Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Pazite šta ne govorite

Objavljeno prije

na

Dobar Vam dan. Pitala bih Vas i kako ste, ali me strah da ćete mi odgovorit’, a zanima me poput melioracije neplodnog tla u Mauritaniji. A, zapravo, znam. Svi nosimo unutra toliko toga, a moramo da hodamo.

1975. Prvi dan škole. Tata me doveo, kaže: „Ovde ćeš boraviti svaki dan do četiri sata, ovo ti je druga kuća, učiteljica druga majka. Posle nastave pravo svojoj prvoj kući”. Više nikad me nije vodio. Jedne godine nisam ni imala svoj prvi dan u školi jer je tatu bolelo dupe da se vratimo s mora.

Danas se familija do devetog kolena angažuje da vodi dete u školu. Prvog školskog dana se gleda ko se skupo obukao i ko ima skuplju torbu i pribor. Svuda natpisi „Pažnja, deca… škola je počela, pazite deca!” Ko bi rekȏ, meni ta deca uopšte ne izgledaju tako opasno.

Na svakoj školi treba da stoji tabla na kojoj piše – Učitelji se pamte po dobroti, a ne po znanju. Ono što još treba da se ,,ispegla” u školama je da se deca kući vraćaju jedva čekajući novi školski dan, a ne moleći se da što pre dođe vikend. Evo primer… još bolje ideja.U Norveškoj na kraju školske godine sva deca polažu ispite iz glavnih predmeta. I to anonimno. Računa se samo zbirni rezultat čitave škole. Ako rezultati nisu dobri, škola ima problem. Đaci se trude, jer svi žele da je njihova škola najbolja.

Srećan polazak u školu svim klincima sa željom da steknu što više znanja i prakse kako ne bi imali problema sa nalaženjem posla u inostranstvu kada porastu. Ako ne budu želeli da uče lako će postati funkcioneri ispred SNS. Al’ kakva užasna poruka iz usta Brnabićeve: „Svim đacima širom Srbije, a posebno prvacima, želim u ime Vlade Srbije srećan polazak u školu, da vredno uče, lepo se druže, poštuju svoje nastavnike, kao i vršnjake, a da ih mi učimo kako da misle i da znaju da primene ono što su naučili”. Ako nam ovo uči decu kako da misle, natalitet će opasti za 100%. A mi da ih učimo kako da misle je srž svih naših problema.

Svakoga dana treba dubiti na glavi. Svakoga dana sve duže i duže. Iz milion razloga koji čine dobro, a najviše zbog perspektive. Ne verujte ni u priču o prosečnoj zaradi. Ako saberete jednog slona i deset mrava, prosečna težina mrava je petsto kilograma. Ne verujte ni svojim očima dok ih ne otvorite.

Nekad mi žao što nisam ptica. Da se pustim sa krova, uhvatim talas i odlebdim do kraja horizonta. Plus da usput serem po nekima… Na kraju, dobro iskontrolisani krik. Uzdah. Ukoliko preživim sve što mi predstoji, menjam se iz korena. Nema novi list, ni nova knjiga čak, no nova biblioteka!

P. S. Ne idite na roditeljski, tamo traže pare.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Obrlati pažnju

Objavljeno prije

na

Objavio:

Predrasuda nastaje kad od neprovjerene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu

 

 

Gledajući ljude koji, krajnje opušteno, prilaze poslovnim i privatnim obavezama i nemaju nikakav stres zbog rokova, sve mi se više čini da sam odrastala u kasarni i to sa jednim vrlo zaje… zeznutim desetarom. Za čiste rezove u životu po sopstvenim sklonostima bira se alat. Neko reže skalpelom, neko satarom. Ako ima umešnosti, učinak je isti, samo snaga i zvuk koji ostavi satara, pojačava osećaj definitivnog.

Volela bih na svom imanju da gledam u palme i mandarine, ali prema podneblju ide i drvo. Lipa i kesten. Grab i hrast kao dva najdrvenija imena među drvećem. Interesantno je kako je i bukva jedno lepo drvo, sa bujnom krošnjom i dobrim hladom, a stablo pravo, visoko i kao građa zahvalno za svaku obradu, ali zbog izvesnih osoba ime bukva, nije na ceni. Ljudi su problem, a ne šuma. Eno, Ivan Gavrilović, muzički genije, priča za neki belosvetski radio, a Kurir prenosi, kako je super bilo devedesetih. Kaže, znao se red i ko je ko, kriminalci Arkan i Šijan bili gospoda, a ne ko danas ovi. Kao primer gospoštine navodi kako je i njega Arkan ošišao. Gospodin, bajo. Ritam je van pesme i duh van lampe… Predrasuda nastaje kad od neproverene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu.

Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I, ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Sretnem ponekad novu sebe i ne prepoznam se, samo prođem, potapšem se po ramenu i produžim dalje. Dobro je biti sam sa sobom ponekad. Čovek mora konstruktivno i dalekosežno da radi na sebi da bi, kad ostane sam, bio u dobrom društvu. No, preduga samoća nagrize i najotporniji materijal. Čuvajte se. Ukoliko pređe izvesne granice, samoća se izvitoperi i postaje opasna po život.

Bajke su skroz zeznute sve do samog kraja. Tu je stotinu nekih nevolja i peripetija. Jeste da znamo da će na kraju biti srećan kraj, ali doći do njega je baš komplikovano. Svejedno, ja živim svoju bajku.

Ne čuvam želje za kraj godine, zdravlja, dobri moji, svima, svaki dan.

P. S. Opet neke sankcije, Đura neće da nam oprosti što nas je tukao.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sve ima svoju sjenu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane

 

U zoni nevidljivog i nedokučivog je šećerni prozor od svitanja. Tu se ideja vaja i rasteže kao karamel na toploti, u bezbroj niti. Samo oprezno, da srma ostane neprekidna. Dug je put do prvih redova tkanja. Nemam srca da upalim svetlo u sobi u dva popodne. Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane.

Dan i ja se gledamo preko nišana. Sve me je podsetilo na davnašnji moj prvi radni dan u školi, nakon kojeg me je majka pitala koga sam upoznala. „Neke dve Snežane.“ Trebalo mi je nedelju dana da zapamtim da je jedna Zorica, a druga Milanka. Počnem da razmišljam o budućnosti i onda pomislim: „Šta ćeš da kuvaš danas za ručak?“, i sve iluzije nestanu kao rukom… Taj napor koji ulažeš u sve, a vraća ti se duplo golo, će ti samo iskidati živce i skratiti bivstvovanje (što u daljoj perspektivi možda i nije tako loše). Opusti se. Tvoj doprinos bilo čemu je ništavan. Popij čaj, čitaj knjigu. I bez tebe će se sve raspasti. Tek kada biciklom kreneš nizbrdo shvatiš da spust zavisi jedino od tebe, ne od brda. Ti kontrolišeš brzinu kočenjem, prekidanjem okretanja pedala i osećajem iskustva iz prethodnih padova. Kočenje u mestu nije opcija, zaustavljanjem ne stižeš do cilja. Procena, osećaj i ravnoteža su ključ.

Nije mi ništa. Stojim i nije mi ništa. Sedim i nije mi ništa. Ležim i nije mi ništa. Sa tavana zatvorenih kapaka, na tankoj, baš tankoj niti, sputa se Ništamije. Mota me u mrežu i odlaže alarm, iznutra me rastvara, gleda iz mene iz duboke paučine – Ništamije. Kad se u bokalu stvarnosti sve stiša, i misao kad se rastvori, kao šumeća tableta, kad prestane sa sobom da govori i zapremini sveta doda samo nijansu, radi atmosfere, tada čujem otkucaje srca, prave krugove iznad glave. Ko zna, možda su nekad u oreol suženi.

Kažu da su jedina dva načina da se utiče na ljudsko ponašanje, manipulacija i inspiracija. Samo što smo mi “inspirisani“ kasno shvatili da smo, u stvari, izmanipulisani. Sve je laž, čini mi se, oduvek. Samo je sada čak i laž izgubila kvalitet, niko da se potrudi da je bar oboji lepo. Toliko maglovitih dana zaredom tera vas da preispitate da li je sunce zaista neophodno za život ili za radost. Još me samo muzika pomera iz s(r)edišta.

P. S. „Nema veze“, sinonim za nepovrat.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Jadno mnjenje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge…

 

 

Danas nije svanulo. Mrak – sumrak – mrak.

Možeš da se rasplačeš bez razloga, iako možda i postoji razlog, a zapravo uopšte ne znaš što si se raspekmezila kad ima ko da te zagrli, iako pojma nema koji ti je đavo i šta je sad uradio, a zapravo je sve u redu i mnogo je lepo. Ne, nije ovo šizofrenija. To sebi sama smetam kad pokušavam da objasnim ono što se ćutanjem sluti i da se saplićem i guram, i guram, i dovedem sve do pogrešnog zaključka. Već se mesecima vrtim oko pitanja: koji mi je đavo, pa sam sva ovako kao probušeni balon? Nestalo poleta. A kako i zašto, pojma nemam. Mislim, naslućujem, ali ne bih da gledam na tu stranu. Sakupi se. Priberi se. Pregrupiši se. Dovedi se u red. Razmisli. Nastavi. Diši, ako se setiš.

„Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.“ Duško Radović

Ne ostavljaju na nama žestoki trag, akutni bolovi, nego oni potmuli, istrajni, snošljivi, koji lagano postaju, a da mi toga uopšte nismo ni svesni, sastavni deo sivila naše svakodnevice… Ti i takvi bolovi, koji nas podrivaju, u koje se urušavamo, oni nas na kraju i sahrane…

Opozicija ovoga puta započinje akciju – „Ljubičice na prozore, nema straha!“ „Tačno u podne otvorite prozore i iznesite ljubičice, muškatle, kaktuse, filadendrone, ma može i plastično, ko ga šiša, samo da pokažemo režimu da smo tu i da se ne plašimo.“

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge, može sva pamet na to da ode i da posao ostane nezavršen. A satira ne stiže do mete i lekovito dejstvo izostaje, pa joj samo preostaje da teši ovčice i očevice.

Da li zaista želite odgovore na sva pitanja? Ja sam nekako sklona da verujem da je za neka pitanja bolje da ostanu bez odgovora. To je ta vrsta blaženog neznanja, koja nam omogućava da duže trajemo. Nisu reči suvišne. Nisu dovoljne.

Napolju i dalje sivlje od prosečnog magarca.

P.S. Volim kad sedim sama sa sobom, i obe čekamo da ona druga nešto kaže.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo