Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Restart

Objavljeno prije

na

Veliki i mali

 

O velikom ubrzavanju i haotizaciji političkog sistema u Crnoj Gori, najbolje svedoči činjenica, da su za manje od dve godine, dve potonje vlade Crne Gore, ona četrdesetdruga, Zdravka Krivokapića, i ona četrdesettreća, Dritana Abazovića, poništile i adaktirale najmanje dve značajne ideje (za koje se svojevremeno zalagao i autor ove kolumne).

Neuspeh one prve, to jest četrdesetdruge Vlade, da sačuva minimalni unutrašnji, ali pre svega srpsko-crnogorski kompromis i balans, poništio je i adaktirao ideju zabrane DPS-a. I to, naravno, ne zbog toga što i dalje ne važe svi ustavni i međunarodni razlozi za ovu zabranu, naprotiv ovi su u ove dve godine samo pojačani, za ustavne je dovoljno samo još jednom pročitati Ustav Crne Gore, a za međunarodne samo imati na umu odgovarajuće međunarodne presedane, postnacistički Ustav SR Nemačke, koji je zabranio sve totatlitarne organizacije, ali i sasvim skoro iskustvo zabrane nekada najmoćnije Demohrišćanske partije Italije zbog, zvuči poznato, sraslosti sa mafijom, sredinom 1990-ih. Nego je ovaj neuspeh poništio i adaktirao ovu ideju zbog toga što su konstituenti ove Vlade, u sedamdeset do devedeset procenata svoga delovanja, demonstrirali suštinsku istost sa DPS-om, pa se onda opravdano postavlja pitanje, a ko će onda da zabrani DPS, da li to realno može, i da li ima pravo na to.

Neuspeh ove druge, to jest četrdesettreće, koja je formalno bila manjinska, a suštinski daljinska vlada, na daljinskom upravljaču NATO-a i DPS-a, poništio je i adaktirao ideju koncetracione vlade. I to, naravno, ne zbog toga što i ova ideja odnosno potreba danas nije veća nego do samo pre godinu-dve, nego zbog toga što niko iz ove vlade, ali ni iz njene depeesovske dubine, nije pokazao ni najmanji znak, da ne kažemo svest, o potrebi koncentracije, nego su svi, uz časne izuzetke iz delova opozicije, nastavljali svoj beskonačni partitokratski pir.

Pa zbog ovoga, danas, u prvoj polovini avgusta 2022, kao najmanje loša opcija, izgleda ne koncentraciona vlada, kako je to izgledalo sve do skoro, nego, ipak, vlada koja bi bila neka vrsta restarta odnosno rekonstrukcije tridesetoavgustovske vlasti odnosno vlade iz 2020. I to, opet, ne zbog toga što i ta (bivša, buduća) vlast u međuvremenu nije sebe u ne maloj meri kompromitovala, oslabila i delegitimisala, nego zbog toga što je, posle svega, u poređenju sa drugim mogućim opcijama, deficit njene legitimnosti, ipak, relativno (naj)manji, a njena legalnost odnosno ustavnost i dalje nesporna.

Ali je Crnoj Gori danas neophodan još jedan, veliki restart. U odnosu na koji je čak i ovaj prethodni, tridesetoavgustovski, manje značajan, da ne kažemo mali. Jer bez ovog drugog ugrožen je i onaj prvi. Crnoj Gori je danas neophodan veliki restart u 26. mart 1999, kada je njen parlament, pod bombama NATO-a, na samoj ivici građanskog rata, usvojio Rezoluciju o građanskom miru. Ovo je bio možda i najznačajniji akt u našoj novijoj istoriji, jer je odlučujuće doprineo, da sa one ivice ne padnemo.

Crna Gora je i danas, u vrelini avgusta 2022, na samoj ivici građanskog rata. U situaciji koja je složenija, teža i opasnija, čak i od one iz mračnih i ratnih 1990-ih, pa i one iz njihove kulminacije 1999. Tada je mafiokratija u Crnoj Gori bila u stanju nastajanja, danas je ona u punoj moći i snazi. Sve je u Crnoj Gori stalo, zarobljeno i blokirano, samo mafiokratija našeg, a bogami i ona beogradskog Vrhovnika, brekti. Politički subjekti, institucije, retorike, samo su spoljni dekor. Nesvest i, još gore, lažna, mrzilačka i ubilačka svest, retorika i propaganda, (svako)dnevna zapovest. Državu kao brane oni koji su je iznutra zarobili i razorili. Materijali Europola o tome više i bolje govore nego svi njihovi lažni Belvederi.

Mandat eventualno restartovane odnosno rekonstruisane tridesetoavgustovske Vlade i vlasti, mogao bi da potraje sve do 2024, ali je to zbog ovog našeg velikog političkog ubrzavanja i haotizovanja, malo verovatno. I ne samo to. I karakter ovog mandata, zbog ovog istog ubrzavanja i haotizovanja, izmiče uobičajenim standardima. U izvesnoj, ne maloj meri, on je hibridan, dinamičan i otvoren za promenu. Politički i većinski, ali, potencijalno, i koncentracioni. Tehnički, ali, nužno, i suštinski. Minimum njegovog sadržaja je prilično heterogen. U vrh prioriteta ovog mandata spadaju borba protiv mafiokratije i evropske integracije, ali, ukoliko dođe do daljeg političkog ubrzavanja i haotizovanja, i priprema vanrednih parlamentarnih izbora, uz obavezu makar minimalne reforme izbornog zakonodavstva.

U vrelo leto 2022, Crna Gora je na svom velikom, možda i najvećem istorijskom ispitu. Na ispitu je pre svega njen kapacitet za pozitivnu alternativu. Sposobnost svih njenih subjekata i snaga za razuman dijalog i kompromis u savladavanju opasne odnosno najopasnije haotizacije u njenoj novijoj istoriji. I to u najtežim mogućim uslovima. Unutrašnjim i spoljnim. U uslovima uplašene i na sve spremne mafiokratije, posvađane i izgubljene alternative, spontane ali neosvešćene i stihijne smene generacija, odsustva bilo kakve iskrene i delatne integrativne vizije (ona „evropska“ je, naravno, neiskrena i propagandna). U uslovima negativne i destruktivne hemije Putinove Rusije i NATO, u novom i opasnom pa i apokaliptičkom međunarodnom multipolarizmu, a ne u nekakvom novom hladnom ratu, kako nas svakog dana (dez)informišu sve brojniji NATO kursisti. U Ukrajini ali i na (Zapadnom) Balkanu i u Crnoj Gori. Na samoj ivici nuklearne apokalipse. Na ovo poslednje nedavno je upozorio i Antonio Gutereš, bivši premijer Portugala, aktuelni, deveti i do danas verovatno najbolji generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Dok svi putini, bajdeni i eskobari, đukanovići, konjevići i vučići, putinovci, natovci i natisti ovog sveta, nastavljaju svoj somnabulni i suludi apokaliptički đir.

U najkraćem, na današnji dan, kapacitet za alternativu, u Crnoj Gori, ali i u svetu, najblaže rečeno, ne izgleda najbolje. Glavna svrha ovog teksta bila je da na to upozori. I da pozove na osvešćivanje, izgradnju i akciju. Ne, dakle, da širi defetizam i beznađe, nego upravo suprotno. U tom duhu, za sam kraj ove kolumne, ostavljeno je i nešto pozitivno. Dve konkretne ideje i predlog, za dane koji dolaze.

