Sve dok u novembru i decembru ove godine nije došlo do niza incidenata u okolini Beograda u vezi sa smeštajem tražilaca azila na teritoriji Srbije, retko se pominjalo da blizu pet hiljada ljudi za deset meseci ove godine čeka da ili dobiju azil u Srbiji ili, što je po rečima azilanata daleko poželjnije, odavde odu u Zapadnu Evropu. Iako mnogi od njih tvrde da im je Zapad krajnji cilj, žitelji mesta gde se tražioci azila smeštaju izgleda da im nimalo ne veruju.To se za poslednjih mesec i po moglo videti po događajima u selu Ušće kod Obrenovca, u Bogovađi kod Valjeva i Maloj Vrbici kod Lajkovca. U svim tim mestima lokalno stanovništvo, na čelu sa predsednicima opština i mesnih zajednica, organizovalo je niz protesta i blokada, pa čak i paljenja objekata namenjenih smeštaju azilanata. Deca u Bogovađi su protestovala bojkotujući nastavu. Problem, ipak, nije od juče, jer je još 2011. u jednom od dva zvanična azilantska centra u Srbiji – Banji Koviljači, bilo velikih protesta i uzbuna meštana.

Oba centra za azilante, Bogovađa i Banja Koviljača, ne mogu da prime ni 300 ljudi, a samo u Bogovađi ove jeseni se našlo oko 500. Sa prvim snegom, oni su zatečeni kako lutaju poljima oko sela, ulaze u vikendice, staklenike i štale ne bi li se ogrejali i nahranili, a onda od ljutitih meštana beže u okolne šume. ,,Kriza azilanata” je tako počela da potresa Srbiju i na videlo izbacuje nespremnost vlasti i građana da prihvate ljude koji sami ili sa porodicama beže iz građanskog rata u Siriji, neprekidnih sukoba i terorizma u Avganistanu i Iraku, gladi i terora u Sudanu, Somaliji, Eritreji, nesigurnosti i straha zbog situacije u zemljama „arapskog proleća”, iranskih političkih progona, Nigeriji i drugim zaista teškim mestima za život.

Zastupnici i zaštitnici azilanata u Srbiji, uglavnom pravnici organizovani u NVO, smatraju da je kriza posledica izvesne „neiskrenosti” sa kojom je Srbija donela i počela da primenjuje Zakon o azilu 2008. godine, kao deo politike usklađivanja sa propisima EU, a sve radi dobijanja tzv. Belog Šengena. Nedostatak ,,kulture ljudskih prava” i kod vlasti i kod građana, pokazao se tako u najgorem svetlu. Na brzu intervenciju Vlade Srbije, deo azilanata je smešten u hotel u Obrenovcu, a njih oko 240 u objekte spremljene u sandžačkim opštinama Sjenica i Tutin gde su , kako se tvrdi, ,,toplo dočekani”. Ali i tu ovoj tužnoj priči nije kraj jer, prema pisanju pojedinih novina, njih 32 je navodno pobeglo iz sjeničkog kampa, što zbog jake zime a što, kako se tvrdi, iz ,,političko-bezbednosnih” razloga.

Što se tiče sudbine onih koji su spremni da i u Srbiji zatraže azil, oni se najčešće odbijaju. Zakon o azilu predviđa trostepeno odlučivanje o zahtevu tražilaca azila: prvi je neposredan i na nivou MUP-a, drugi preko komisije, čijih devet članova postavlja Vlada, a treći je Ustavni sud Srbije.

Postoji i pravna ,,kvaka” zajednička zakonodavnoj regulativi o odobravanju azila: ukoliko tražilac dolazi preko neke zemlje ili zemalja koje se smatraju bezbednim za azilanta a tamo ne zatraži azil, on bi mogao biti rutinski, dakle već na prvom stepenu, odbijen. Recimo, procenjeno je da su zemlje preko kojih nam najčešće stižu azilanti, a to su Makedonija, Grčka i Bugarska, ,,sigurne treće zemlje”, koje im omogućuju pravnu proceduru u skladu sa međunarodnim konvencijama. Potpuno je prenebregnuto da je Evropski sud za ljudska prava još 2011. Grčku označio kao zemlju koja ne zadovoljava standarde neophodne u postuku za dobijanje azila, a Makedonija je u tom smislu slična Srbiji, dok Turska azil odobrava samo osobama izbeglim zbog događaja u Evropi. Ova kategorija “sigurnih trećih zemalja” dobro je došla i Mađarskoj u slučajevima kada azilanti stižu iz Srbije, koju je ona proglasila ,,sigurnom”. Zakonski ozvaničen i opšteprihvaćen standard ,,sigurnih trećih zemalja”, koji štiti države da ih ne preplave talasi izbeglica koje traže azil, ovako je pokazao svoje naličje.

Veliki pritisak azilanata izbeglih iz Sirije i zloupotreba zakonskih paragrafa motivisali su Evropsku komisiju i UN na upozorenje svojim članicama Grčkoj i Bugarskoj da prestanu sa odbijanjem azilanata koji dolaze preko Turske, naglašavajući nelegalnost takvih postupaka. Da bi sprečile nevoljnike, u ovim državama se grade čak i dugački međugranični zidovi. Zatvaranjem granice na reci Marici u avgustu 2012, kako tvrde u nemačkoj organizaciji Pro-azyl, veliki broj ljudi pokušava da u EU uđe preko Egejskog mora što stvara rizike po život, prilike za šverc ljudi i savremenu trgovinu robljem. I visoki komesar UN za izbeglice Antonio Gutjereš obratio se sličnim apelom Grčkoj i Bugarskoj 15. novembra ove godine.

U Crnoj Gori su, u više mesta, uhapšene 22 osobe pod sumnjom da su uključene u šverc ljudi preko Kosova i Srbije za EU, a u Srbiji su takva hapšenja posebno učestala poslednjih meseci.

UN i UNHCR i bez nas imaju velikih problema sa izbeglicama i tražiocima azila iz Azije i Afrike, pa je UNHCR 2011. apelovao na međunarodnu zajednicu da pruži utočište tj.azil za nekoliko hiljada iranskih opozicionara koji se nalaze u Iraku gde je u jednom napadu njih 52 poginulo…Samo je Albanija prihvatila 300 Iranaca, dok je 2900 ostalo u neprijateljskoj sredini.

Iako su se građani Srbije ove jeseni pokazali u najvećoj meri u skladu sa jednim novinskim naslovom Srbija i tražioci azila: humanost je umrla, pripisujući azilantima razna krivična dela, iako zvanični podaci pokazuju mali broj prijava i to uglavnom za sitne krađe, država je i svoje i tuđe građane prepustila zakonima džungle, koristeći priliku za obračune opozicije i vlasti, republičkih i lokalnih nomenklatura. Zanimljivo je da je u Banji Koviljači podneto pet stotina krivičnih prijava zbog ,,napada na strance” koje su u zaštitu uzele retke NVO, posebno Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila i ATINA. Postoji i, od EU finansiran, projekat Unapređenje sistema azilantske zaštite u Srbiji. Stručnjaci kažu da je za početak neophodno razvrstavanje pristiglih tražilaca azila na one koji su, u stvari, ilegalni migranti tj. ljudi koji traže bolje ekonomske uslove od objektivnih tražilaca utočišta radi zaštite od progona, straha i izvesnog gubitka života.

Prepušteni zakonu džungle

,,Razumem da su žitelji nezadovoljni i uplašeni, ali nema razloga za to. Niko od nas nije kriminalac, da jesmo, ostali bismo u Siriji da ubijamo i pljačkamo. Ne tražimo ništa sem da ne budemo napolju i da imamo krevet. Ubrzo ćemo otići dalje. Pobegli smo od smrti i nevolja, ne želimo da ih pravimo ovde”, kaže Ahmed, iz Alepa, Sirija.

Nataša, Dunja (volonterke iz Valjeva): ,,Stekli smo utisak da su se više od hrane i garderobe obradovali što im je neko prišao prijateljski, kao ljudima. Čak su nam pomagali da stvari iznesemo iz automobila i da ih rasporedimo svima. Želeli smo da pokažemo da smo ljudi sa empatijom i solidarnošću prema onima kojima je pomoć potrebna, jer se mit o čuvenom srpskom gostoprimstvu, nažalost, srušio na prethodnim barikadama pojedinaca koji izgleda ne žele da shvate da ovi ljudi nisu došli da nas okupiraju, već su protiv svoje volje proterani iz svojih domova i Srbija im je samo prolazna stanica na putu za zemlje EU gde će tražiti bolji život”. Beogradski bend spiritus movens održao je koncert u Obrenovcu u korist tražilaca azila smeštenih u hotelu Obrenovac, nakon paljenja baraka kod Termoelektrane Nikola Tesla.

Srpski azilanti treći u Njemačkoj

Evropski parlament je u septembru 2013. usvojio ,,zaštitnu klauzulu” na svoju uredbu o stavljanju zemalja na Belu Šengen listu, omogućujući tako hitan postupak suspenzije prava za građane zemlja sa liste, na šest meseci. Odluka je doneta zbog velikog broja, kako se tvrdi, lažnih azilanata i iz zemalja Zapadnog Balkana, posebno Srbije, Makedonije, Kosova i BiH, od kojih oko 90% čine Romi. Pritisak je veliki posebno u Nemačkoj koja se brzo oporavila od ekonomske krize, pa je u njoj samo od januara do oktobra 2013. azil zatražilo 87. 442 ljudi, a prvi po brojnosti su građani Rusije sa 14.001 osoba, Sirije – 9.427 i Srbije – 8.016. Iz Makedonije je došlo 4.682,a sa Kosova 2.721 osoba.

Nastasja RADOVIĆ