Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Skrenuli s puta na podijeljeno

Objavljeno prije

na

U isto vrijeme me različiti osjećaji obuzimaju cijelu. Logika negdje krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog

 

Nije svaka noć ista. Neka je moja, baš moja, I samo smo jedna drugu čekale. A neka poput ove… Ogroman prostor praznine. Vreme do jutra – nemilosrdno. Odlutaju ove moje misli, skitaju, pa se vrate. Plašim se, jednog će dana naći neku sigurniju, bolju i pitomiju glavu, pa će me napustiti pre nego što budem spremna na to. U isto vreme me različiti osećaji obuzimaju celu. Logika negde krade trešnje, izgleda. Kudikamo je lakše stati iza svojih riječi, probaj da staneš iza svega neizrečenog! Odsustvo teških i pesimističnih misli u meni izaziva strah da sam daleko od istine. Al’ neka me malo, da i ja odmorim. Ne slomiš se tamo gde si najtanji nego tamo gde si najtiši. Od ožiljaka imam jedan veliki na poverenju i neke sitne na ponosu. I žignu s vremena na vreme. Danas mi je sve bledo: raspoloženje, lice, zdrav razum. Apelujem na boje da mi se vrate. Razumu se ne nadam. Lepota će jednog dana da izbledi. Ono što ostaje je elegancija, obrazovanje, lepo vaspitanje, ljubav. Sve je to šarm. A on nema bore.

Ljubav uvek pobeđuje, kažu. Ljubav ne pobeđuje, zato što se ne takmiči. A pobeda podrazumeva takmičenje. Kad je takmičenje, nije ljubav. Umem da nestanem kad me najviše ima. Kad odlazim vrata ostavljam otvorena, jer retko kad znam na kojoj me strani više ima.

Kažu u Crnu Goru ne možemo. Ako sam dobro razumela premijera/ku – da Crna Gora nije ovako postupila mi bismo i dalje bili prijateljski raspoloženi prema njihovim kriminalcima, ali pošto su ,,ovo“ uradili nećemo više?! Na Balkanu mi i Hrvati svojatamo jednog Teslu, dok braća Crnogorci tresnu da je Frojd Crnogorac. A ja baš planirala da provedem neko vreme u Frojdovom zavičaju. Nisam htela da ulazim u tu vrstu budalaštine što oca psihoanalize jedna persona u crnogorskoj skupštini determiniše na taj način. Očigledno ne zna ni po čemu je Frojd zaista poznat, mislim, osim što je iz Crne Gore. Nađoh da je persona profesor, pazi apsurda, srpskog jezika i književnosti. A predaje crnogorski – predmet koji nije završila. Znači nestručna. Kao da je došla iz Vučkove ekipe da volontira. No najveći je problem što je ovo što ona (i većina u svim skupštinama na Balkanu), prosipa po Skupštini, svakodnevica. Nije ovo izuzetak, već pravilo. Hegel iz Lješanske nahije, Niče sa Cetinja – Tako je govorila Aleksandra. A Frojd, čegović je? Nije se izjasnila, verujem da hoće u sledećem zasedanju. Da je Getea pomenula, pa da negde nađem poveznicu. Ovo je jedno od suvislijih izlaganja, kad bismo terali mak na konac, i zaboravili na muke javnog nastupa, mogli bismo da primetimo i da je za Frojda rekla SigmunT, ali toliko zločesti nismo. Mrtva trka ko ima veće budaletine.

Ja verujem da je ovo samo pokušaj da se srpski turisti namame u Crnu Goru i spasu sezonu, po principu: „KO, BRE, NE SME DUĐE!“ Na kraju, nekada se bežalo preko Albanije, došlo takvo neko vreme…

Zagrljaj od mene, a zagrljaj nije zagrljaj ako posle ne možeš o njemu malo da razmišljaš. Zagrljaj je kao kad se nađeš na lepom mestu i pogled ti pukne široko. A tebi lepo i milo. Srećan si.

P.S. Ne moramo oko svega da se složimo, ali uvek možemo kao ljudi da se pobijemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Žvaće nas krezubo vrijeme

Objavljeno prije

na

Objavio:

Traganje za srećom često nazivaju i upornim pokušajima čovjeka da pronađe dovoljno uvjerljivu zabludu u kojoj bi mogao da se na neko vrijeme nastani

 

 

Pogledom kroz pendžer utvrdila sam da se svanuće dogodilo. Okružena sam ljudima koji biju male i velike bitke sa sobom, okruženjem, sistemom i nisam dobra podrška jer me nema dovoljno. Kada neke stvari nisu baš najjasnije, najbolje je pomeriti se malo… Da li ću jednog dana žaliti što nisam rekla sve što sam imala, ili će vreme pokazati da je to ipak bila dobra odluka? Dileme kišnog ponedeljka, a i inače.

Sluđuje me stalni osećaj izmeštenosti. Moje želje i potrebe krojile su stvari i dovele me ovde gde sam. Za dobro i loše odgovorna sam sama i nemam nikome drugom bilo šta da prebacim. Izađem do grada, gužva u saobraćaju, ljudi non stop kukaju, buka i stigne me umor. Dođem kući, raskomotim se, u frižideru hladno mleko, omiljena serija ili dobra knjiga. Tako sam ukapirala da nisam asocijalna. Ja sam srećna. Traganje za srećom često nazivaju i upornim pokušajima čoveka da pronađe dovoljno uverljivu zabludu u kojoj bi mogao da se na neko vreme nastani.

Trebalo bi da bude kao u bajci „Baš Čelik“, koja, između ostalog, govori i o tome da harmonična društvena zajednica nije ona u kojoj nema zla, nego ona u kojoj zlo postoji, ali je zatvoreno, žedno i svezano. To uostalom važi i za čoveka, valja prvo biti svestan zla u sebi, a onda imati i snage da ga kontrolišeš. Ne znam sad da li da idem u p… peršun, peršun, ili na kraj sveta, uvek neka teška pitanja. Ako je jezik bogata trpeza sa koje misao izabira sastojke kojima će utoliti svoj izražajni apetit, psovke su smeštene među delikatesom, pod oznakom: verbalna aroma. Što bi Edgar Allan Poe rekao: „Reči nemaju moć da zadive um bez finog užasa svoje stvarnosti“. Imam pravo da kažem… bez dlake na jeziku i mozga u glavi… Nekako uvek ide zajedno. „Pravo štiti ličnost od pretenzija zle volje. Pravo čini slobodu ljudske ličnosti nezavisnom od vrlina i poroka drugih ljudi, od njihovog moralnog nivoa, od njihove samovolje. Pravo omogućava slobodu ličnosti čak i kada je tu opaka zla volja ljudska.“, Berđajev, Filozofija nejednakosti.

Idu neki bolji dani. Grčevito ću se držati za tu misao.

Zaroniš u dobar razgovor, uživaš malo, posle te dizalicom izvuku i srećnog ostave da se sušiš na suncu.

P.S. Kod komšije otirač večito stoji ukrivo. To mi namerno radi.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Stranputice uspomena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Da je život onda, davno, bio mudriji  i skrenuo u drugom pravcu, znala bih danas da se radujem vremeplovu, a ovako mi je koža sve više tijesna i previše često mi se samo žmuri

 

 

Ubrala sam divno poljsko cveće danas. Cvet po cvet, i dobiješ buket svojih radosti, osmeha i prepuštanja. Navikneš da budu tu, u tvom životnom prostoru, pa se sve šareni i miriše na sunce i svetlost. I odjednom, za drugo i ne znaš. Čak i kad se naoblači, oblake više ni ne vidiš, od prelamanja boja u svojoj duši.

Slava svim voćkicama postradalim u aprilskom mrazu. Prvo je došao po kajsije, šljive su ćutale, kad je došao po šljive, višnje su ćutale, sad kad dolazi po višnje, jabuke ćute… I jutros je onaj čudni i sve manje ofucani pas došao da ga nahranim. Oči ima svetle i u njima najtužniju bosa novu, to pseto je videlo svašta!

Danas nisam kliknula niti na jedan članak koji bi me snabdeo krajnje nebitnim informacijama iz sfere koju ne pratim i koja me ne zanima. Mom putu duhovnog uzdizanja je konačno došao kraj. Da je život onda, davno, bio mudriji  i skrenuo u drugom pravcu, znala bih danas da se radujem vremeplovu, a ovako mi je koža sve više tesna i previše često mi se samo žmuri. Kad razmišljam namrštim se, a brdo između obrva raste kao perunike u proleće. Misaoni tok (monolog u glavi) tokom razgovora u poslednje vreme: „Preskoči tu prvu rečenicu što ti je pala na pamet. O, preskoči i tu drugu. I treću. I četvrtu. Znaš šta? Samo stegni zube da ne izleti nešto i lagano klimni glavom.“ Savetujem i svakom svom detetu: „Ni slučajno nemoj da razmisliš, proveriš, bar udahneš. Skači odmah na prvu, prosipaj žuč, drvlje i kamenje i ne razmišljaj o posledicama. Najgore što može da se desi je da se vidi koliko si glup/a. Kao da je to nešto strašno…“ Malo sam ovakva zbog prirode i genetike, mnogo više zato što sam tako htela.