Prvo, ideja i predlog da mandatar za sastavljanje nove, četrdesetčetvrte, restartovane i rekonstruisane tridesetoavgustovske vlade Crne Gore, bude poslanik i lider DEMOS-a, Miodrag Lekić. Crnogorski Antonio Gutereš. Političar koji je u poslednje dve godine bezbrojnih „čuda neviđenih“, demonstrirao najveći stepen demokratske doslednosti. Koji ima zavidno iskustvo, ali i neophodnu inovativnost. I, ne najmanje važno, primarnu profesiju, spoljnu politiku i diplomatiju, koja je, i u Crnoj Gori, a ne samo vani, danas toliko važna.

I drugo, autor ove kolumne sada će biti i po malo ličan, ideja i predlog da prvi korak u mandatu nove vlade, bude donošenje i sprovođenje Zakona o lustraciji. Reč je o ideji i predlogu koje je ovaj autor prvi put dao na samom početku mandata tridesetoavgustovske Vlade odnosno vlasti, krajem decembra 2020. Protek od dve godine, ovu ideju odnosno predlog, učinio je samo još značajnijim. Da samo ukratko podsetimo, reč je o lustraciji, to jest zabrani obavljanja javnih funkcija, za sve vrhove devedesetih, uključiv, naravno, i samog Vrhovnika. Zbog njihove odnosno njegove objektivne političke odgovornosti za najteže ratne zločine, uključiv i genocid u Srebrenici 1995. A moćnim međunarodnjacima, koji su sačuvali minimum integriteta, koji, dakle, nisu ni Vrhovnikovi superplaćeni lobisti, ni natovci, ni putinovci, ni slični koji su zainteresovani samo za svoje opskurne geopolitike, a ne za demokratiju i vladavinu prava u našoj maloj i jedinoj, njima treba objasniti da ovo ne bi bila nikakva politička hajka po širini i dubini, nego samo minimalna pravda za naše mračne vrhove. I deblokada. Pravosuđa i države u celini.

Milan POPOVIĆ

Komentari

ALTERVIZIJA

Tri sporazuma

Objavljeno prije

na

Objavio:

I ništa. Zbog čega?

 

Da odmah razjasnimo pitalicu iz naslova i podnaslova ovog teksta. Tri sporazuma su: Koalicioni sporazum parlamentarne i vladine većine u Crnoj Gori iz 2023., Barometar 26 Vlade Crne Gore iz 2024., i Sporazum između vlasti/PES i DPS/opozicije u Crnoj Gori sklopljen uz posredovanje EU od 15. marta 2025. I ništa, u smislu da, makar do danas, nijedan od ovih sporazuma, nije ispoštovan, a u određenim momentima, poslednji od njih, čak odmah nakon potpisivanja, izazivali su reakcije suprotne od samih sporazuma, dakle povećane identitetske polarizacije, koje namerno ili nenamerno ali svakako usporavaju ili onemogućavaju evropsku integraciju Crne Gore. Zbog čega?

Zaista, zbog čega? Kada je potpuno jasno da su evropska integracija i savladavanje mafiokratije, jedini i najmanji zajednički imenitelj, identitetski ali i klasno veoma razlomljenog i ranjivog crnogorskog društva. Kada je evropska integracija, već godinama, ako ne i decenijama, jedan od retkih, ako ne i jedini, više nego dvotrećinski konsenzus građana Crne Gore. Kada je alternativa ovome, produžena i opasna haotizacija. I unutrašnje nasilje većih razmera, da ne kažemo građanski rat, zbog toga što kod nas ima previše onih, koji na izazivanju ovoga udarnički rade dvadesetčetiri časa, ali, kao, ne vole tu reč.

Pa onda, još jednom, zbog čega ova beskonačna politička korektnost, retorike i potpisivanja, uz istovremenu beskonačnu opstrukciju istog? Odgovor se nameće sam od sebe. Neiskrenost potpisnika. Preciznije, nekih potpisnika. Kojih? Sudeći prema realnom političkom ponašanju, pre svega, reč je o ponašanju dela bivšeg DF, ili, preciznije NSD i DNP, kada je o vlasti reč, i o ponašanju DPS i njegovih satelita, kada je o opoziciji reč. A šta se krije ispod ove neiskrenosti? Pa, očigledno, uverenje ovih aktera, da je za njih, njihova takozvana identitetska stvar, ipak, preča i važnija, od svega ostalog, uključiv i evropsku integraciju Crne Gore.

A da li ovi akteri znaju, da je najveći deo identitetskih polarizacija, već godinama i decenijama, samo alat i maska za crnogorsku mafiokratiju? Neki znaju, neki ne znaju. Naša pretpostavka je da najveći deo vrhovništava ovih subjektata zna ali za to ne haje nego naprotiv to zloupotrebljava za svoj politički i partitokratski ćar, dok najveći deo njihovih običnih sledbenika to ne zna, što ove druge, naravno, ne oslobađa u potpunosti odgovornosti, nego tu odgovornost samo kvantifikuje i precizira. A na vrhu crnogorske mafiokratije i svih rečenih vrhovništava je i dalje vrhovnik broj jedan. A u našoj maloj i jedinoj i dalje produženo i opasno dvovlašće nove vlasti i stare mafiokratske moći. Do kada?

Sve prethodno može da se formuliše i ovako. U Crnoj Gori, naravno, ima i svesti, i snaga, i aktera, koji su iskreno za realizaciju tri sporazuma o najmanjem zajedničkom imenitelju, ali su i ta svest, i te snage, i ti akteri, još uvek daleko od kritične mase. Ono, međutim, što je još više zabrinjavajuće, to je činjenica da su u Crnoj Gori, svest, snage i akteri koji prate i razumeju aktuelno i preteće stanje međunarodnih odnosa, još dalje od kritične mase.

A ovo poslednje, potencijalno i dodatno otežava sve naše unutrašnje sporazume i nesporazume. Zbog najmanje dva krupna razloga. Prvo, zbog toga što su male države, kao što je Crna Gora, čak i u relativno stabilnim, mirnim i normalnim međunarodnim vremenima, kao što su bretonvudska osamdesetogodišnja vremena koja upravo odlaze, prilično nemoćne i ograničene. I drugo, zbog toga što, od drugog mandata Donalda Trampa, počinje veliki haos u međunarodnim odnosima, koji će za ovako male zemlje, pa i za našu malu i jedinu, biti još veći problem i iskušenje.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Deportacije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ćutanje koje govori

 

 

Neki put, ćutanje više govori  nego sve reči ovog sveta. Tako i ćutanje o ratnom zločinu deportacija protiv civilnog stanovništva u Crnoj Gori u zlo proleće 1992. O političkom spektru današnje Crne Gore, dvadesettri godine posle, ćutanje o ovom nekažnjenom zločinu, više govori, nego sve pa i najbolje stručne analize.

Na prvom mestu ovog spektra je, naravno, DPS. Stranka čije je ćutanje o ovom zločinu najlogičnije. Jer je upravo ova stranka, u vreme izvršenja ovog zločina, bila na vlasti, i zbog toga, za taj zločin, politički najodgovornija. Pa je i ćutanje ove stranke o ovom zločinu sasvim razumljivo. A njeno svakodnevno zaklinjanje u takozvane zapadne vrednosti, samo alat i maska.

Ćutanje današnjih satelita DPS, o ovom i sličnim zločinima 1990-ih, ipak je najporaznije. Zbog toga što je najveći broj njih, naslednik antiratnih partija, koje o ovom i sličnim zločinima, nisu ćutali, ni 1990-ih, kada je bilo najteže.

Na kraju, tu je i ćutanje onog dela političkog spektra današnje Crne Gore, danas u vlasti, koji je u strašnim 1990-im, formalno bio opozicija DPS-u, ali ne antiratna, nego ratna, i to tako što je, po pravilu, kritikovao DPS, zbog toga što, kao, nije bio dovoljno ratni. Pa je i njihovo ćutanje o ovom i sličnim ratnim zločinima, sasvim logično.

