Sa dovoljno velikim zajedničkim tržištem da može da zaštiti proizvođače, sa širokim kulturnim, sportskim, umjetničkim i naučnim prostorom da podstakne kvalitet, a možda jednog dana i sa zajedničkom spoljnom politikom i odbranom, da ne budemo prašina na svakom vjetru
Naš sagovornik Saša Janković niz godina je bio kao dugogodišnji Zaštitnik građana (2007–2017) jedan od malobrojnih čelnika institucija u Srbiji koji su pokazali da je moguće biti nezavisan i stručno obavljati povjereni posao. Pred predsjedničke izbore 2017. godine prepoznat je, od dijela javnosti, kao odličan kandidat za predsjednika Srbije. U aprilu te godine, bio je glavni protivkandidat Aleksandru Vučiću i drugi po broju osvojenih glasova. Osnovao je Pokret slobodnih građana i bio njegov prvi predsjednik. Danas nije stranački svrstan političar, ali sudeći i prema ovom intervjuu, intenzivno se bavi političkom problematikom, s donekle drugačijim pristupom, van dnevnopolitičkih tema i olako donijetih rješenja.
MONITOR: Za godinu dana će se u Srbiji održati redovni predsjednički izbori. Na prethodnim – 2017. postigli ste značajan izborni rezultat. Šta biste savjetovali onome ili onoj koji će se 2020. godine suprotstaviti Aleksandru Vučiću?
JANKOVIĆ: Netraženi saveti ne služe ničemu, te ih ne dajem.
Podsetiću, čovek sam koji je ne jednom, već čak dva puta ujedinio opoziciju i poziciju u Srbiji! Prvi put kada su svi glasali za mene kao Zaštitnika građana u Narodnoj skupštini, a drugi put posle niza neslaganja, kada sam 2018. godine konačno rekao da neću u Savez za Srbiju, jer niti vidim čemu politički služi, a izgleda mi i da neće ni da radi. Tada se celo opoziciono nebo sručilo na mene uz povike da pravim štetu i da treba da odstupim iz politike koju „ne razumem“. Tu se opozicija po drugi put složila sa vlašću koja me je iz politike terala i pre nego što sam u nju i ušao. Ne želeći da delim ionako slabu opoziciju, ali ni da pravim novu grešku, povukao sam se. Više se ne bavim stranačkom politikom već samo ljudskim, javnim i nacionalnim interesom. Odnos vlasti i opozicije zanima me samo toliko koliko je zdrav odnos između njih u nacionalnom interesu. A itekako jeste.
MONITOR: Pretpostavljam da pratite ovo više za javnost mučno nego „unutrašnje-demokratsko“ prepucavanje u srpskoj opoziciji. Izjavili ste da smatrate kako je nepotrebno pregovaranje i platforme kojima bi se vlastima iznijeli zahtijevi u vezi sa predizbornim uslovima, već samo da se traži primjena postojećih zakona. S druge strane ste i za bojkot?
JANKOVIĆ: Onaj ko misli da je bolji od Vučića, ako smatra da je narod uz njega, nesumnjivo treba da izađe na nacionalne izbore bez obzira na uslove i pobediće. A ako vidi da nema prelomnu podršku, treba da ih bojkotuje i da im ne daje legitimitet jer oni zaista niti su fer, niti slobodni, te i nisu izbori. Najgore je, mislim, raditi po malo od svega.
A izborni uslovi će biti onakvi kakve Vučić proceni da mora da obezbedi i nikakvim se „pregovorima“ on ne može nešto nagovoriti. Besmisleno je gubiti vreme na promenu njegovog stava argumentima, jer su njegovi ciljevi nevezani za te argumente.
MONITOR: Pohvalili ste mogućnost da se i ljudi iz regiona vakcinišu u Srbiji. Vjerujete li da „vakcina diplomatija“ Aleksandra Vučića može ublažiti dosta nekonzistentnu politiku prema susjedima koja je sada obogaćena i sintagmom „srpski svet“?
JANKOVIĆ: Naravno da sam pohvalio, pa šta je trebalo – da puste da vakcinama istekne rok i da propadnu? Nikad nisam pripadao ljudima koji kod političkih neistomišljenika vide sve ružno i naopako, a u sebi i svom dvorištu samo anđelčiće.
Nije tajna ni da mislim da politika ne može da bude samo lokalna, već mora da ima i velike ciljeve, da ljudima ponudi nešto što pojedinačno ne mogu da ostvare. Politike koje sada živimo uglavnom bi, u stvari, trebale da budu u domenu borbe protiv kriminala, a ne ozbiljne političke analize.
MONITOR: Koji su to veliki ciljevi?
JANKOVIĆ: Uveren sam da je put ka boljoj budućnosti regiona udruživanje ovih naših državica u jednu racionalnu konfederaciju, koja svojim građanima može da obezbedi sigurnost na ovoj balkanskoj vetrometini. Sa dovoljno velikim zajedničkim tržištem da može da zaštiti proizvođače, sa širokim kulturnim, sportskim, umetničkim i naučnim prostorom da podstakne kvalitet, a možda jednog dana i sa zajedničkom spoljnom politikom i odbranom, da ne budemo prašina na svakom vetru.