Iza nepoznavanja istorije vreba mogućnost za ponavljanje grešaka, iza poznavanja strah od ponavljanja, pa onda i propuštanje prilika. Neka dva vuka u meni, nebitno. „Država je u krizi ako mora da šteluje svoje izbore, al je u mnogo većoj krizi kad hoće, a ne  može da ih našteluje“, tutnuo mi je ove reči jednom priliko deda, ne pridajući im ni sam značaj, izgovarajući ih skoro kao da ih krije, kao da mi daje neki dinar “da mi se nađe“.

Umorna sam… Samo nisam bila svesna, koliko. Koliko me nema… Koliko me je ostalo, negde, usput… Makar mirše poljsko cveće.

P. S. Neki pričaju, a neki samo umeju da govore, pa to zloupotrebljavaju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Um nije dugme

Objavljeno prije

na

Objavio:

I kao što se korijenje bori sa asfaltom, tako se svaka tišina bori za svoj pogovor, nekad samo nestane, kao rijeka ponornica

 

 

Jesu li se ovo pomerile samo kazaljke na satu ili vremenska zona. Hladno, mračno, jezivo. Proleće je došlo, svi smo u opasnosti… Budite na oprezu, ne slušajte srce! Ovog jutra me je svetlošću obasjao plašljivi i ofucani pas koji je samo pronjuškao veknu hleba u mojoj kesi i okrenuo se, neće on da spusti kriterijume ni kad je u najvećim mukama. Kada malo bolje razmislim, imam sve što mi treba i jedino o čemu razmišljam je kako to i da zadržim.

– Kako tako olako pređeš preko nekih stvari?

– Zato što sam matora i znam da koliko tu ima karaktera, toliko ima i rano usvojenih obrazaca. Nisu svi društveno nevešti, loši ljudi. Ima onih divnih koje nije imao ko da nauči lepom ponašanju, a to teško ide kad odrasteš. Želje koje ni u glavi ne smeš jasno da formulišeš, a kamoli naglas da kažeš. Sujeverje kad mu se najmanje nadaš. Svaka tišina ima veliki predgovor. Celo jedno detinjstvo, šarena polja, držanja za ruke, bezazlenu veru, arhetipe slikovnica. I kao što se korenje bori sa asfaltom, tako se svaka tišina bori za svoj pogovor, nekad samo nestane, kao reka ponornica.

„Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.“ Borislav Pekić, Marginalije i moralije

Obožavam bajke, basne, mitove… Kažu da je u osnovi svakog zrno istine. Često se pitam da li je veština pripovedača isplela magiju oko neke totalne idiotarije i učinila je izuzetnom ili je magija sama porasla i stvorila priču? Mitovi su stariji od pisma, tako da su kroz usmeno prenošenje dobijali nadgradnju. Pojavom pisma polako su zapisivane verzije koje danas znamo kao konačne. No, može se zamisliti da su talentovaniji propivedači u tom dugom nizu dodavali elemente koji su čista magija. Moć reči. Neprolazna. I nenadmašna.

Ponela sam se sinoć žutinom krema od domaćih jaja, gledajući neki video recept jedne šumadijske domaćice i obećala ukućanima princes krofne, jerbo i imi imamo domaća jaja, pa ’ajd da napravim i danas shvatila koliko je jutro pametnije od večeri. Ali, nema sad rekla-porekla, nego taknuto-maknuto, ne kukaj, baba, nego pravi! Vidim tako nešto lepo, zasijaju mi oči, praktično zamašćene kao da su jele burek. Reljef i podneblje te isklešu za svoje prilike, uzalud šaraš po koordinatama i prkosiš sopstvenom obrisu, nema tu bežanja.

P.S. Vrane u polju ispred moje kuće, pored hrane, zahtevaju da im sve detaljno ispričaš o životu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo