Na ovim prostorima na  djelu je stravična degradacija profesionalizma u svim profesijama, na djelu je  najdublji antiintelektualizam

Janja Beč-Nojman rođena je u Zemunu. Rodom i odgojem je   Vojvođanka. Inženjerka je tehnologije i sociolog. Istraživač je ratnih zločina i genocida  počinjenih u bivšoj Jugoslaviji. Autorka je sedam knjiga. Nominovana je 2005. godine za Nobelovu nagradu za mir. Počasna  je građanka opštine Ključ, BiH.

Jedan od povoda  za razgovor  sa Janjom Beč Nojman  je  70. godišnjica  usvajanja Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina  genocida. Pošto se ona fokusira na istraživanje ratnih zločina i genocida počinjenih na teritoriji bivše Jugoslavije, razgovor  smo počeli pitanjem  kakvi su rezultati kad je riječ o suočavanju sa prošlošću i kažnjavanju onih koji su počinili ratne zločine?
BEČ NOJMAN: Jako je važno da Monitor nije zaboravio da je  sedamdeset godina od usvajanja Konvencije, koja je bila revolucija u međunarodnom krivičnom pravu. Jednako je važno i sprečavanje i kažnjavanje zločina. Stvaranje svesti o ratnim zločinima i genocidu  u  ratovima  1991-1999   u   Jugoslaviji je preduslov, u okruženju ćutanja i negiranja, za očuvanje ljudske supstance, odnosno čovečnosti. To je rečenica  Milana Popovića, profesora  Univerziteta u Podgorici  i mog prijatelja. On je to kao pravnik,  kao i Raphael  Lemkin, kao Richard Goldstone, imao  briljantan pravni, politički i ljudski instinkt i to je  rekao pre osnivanja Međunarodng krivičnog tribunala u Hagu. On je tada precizno rekao da ćemo morati da stvorimo i očuvamo  svest o ratnim zločinima i genocidu.  Nama  u  narednih stotinu godina sledi da stvaramo i čuvamo svest o tome šta se desilo. U tom smislu vrlo je značajno bilo osnivaje Tribunala pošto, „državice i njeni sirotani“ (tako je nas zvao Dimitrije Tucović  u knjizi „Srbija i Arbanija, 1913“),  nastale raspadom Jugoslavije nisu bile u stanju da  sude o počinjenim zločinima. Doprinos  Tribunala ničim ne može da se izbriše.

MONITOR: Šta znači za Srbiju to što je osuđeni ratni zločinac  Vojislav Šešelj  poslanik ?
BEČ NOJMAN: Na to bih odgovorila pitanjem. Kako je moguće  da on bude demokratski  izabran, kakvi smo to mi građani i građanke? Srpska napredna stranka, našminkana Radikalna stranka, make up Evropa , u parlamentu  ima dve trećine poslanika i ogromnu podršku biračkog tela, oni drže sve resurse Srbije.  Šešelj  je  politički otac onih koji su na vlasti i toliko godina. Kako su moguće takve vođe, šta se to desilo sa narodom da bira takve? To nije bio vojni puč, to nije bilo nasilno, to je bilo voljom naroda, hajde da kažemo demokratskom. Odgovor  je meni dao i ja ga delim sa vama čuveni  borac za mir i borac protiv nacističkog režima u  Nemačkoj, sveštenik  Dietrich Bonhofer,  u tekstu  O glupavosti:  „Zločinačke vođe najlakše manipulišu glupim ljudima. Glupost je nedostatak ljudskosti, a ne intelekta… Opasnija je glupavost od zla, pošto zlo u sebi nosi klicu samouništenja“.  Ako potpredsednica Skupštine Vjerica Radeta, pravnica po obrazovanju,  na vest o smrti Hatidže  Mehmedović, predsednice  Udruženja Majke Srebrenice,  cinično  javno pita a ko će da  sahrani  Hatidžu Mehmedović ovog jula 2018…   Hatidžu koja  je u ratu izgubila decu, muža, brata, oca .. Ostala sama na svetu. Onda je  taj nedostatak  ljudskosti o kojoj piše  Bonhofer.

MONITOR:   Šešeljevo političko dijete Aleksandar  Vučić  postao je predsjednik  Srbije…
BEČ NOJMAN: Šešelj  je  Vučićev politički otac  u svemu, samo  su sada malo obučene  civlizacijske fantomke. Neko ko je bio vođa  huligana i javno u Parlamentu  jula 1995. podsticao na genocid, što je kažnjivo prema Genocid  konvenciji,  ne može da  bude  predsednik države. Onda to nije država. Ali mase su klicale i Hitleru, i Musoloniju, i Miloševiću, milioni su padali ničice pred njima kao pred božanstvima,  pa su na kraju skupo  plaćene  zablude. Dođe račun na naplatu.

MONITOR: Mnogi  analitičari tvrde da su danas  na vlasti mahom polupismeni i nesposobni?
BEČ NOJMAN: Svi na ovim prostorima, a posebno u Vojvodini, živimo pod diktaturom, kako se to u Nemačkoj u kojoj ja zivim od 1991., kaže za naše državne  sisteme ovde, oligarhije sa dna. Ovo je diktatura oligarhije sa dna. Na delu je stravična degradacija profesionalizma   najdublji antiintelektualizam, ponižavanje prve brojnije profesionalne elite stvorene u procesu modernizacije od 1945. do 1991. godine, kada smo imali pristojno školovane lekare, inženjere, pekare, konobare, profesore.. Sada imamo akindžijsku elitu na vlasti. Akindžirije su bile paramilitarne trupe u graničnim delovima Otomanske imperije koje su vekovima živele od rata, od pljačke i ubijanja, a posle ratova od prodaje opljačkanog i prodaje roblja. Ta mentalna matrica je aktivna i danas, samo su se oblici ispoljavanja promenili. Imamo kontinuitet  akindžijskih vojno-policijskih elita, paravojnih i parapolitičkih, i finansijskih i parafinansijskih. To što oni rade do sada je neviđeno, ti oblici pljačke onoga što su stvarale bar četiri generacije. Oni ljudima  hleb sa stola otimaju .

MONITOR:  Gdje se i kome se u Srbiji najviše krše ljudska prava?
BEČ NOJMAN: Mislim da se trideset godina od Jogurt revolucije u Novom Sadu,  5. oktobra 1988, kada su zapravo ratovi i počeli, trenutno  ljudska  prava najviše krše preko pljačke. Ono što se zvalo državna ili društvena  imovina sada je skoro potpuno  opljačkano. Tu imovinu sada legalno ima  određeni  broj određenih ljudi. Imam  radikalnu tezu, možda je pogrešna, da je rat vođen, da je bio fantomka na licu nacionalizama, da bi se opljačkala imovina koju su stvarale četiri generacije u posljednjih stotinu godina, a posebno od 1945. To se dešavalo tokom rata, a od završetka ratova 1991-1999 na delu je  preusmeravanje  agresije. Ona u Srbiji posle vojnih  poraza i gubitka teritorija ide prema  slabima. Projekat Velike Srbije uvek se usmeravao na slabe, a ne na jake prema kojima je vrlo  pokoran i ponizan. U Srbiji su danas slabi  pre svega stari i penzioneri. Podgrupa starih ljudi, su stare, same  žene. Lice bede  u Srbiji, na celom postratnom i postgenocidnom prostoru  duboko deformisanom  vladavinom terora, je lice stare, same žene. Penzioni fondovi su potrošeni za rat i za pljačku.

Druga  grupa su mladi kojima se uništava i pomisao na budućnost u Srbiji koja bi se mogla ostvariti na osnovu rada znanja, posvećenosti. Treća grupa su nezaposleni, stariji muškarci koji su ratovali. Sve te grupe se preko siromaštva dehumanizuju. Zato što su siromašni nisu vredni ljudske brige, pažnje, zaštite i ljubavi, nisu vredni ni da žive.  Mislim da se to radi namerno.

MONITOR: Jesu li mogući sukobi u Vojvodini?
BEČ NOJMAN: A ko bi ratovao u Vojvodini? Partizani i četnici? Nema više partizana. Mađari? Ne verujem u to, Mađari su otišli iz Vojvodine, stotine hiljada od 1918.  A od 1991 do 2011, prema ta dva popisa, 134.220 Mađara je otišlo. Od popisa 2011. odlaze još više. Pre dve godine u decembru 2016. je u Konzulatu Republike Mađarske u Subotici, izdat 100.000. pasoš ne samo Mađarima iz Vojvodine, nego Srbima, Hrvatima, Slovacima, Rumunima, Rusinima, svima koji su mogli da dokažu da imaju direktne pretke koji su rođeni u Austrougarskoj , znači ne princip nacije kao etniciteta nego politički princip nacije kao državljana. Promenila se Vojvodina.

Vojvodina je bila, posle Slovenije, najrazvijenija kao jedna od osam federalnih jedinica SFRJ  i deo  Republike Srbije. Ona je danas  jedini ratni plen Srbije u smislu teritorije i bogatstva. Od 1918. do danas bila  je unutrašnja kolonija Srbije za naseljavanje siromašnih Srba u procesu istorijskog pomeranja Srba sa juga na sever, preko Dunava, kod Prečana u Vojvodinu. Za poslednjih stotinu godina potpuno se promenila demografska struktura Vojvodine. Od modela po 30 odsto Nemaca, Mađara i Srba u Austrougarskoj imperiji danas su Srbi  prema popisu iz 2011. prvi put većina sa  66,76 procenata. Na popisu  iz 1910. Srba je bilo 32,4 odsto. Danas Nemaca nema, Mađari su 12 posto stanovnika.   Neće biti ratovanja, ali ta agresija može da se preusmeri  prema manjinama kojih još ima preko 30 odsto.

MONITOR: Znači li to da je Vojvodina bezmalo etnički očišćena?
BEČ NOJMAN: Još nije.  Nekad je Vojvodina bila multinacionalna  i u njoj se govorilo pet zvaničnih  jezika, a sada postoji samo jedan zvanični jezik – srpski,   i samo jedno pismo –  ćirilica. Rezultat  je i zastrašujući  broj odlazaka od 1991 do danas.  U toku ratova 1991-1999 imali smo dvesta hiljada dezertera koji su otišli iz Vojvodine i nisu se nikad vratili. Taj trend se povećava preko mađarskih pasoša za dvojno državljanstvo. To je individualni vid otpora.  Amnesti internešenel je pre dve godine upozorio Srbiju i njene institucije  da smanje nasilje prema Mađarima i to je ono što mnoge brine. Prema zvaničnim podacima u Vojvodinu se tokom i posle ratova 1991-1999 doselilo oko 280 hiljada Srba iz Hrvatske, BiH i sa Kosova. Broj izbeglica na 100 stanovnika u Vojvodini je 13, a u Srbiji, bez Beograda, četiri, tako da je ovo jedna nova Vojvodina.

Srbija prikriva genocid

MONITOR: Jdnom ste rekli: „Srbija je najstrašniji primer poricanja zločina“. Zašto?
BEČ NOJMAN: Zato što se na nju u svetu gleda tako, ne kao na   žrtve u Drugom svetskom ratu nego kao na okrutne ubice u genocidu počinjenom u Bosni i Hercegovini od aprila 1992. do 25. jula 1995. prema optužnici koju je podigao Richard Godstone, prvi glavni tužitelj u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju. Ja sam članica Međunarodnog udruženja istraživača  genocida  i  za takvu tvrdnju  imam dosta materijala pošto mi pratimo šta se u svetu dešava ne samo u Srbiji. Genocid je zločin države i njenih  institucija. Poricanje genocida je strategija države i njenih institucija. Genocid je proces a ne događaj. Genocid je zaustavljiv. Zaustavljiv je u svakoj svojoj fazi ako za to postoji politička volja. Genocid ne može biti samo Srebrenica ili Aušvic, ne može biti jedno mesto. U Srbiji, država i njene institucije čine sve da se prikrije genocid, ali i sve ono što se desilo tokom ratova 1991-1999. Politika “ništa se nije ni desilo”  je infantilna. Srbija i njene institucije to rade i naravno finansiraju, a njena politička elita izgovara uporno, i bez stida i srama,  do danas. Kontinuitet poricanja. Kontinuitet zla.

Ponižena i poražena  Vojvodina

MONITOR: Nedavno je  na zgradi  Muzeja prisajedinjenja u Novom  Sadu osvanuo grafit  „Vojvodina Republika“.  Hoće li Vojvodina postati  nova republika na Balkanu ?
BEČ NOJMAN: Ja sam članica Vojvođanske partije koja je na izborima  2012. dobila 0,7 posto  glasova sa idejom Vojvodina Republika. Da li će to biti neki duži proces ne mogu da kažem, ali kako god da bude mi smo sada jedini ratni plen Srbije u projektu Velika Srbija. Vojvodina je poražena i ponižena, čak je i ime izgubila –  zovu je u Srbiji  naša severna pokrajina. Menjaju se imena ulica, imena gradova, od Pančeva do Novog Sada, banatska strana, 120 km sva sela imaju glavnu ulicu Kralja Petra I ili Svetog Save.  Pa šta ako smo poraženi? Moramo ustati posle poraza.

                                                    Veseljko KOPRIVICA