Dok sam bolovala od nerealnih očekivanja; šta ćemo i kako ćemo,  stalno sam se čudila događajima: kako to, pa zašto tako!? A sada bih rekla nešto kao Arsen: „Prazno mi je, ali lakše“

Ne znam da li više volim zimu, kišu, tmuran dan, krcate autobuse, namrštena lica, džangrizave ljude kad vide da neko sedi u prevozu, a oni ne, tamne i sive jakne i cupkanje na stanici, ili sve to zajedno. Nije što je mračno i čađavo, nego što sam i ja obukla sivu. Siva trpi svaku boju, ona je onaj član familije na koga se svi oslanjaju kad je frka. Pekić kaže da je siva boja razuma.

Nema mi sna, ne da se. Toliko toga se dešava, toliko informacija za procesuiranje, a tako malo vremena. Ali eto, dočekaćemo život koji nismo ni sanjali. Moguće je, i dešava se, samo ne vidimo, jer živimo po inerciji. Povlačim se sve ranije i ranije, ne bori mi se više kao pre.

Ponekad imam i čemu da se radujem. A i kad se radujem ne mogu da spavam. Negde pred zoru, stignu me ispreturane misli. Prija mi da verujem da mogu da ih složim, al to se ne desi kad zatvorim oči. I, dok dlanom o dlan – dan.

Kad svaki oblik životarenja dodija čoveku, dosada oseti da je došlo njenih pet minuta. Onda se dosada okupa, izdepilira se, isfenira… i zove te sebi, i dočeka te sa osmehom, raširenih ruku, ali ne izdrži, nego krene odmah da ti popuje, te ovakav si, onakav, pogledaj se…

Izabrana nova srpska reč: rasanica – izlazak iz nekog stanja nejasnoće, neodređenosti, kao kad nam pukne pred očima, izbistri se suština nekog dešavanja. Reč je izgovorila jedna šestogodišnjakinja Elena Kosanić. Tako je i mene, jedna od mojih kćeri, druga po redu – Tijana, kad je bila mala pitala: „ Mama, da li tebe nervira kad nešto šušti?“ „Ne nervira me“, rekoh. „Mene vira“, mirno će Tijana. Valjda sva deca umeju da izmišljaju reči.

Je li unutrašnji mir stvarno postignut kad više nemaš potrebu da bilo šta objašnjavaš? Nije. Samo shvataš da ne vredi. Mir spada u neku drugu kategoriju. Dok sam bolovala od nerealnih očekivanja; šta ćemo i kako ćemo,  stalno sam se čudila događajima: kako to, pa zašto tako!? A sada bih rekla nešto kao Arsen: „Prazno mi je, ali lakše“.

Ne očekujem zahvalnost, ali najbolji sam domaćin lošim snovima, izvedem ih fino iz mraka, pa nastavimo druženje po danu. Sivom novembarskom danu koji će doneti džez, mandarine  i višnjinu rakiju.

P.S. Pođem od sebe, pa mi se tu i ostaje.

Nataša ANDRIĆ

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj dionici puta očekuješ bezdan

„Našli su me posle lutanja

Srozanog od vriska do šaputanja.

Prošao je oktobar.

Među nogama drveća polako zaudara na vlagu

I krv.“

Mika Antić

Svi mediji u Srbiji su deo velike propagande laži. A nismo ni mi drugačiji, diskutujemo ko je bolji i povoljniji predsednik USA, sa našeg stanovišta ili želja, a sami smo izbrali svog.

Ne vide se sve pukotine i provalije odmah, nema znakova upozorenja, upadneš u njih i daješ sve od sebe da isplivaš. Posle sa oprezom koračaš jer na svakoj deonici puta očekuješ bezdan. Koliko nečega treba da se nataloži u čoveku da se u njemu probudi svest i želja “revolucionara”, da ustane i krene odlučno da reši problem? Pitanje na koje većina nema odgovor. Uplašeni pred zagubljenom ljudskošću… Više nije bitno ko smo, ni odakle smo, ni zašto smo tu. Čim pređemo preko kućnog praga, zakoračimo u ambis. Mi smo umetnici koji tugu pretvaramo u mržnju i strah, koji sreću pretvaramo u ljubomoru i osvetu.

Mračno vreme. Ova hladnoća kao da dolazi iz crno-belih filmova. Reči mi tihuju u čast nevinih. Psovke na kratkom lancu držim, jer oni kojima bi bile upućene, nisu ih dostojni… i da, obrazi mi bride što su mi dela nemoćna. Sav ovaj bes ćemo da polegnemo u sebe, neko u želudac, neko pod kožu, neko u grudni koš, da poravnamo i utabamo zemlju. Nikako nije dobro da se srce ovako stisne.

I ovom nebu iznad nas treba proveriti ankere. Valjda gore nisu ništa dirali.

P.S. Tramp novi predsednik. Nama stari.

Nataša ANDRIĆ

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na vidjelo

Evo, vratiše nam onaj sat što su nam ga ukrali u martu. Nema zime. Narodski rečeno ovde zima u prenesenom značenju  može da bude problem, nevolja, opasnost ili briga. Samo neka nema zime, a sa pravom zimom ćemo lako. Jutros smo ispred kuće maglu hvatali u kofe. Ptice su išle peške.

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na videlo. Koliko više nemam živaca za svo ovo lupetanje i teorije zavere i ljude bez mozga i za one bez vaspitanja… Čovek bi pomislio da će obavezno osmogodišnje obrazovanje ostaviti bar neki trag. Ali, neee… Poneki loš izbor. Tu i tamo pogrešna procena. Poneko zaletanje u stilu “ko guska kroz maglu“.

Nedostaju mi oni dugi večernji dani na selu i razgovori pokojnog dede sa komšijom Rankom o svemu i svačemu, uz uzgrednu konstataciju da nas rakija zavađuje, ali nas rakija i miri. Komšija Ranko je bio pilot i govorio je više jezika. Ponekad nas je zabavljao izgovarajući strane reči. Oduvek sam zavidela poliglotama. Razumeti i govoriti više jezika, to je kao da živimo još onoliko života, koliko jezika umemo da razumemo. S druge strane, rastuže me oni koji ni sopstveni jezik nemaju želju da nauče i upoznaju što više nivoa njegovog značenja.

Roditeljski sastanak, kod mog šesnaestogodišnjeg sina, razredni započinje rečenicom: „Kupite deci čarape!“ Svi idu (dečaci i devojčice) u nazuvicama i stalno su bolesni. Onda roditelji počeše sa pravdanjem, te moda, te ne možeš im ništa, te takve su generacije… Jedna od boljih strana našeg obrazovnog sistema je učenje priče „Svijetu se ne može ugoditi“ u prvom razredu. Odmah objasniti deci kakvi su ljudi.

Moja baba je bila mudra žena, uvek je govorila da se debele čarape ne skidaju ako mesec ima slovo r u svom nazivu. I naravno, odmah me obuzme neka nostalgija. U kući babe i dede vreme je zamrznuto. Odiše sigurnošću, pouzdanošću, spokojem. Miriše na večnost. Možda nostalgija nije žal za boljom prošlošću, već za neostvarenim nadama.

Ujutru se rađa sunce, ali svitanje je i stres i poziv na borbu, a zalazak sunca smiraj i predah do novog dana. Odoh da ne radim ništa.

P.S. Vreme ne leči ništa što ne želite da bude izlečeno.

Nataša ANDRIĆ