O ćutanju o kojem je ovde reč, još samo jedna stvar. Dvadesettrogodišnje ćutanje, dalo je, naravno, i ukupan negativni rezultat. Posle skoro dve i po decenije, DPS je i danas pojedinačno najjača stranka u našoj maloj i jedinoj. Zajedno sa starim i novim satelitima, možda i sa svih osamdeset procenata. Više nego što ih je bilo 1990-ih. Pa neka sledbenici dogme progresa, i o ovome malo razmisle.

A nekažnjeni ratni zločin deportacija 1992. u ovom tekstu je izdvojen, fokusiran i zumiran, dvadesettri godine posle, najviše zbog toga što je ovaj zločin, u svakom, pa i u pravnom odnosno krivično-pravnom pogledu, potpuno nesporan, očigledan i notoran.

A šta je to notorno u ovom nekažnjenom zločinu? Pa, pre svega ostalog, njegov notorni nalogodavac. Milo Đukanović. Vrhovnik ove male i prelepe ali nesrećne zemlje. Već tridesetpet godina.

A ko su, u ovoj stvari, neposredni svedoci? Dva čoveka koji više nisu živi, ali čija su svedočenja sačuvana. Pokojni policijski inspektor Slobodan Pejović, prvi i najhrabriji. I pokojni Momir Bulatović, tada predsednik Crne Gore, koji je priznao, Svi smo sve znali, a Milo najviše, upravo ovako je na sudu svedočio.

A ko o ovoj notornosti, i o ostalim najznačajnijim krivično-pravnim aspektima ratnog zločina deportacija iz 1992, želi da sazna i nešto više, dovoljno je samo da pročita Krivičnu prijavu protiv Mila Đukanovića i ostalih za ovaj zločin od 3. maja 2012., koju su, tadašnjem Vrhovnom državnom tužilaštvu Crne Gore, podneli autor ovog teksta, Esad Kočan, doskorašnji glavni urednik a sada direktor izdavačke politike Monitora, i sada na žalost pokojni Koča Pavlović, tada poslanik PZP. Ova prijava je 2015. i objavljena, u knjizi Genezis autora ovog teksta.

A ako ste se već zapitali, kolika su očekivanja autora ovog teksta, od nedavnog ponovnog pokretanja ratnog zločina deportacija iz 1992., od strane vrha današnjeg tužilaštva, najkraći odgovor je da ta očekivanja nisu velika. Ali, da odmah preciziramo, ne zbog samog tužilaštva, naprotiv ovo tužilaštvo, a posebno njegov Glavni specijalni, Vladimir Novović, spadaju u retke svetle tačke i heroje današnje Crne Gore. Nego zbog aktuelnog unutrašnjeg i međunarodnog političkog kompleksa. Koji je dosta loš i nepovoljan. Kada je o unutrašnjem kompleksu reč, imamo na umu, pre svega, onaj unutrašnji politički spektar, sa kojim je i započet ovaj tekst. A kada je o aktuelnom međunarodnom kompleksu reč, tu je stvar još lošija i nepovoljnija, ukoliko je to uopšte moguće. I zove se Donald Tramp. I njegove deportacije. I njegovo sve ostalo.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Koncentraciona vlast

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ili još veći haos

 

 

Umesto onog istorijskog i slavnog: Optužujem, reći ću nešto što se, posebno u našoj maloj i jedinoj, retko, veoma retko kaže: Priznajem. Priznajem da mi je bilo potrebno pune dve i po godine, od 30. avgusta 2020. do početka 2023., da zaključim kako je i tridesetoavgustovska alternativa, u svom najvećem delu, to jest u njenih čitavih ili najmanje 70-90 posto obolela od onih istih bolesti, od kojih je bolovao i boluje i DPS.

Pa sam zbog toga, od tada do danas, objavio nekoliko kolumni o urgentnoj potrebi formiranja koncentracione vlade. Kao, u ovakvim uslovima, najboljem, ako ne i jedinom načinu, za ostvarivanje najznačajnijeg i najmanjeg zajedničkog imenitelja i interesa svih građana Crne Gore. A to je, pre svega, borba protiv mafiokratije i za evropske integracije.

Ovim kolumnama pridružujem i današnju kolumnu. U njoj, kao i u prethodnim kolumnama, neke tehničke elemente menjam, ali ne zbog nedoslednosti, nego zbog neophodnog prilagođavanja ekstremno nestabilnim i promenljivim okolnostima.

Tako, kada sam shvatio, da u Crnoj Gori, ni na jednoj strani, nema onih, koji bi hteli i mogli, da naprave koncentracionu vladu, spustio sam cilj, na formiranje koncentracione vlasti, dakle makar na onaj minimalni sporazum o najmanjem zajedničkom imenitelju/interesu, između vladajuće parlamentarne većine i parlamentarne opozicije.

Umesto da se ovde i sada bavim ovim sporazumom, čiji su elementi uglavnom poznati, mada još uvek nedovoljno razvijeni,  radije ću izneti najmanje tri glavna negativna, veoma negativna faktora, o kojima ne postoji ne samo dovoljna, nego ni minimalna svest, najvećeg broja naših subjekata. A od čijeg što bržeg i potpunijeg osvešćivanja i uvažavanja, odlučujuće zavisi konačno razvijanje onih elemenata i sporazuma. Bez kojeg Crnoj Gori preti najgora moguća opcija. Unutrašnji haos i nasilje većih razmera.

Od ova tri faktora, prva dva su unutrašnji, treći je spoljni. Dva unutrašnja faktora su parlamentarna vlast i opozicija. Ne ulazeći u odmeravanje čija je odgovornost veća, a čija manja, u poslednjih trideset, ali i u potonjih pet godina, ono što je u ovom momentu očigledno, to je da im je današnje ponašanje, u odnosu na kritični sporazum, dosta slično, ako ne i identično. A to je, najkraće rečeno, veliki suficit partikularnog, uz istovremeno još veći deficit zajedničkog zalaganja i interesa. A bez otklanjanja ovog suficita i deficita, naravno, ništa od sporazuma.

Pri tome, nije teško uočiti ni razlike među njima. Dok je kod vladajućih subjekata, čak i unutar same vladajuće većine, najveći problem onaj partikularizam, kod DPS-a glavni problem je ipak mnogo veći, a to je negativno tridesetogodišnje nasleđe. Nebeska Crna Gora iz Skaj aplikacija odnosno mafiokratija. I činjenica da se ova partija od svega ovoga nije ni ogradila a kamoli reformisala. Čak suprotno od toga. Nedavni izbor tridesetogodišnjeg Vrhovnika za Počasnog predsednika ove partije, dovoljno govori o tome.

A ostavljanje ovog istog Vrhovnika, bez i jednog jedinog, makar započetog procesuiranja, za brojna i najteža krivična dela, indikacija je koja upućuje na naš treći, spoljni faktor. Na Kvintu, Brisel i Vašington. Na njihove lobije, realpolitike i geopolitike. Zaista, zar je moguće da je Europol za sve vrhove našeg Vrhovnika imao onoliko Skaj aplikacija, a da za njega samog nije imao ni jednu jedinu?

Ali je i ovo već skoro zastarela stvar. Drugi mandat Donalda Trampa već je najavio još veću, mnogo veću, danas čak nezamislivu haotizaciju i pogoršanje takozvanog međunarodnog faktora. U odnosu na koje će njegovo današnje stanje biti raj.

Rečju, i spolja, i unutra, stanje naše male i jedine, radikalno i brzo se pogoršava. A baba se, kako naš narod kaže, češlja. Ili autor ove kolumne greši? I bolje bi bilo da greši. U tom slučaju ništa. Ali šta ako ne greši?

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo