Kažu kako nesanica utiče na kognitivne sposobnosti… Dakle, mene od genijalnosti odvaja samo ovih dvadesetak godina insomnije
Ako se ,,naoštrite” da obavite zamenu zimska – letnja garderoba u ormaru, proverite da li uopšte imate šta da menjate. Može biti da ste jedna od onih žena koja mrzi šoping (ja) i uvek ima šta da obuče, pa joj sva garderoba: zimska, letnja, radna i paradna staje na jednu policu. Pusti i produži dalje. Ne jednom sam dobila kritiku kako živim život koji nema smisla, a godine lete…i pade mi na pamet kako bi bilo dobro da taj život možeš da daš onima koji, eto, umeju da žive, pa da ga iskoriste. Meni to očigledno slabo ide. A nešto sam se i umorila.
I danas me je komšinica, po ko zna koji put, napala, izvređala i pretila zato što moj pas laje. Vojvodina me je usvojila pre desetinu godina, pa sam tako i reagovala: mirno, staloženo i dobila i pohvale od same sebe. Međutim, ona i dalje vrlo živa gorštakinja u meni žali što je nije propustila kroz šake. Samo nešto preživljavam i prevazilazim i ne postoji trenutak duži od dva minuta kad sam ostavljena na miru da postojim. Zamisli, pronađeš svoje mesto pod suncem, a ne naoblači se, samo zamisli. Iz zasede se na trenutak prišunjao stari, gadni osećaj nelagode da mi ponestaje vazduha, kao kada se posle dugog plivanja okrenem na leđa, legnem na vodu da se odmorim, a talas me nenadano poklopi. Zdravo, đavole stari. Nisi mi nedostajao.
Spustiš ruke na sto. Prekrstiš ih, uroniš glavu u njih. Bez reči, bez suza i vriska, bez misli, ičega. Tupo, ništa te ne boli, a sve te boli. Glava ti teška kao tuč, kao da ti se srce preselilo u nju. Telo ti preotme muka. Zavlada tiranijom, crnom kao grob. Kao trenutak večnosti ništavila.
Nisu sve noći iste. Neke su kao somot, neke kao šmirgla. Niti su sve tame iste. Neke te prigrle i daju spokoj, druge su pune davno zaboravljenih demona. I nikad ne znaš šta je od toga na redu dok se ponoć bliži. Kažu kako nesanica utiče na kognitivne sposobnosti… Dakle, mene od genijalnosti odvaja samo ovih dvadesetak godina insomnije.
Kuda vodi put kad srušen je san, čežnja za zaboravom, lebde drage slike… i svi su kao tu, ispraćaj nekog umornog jutra u liku iz ogledala… ili je zamućen pogled, ili je mutan svet? Naizgled stvaran. Vlasnik dve samoće koje su se srele pred zalaskom, izgubljen i nenađen, lomljiv, u potrazi za izlazom iz ovog što se zove svet, u traganju za senkama… slike, mesta i pozivi kojih više neće biti… do kraja života. Kad prođemo to nećemo znati, znaće odraz u nečijem pogledu, besane oči koje ispraćaju korake u ulici prigušenog svetla, nećemo videti, a možda smo već kilometrima daleko … i ne znamo da smo mesečina na kaldrmi na kojoj smo se voleli…
P.S. Ja sam odavno negde tamo, samo još nisam stigla.
Nataša ANDRIĆ