I nemojte to mešati sa deljenjem vakcina – vakcine su samo normalna solidarnost. Za ovo o čemu pričam potrebna je neuporedivo veća politička dalekovidost i hrabrost, koje za sada ne vidim. Jasno mi je da se hrvatska i slovenačka država ne smatraju delom ovog prostora, i žao mi je zbog toga, ali sam potpuno siguran da u BiH, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i Srbiji ima jako puno ljudi koji veruju da je to najbolje rešenje za sve, jedino ozbiljno i dostojno istorije i veza koje imamo, ali i izazova koji su pred nama.
MONITOR: Hoće li nova politika pristupanja EU (koju su prihvatile i Crna Gora i Srbija), a koja se tiče i „rešeta“ kroz poglavlja koja se odnose na vladavinu prava (23 i 24) za sva druga poglavlja prije njihovog zatvaranja, pokrenuti pravosuđe da se osamostali i da radi svoj posao?
JANKOVIĆ: Neće i hajde da prestanemo da se lažemo: proces pridruživanja EU zamišljen je da pomogne onima koji hoće da se pridruže. Vlasti u Srbiji to neće. I da budem precizan – nijedna vlada u Srbiji to nikada zaista nije htela. Evo vam dokaza: od 2000. godine naovamo sve, ama baš sve vlade imale su kao prioritet pridruživanje EU. Iako su, sem jedne, trajale dovoljno da mogu nešto ozbiljno da urade po tom pitanju, ni jedna nije ostvarila sopstveni cilj. Druge zemlje, koje su imale lošiju početnu poziciju, ali iskrene namere, odavno su u EU. Mi posle dve decenije „truda“ – nikad dalje od standarda kojima smo navodno težili. Dakle, naši vlastodršci nikad nisu ni hteli u EU, zbog pravila koja tamo važe. Velika je šteta što je EU do sada ćutala o tome i tako saučestvovala u prevari građana.
Da su oni koji su došli posle Đinđića rekli – „nastavićemo njegovim pravcem pa makar i nas ubili“, sve bi bilo drugačije. Međutim, sebično su pričali jedno a radili drugo. Tako je do danas i tu nikakva „metodologija“ neće pomoći.
MONITOR: Stalno se govori o „kvalitetu“ opozicije u Srbiji. Kaže se često da nema alternative, da opozicija ne nudi humanija, pravičnija i izvodljivija rješenja od sadašnje vlasti, a često se u vezi sa tim pominje rješenje za Kosovo, LGBT prava, socijalna prava… Da li ipak negdje postoji alternativa?
JANKOVIĆ: Uvek postoji alternativa. Za nju, međutim, treba hrabrost. Treba i građani da odluče da li žele da se samosažaljevaju ili da odlučno i do kraja stanu uz lidere koji vide bolji put i način od onih koje smo probali i opekli se.
MONITOR: Prema nedavnom izvještaju Fridom hausa „Sloboda u svijetu – demokratija pod opsadom“ koji se odnosi na ocjenu dostupnosti političkih prava i građanskih sloboda u svijetu za prethodnih deset godina, Crna Gora i Srbija (uz Kosovo, BiH, Severnu Makedoniju i Albaniju), našle su se među 25 zemalja svijeta sa najvećim padom osnovnih sloboda. Kako tmačite takav rejting i koliko je on od značaja?
JANKOVIĆ: Hajde da se osvestimo – naš region je danas najzaostaliji deo Evrope i naše generacije pred precima i potomcima treba da se stide. Nismo ga takvog dobili u nasleđe. Volim Srbiju i Balkan više nego što sam verovao da je to moguće, i upravo ta ljubav me tera da ovo glasno kažem. Fridom haus sada piše ono što sam kao Zaštitnik građana pisao pre pet i više godina u zvaničnim godišnjim izveštajima, dok su me zapadni zvaničnici upozoravali da ne treba da budem oštar, da oni drže „sve pod kontrolom“. To je glupost, niti su držali, niti treba da drže, ali i njihovu aroganciju sada skupo plaćamo. Meni ne treba Fridom haus da mi kaže kako se u Srbiji živi i koliko smo daleko od elementarne pravne države, ali nekom je sigurno to potrebno, te nije loše što to, makar zakasnelo, ipak rade.
MONITOR: S tim je na neki način povezano i ovo: Da li je zamislivo da Kina u bliskoj budućnosti, nekima od naših čekača pred EU vratima „da ponudu koja se ne može odbiti“?
JANKOVIĆ: Ne mislim da su naše državice, ovako male i nestabilne, dovoljno značajne da bi Kina imala neki ozbiljan strateški plan sa nekom od njih. Sve što hoće da postignu, ionako dobiju budzašto. I verovatno nam se čude zbog političara koji nemaju trunke brige za opšti i nacionalni interes, da ne pričam o poštovanju zakona, već se uz pravi „dogovor“ baš sve može. Voleo bih da se stanje promeni tako da neko zaista proceni da treba da „igra na nas“, a mi da biramo, ili što bi bilo najbolje – da vodimo politiku svog interesa, unutar korpusa vrednosti naše evropske i svetske civilizacije.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno2 sedmice
INTERVJU3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice