima projekata, a kome se obraćaju? Za ono što mi radimo je najopasnije ako stvaraš maglu koja skriva ono što se stvarno dešava. Treba biti „neposlušan” i prema međunarodnim finansijerima i fondacijama i sa njima mora da se pregovara. Ne treba da se prihvata ništa što se nameće.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
SVIJET3 sedmice