„Močnik’s Concepts,“ Conference, Faculty of Arts, University of Ljubljana, and Založba, Ljubljana, Slovenia, September, 19-20, 2024.

Apstrakt

Autor ovog teksta rekonstruiše i bliže osvetljava dva značajna teorijska i konceptualna uticaja koje je Rastko Močnik izvršio na njega u njihovoj skoro poluvjekovnoj profesionalnoj saradnji i prijateljstvu.

Prvi takav uticaj bio je tokom postjugoslovenskih ratova 1990-ih. Autor ovog teksta tada je imao veliku dilemu oko pitanja da li su novonastajući politički režimi bili stvarno pa makar i samo djelimično fašistički ili su tako samo izgledali, i na tu dilemu je u samo par godina, sam sebi i drugima, davao različite odgovore. Da konačno zauzme stav da su ti režimi ipak bili, dijelom i ostali, neka vrsta fašističkih derivata, najviše mu je pomogao upravo Rastko Močnik.

Drugi takav uticaj mnogo je skoriji. Dogodio se 2022. Tokom jednog digitalnog postdiplomskog studija posvećenog Jugoslaviji. Gdje se ovaj autor vratio svom starom stavu iz doktorata o „takozvanim socijalističkim društvima i sistemima“. I gdje je još jednom prihvatio uticaj Rastka Močnika. Samo što je taj uticaj sada bio djelimičan. Autor je, naime, ostao pri svom inicijalnom stavu, da su ovi sistemi bili sistemi „(polu)perifernog državnog kapitalizma“, ali je, zahvaljujući uticaju Rastka Močnika, prihvatio da su oni, a posebno onaj u Jugoslaviji 1945-1991, imali i više elemenata socijalizma, nego što je mislio ranije.

U proteklih skoro pola veka, od 1970-ih do 2020-ih, Rastko Močnik je bio, i ostao, jedan od nekoliko mojih bliskih odnosno najbližih kolega, koji su izvršili najveći uticaj, na moj sopstveni teorijski razvitak. Naravno da se u toliko dugom periodu, iz ove profesionalne, intelektualne i teorijske, razvila i velika politička, građanska i aktivistička bliskost, a iz ovih i dugotrajno lično prijateljstvo. Teorijski uticaj Rastka Močnika na moj sopstveni teorijski razvitak, posebno snažan je bio u dva konkretna navrata. Prvi put, to je bilo tokom olovnih post-jugoslovenskih 1990-ih, kada je velika dilema bila, da li je tadašnja velika turbulencija i tragedija, bila samo prolazna tranzicija ka demokratiji, kako nas je u tom vremenu neumorno i nadmeno podučavao mejnstrim, ili je to ipak bio novi fašizam. Drugi put, to je bilo početkom 2020-ih, kada se još jednom, samo sada trideset godina kasnije, otvorilo jedno drugo pitanje, da li je, naime, ono u našoj bivšoj zajedničkoj državi Jugoslaviji 1945-1991, bio zaista socijalizam, ili ipak nešto drugo, i šta. U dva kratka osvrta koji slede, ova dva uticaja, izložiću i nešto konkretnije.

Kapitalizam-fašizam ili samo tranzicija?

Koliko je početkom 1990-ih bilo teško odgovoriti na gornje pitanje, najbolje govori činjenica da sam ja sam, na ovo pitanje, u samo dve godine, stigao da dam – tri odnosno dva odgovora. Najpre da je to bila jedna vrsta fašizma, zatim da to nije bio fašizam nego jedna vrsta običnog (polu)perifernog autokratizma (Popović, 1994: str. 81-85: Crveno i crno), na kraju, uz sopstveni razvoj, i pod uticajem Rastka Močnika (Močnik, 1995/1998/1999: Koliko fašizma?), da je to bio „Ipak fašizam“ (Popović, 1994: str. 122-127).

Moj prvi odgovor, da je to bila jedna vrsta fašizma, bio je više spontana reakcija, jednog antiratnog građanina, profesora univerziteta i aktiviste, na bezbrojna, primitivna i brutalna nasilja novih, postjugoslovenskih, ratno- i ekstremno-nacionalističkih režima, nego što je to bio rezultat sistematskijeg i dubljeg teorijskog studija.

Na moj drugi odgovor, da to nije bio fašizam nego jedna vrsta obične (polu)periferne autokratije, negativno su uticala dva faktora. Prvi faktor bio je jedna vrsta preterane i zbog toga pogrešne metodološke samokritike, a drugi, kasnije ću shvatiti, pogrešne primene Teoorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, koja je bila i ostala moja najuža sub-specijalizacija.

Ovaj drugi faktor bio je presudan. Greška je bila u tome što sam PREcenio SPECIFIČNI PROSTOR starog fašizma Nemačke i Italije prve polovine XX veka (kao periferiju centra svetskog kapitalističkog sistema), u odnosu na postjugoslovenski prostor poslednje decenije ovog veka (kao poluperiferiju svetskog kapitalističkog sistema), a istovremeno, i još više, fatalno POTcenio SPECIFIČNO VREME strukturne krize savremenog svetskog sistema 1914-2050., kako je ovo vreme precizirao još Imanuel Volerstin. Skoro trideset godina kasnije, to jest danas, to je toliko očigledno. Ne samo periferija i poluperiferija, nego i sam centar svetskog kapitalističkog sistema, Zapad, SAD i EU, upravo ovih dana, sve više isklizavaju u ekstremnu i agresivnu takozvanu ultra-desnicu, što je, zapravo, samo drugo, mejnstrimersko, pristojnije ime odnosno eufemizam za fašizam.

Moj treći i konačni odgovor, da je to ipak bila i ostala jedna vrsta fašizma, bio je, dakle, rezultat mog sopstvenog teorijskog sazrevanja, ali je, posebno u jednom momentu moje profesionalne dileme i konfuzije, doprinos Rastka Močnika ispravnom odgovoru, bio veoma značajan. Još značajnije, međutim, bilo je i naše zajedničko sazrevanje, saznanje i upozorenje našim zajedničkim prijateljima iz Evrope i sveta. Da, ukoliko oni sami ne budu dovoljno vodili računa o našim balkanskim greškama-katastrofama, pa ih i sami ponove, može lako da dođe do potpunog preokretanja tada uobičajene projekcije, umesto, naime, da se Balkan evropeizuje, kako se očekivalo, Evropa i svet će se balkanizovati, što je na kraju, na žalost, i počelo da se dešava.

I u ovom poslednjem, Rastko Močnik je na mene značajno uticao, i to u obliku ohrabrivanja i podsticanja. U tom pravcu, posebno je bio značajan jedan njegov tekst odnosno intervju iz 1996, čiji naslov i sam dovoljno govori: „Učimo od Afrike!“ (Močnik, 1996). U nekoliko svojih tekstova iz tog vremena, pored ostalog i pod uticajem ovog intervjua Rastka Močnika, i ja sam razvio (ukoliko nije nepristojno da to baš ja kažem), jednu alternativnu, čak preokretalačku epistemologiju, po kojoj je Karl Marks, u XIX veku, u vremenu uspona i ekspanzije svetskog kapitalističkog sistema, sasvim ispravno uzeo Englesku tog vremena, kao najrazvijeniji, ukupni pa i metodološki uzor za druge zemlje i delove sveta, ali da danas, u vremenu velike strukturne krize i opadanja tog istorijskog sistema, ovu paradigmu treba preokrenuti, ne zbog toga što je Karl Marks bio u krivu, naprotiv on je ostao u pravu za svoje vreme, nego zbog toga što se vreme svetskog kapitalističkog sistema kao našeg istorijskog sistema značajno promenilo, to jest definitivno prešlo iz svog uspona i ekspanzije u svoje opadanje i (samo)destrukciju, pa u mnogim dešavanjima i patologijama periferije, centar danas može i mora da vidi svoju sopstvenu moguću budućnost, naravno da bi mogao da je, zajedno sa ostatkom svetom, i za sebe i za čitav svet, spreči i promeni na bolje.

Na samom kraju ovog prvog kratkog osvrta, još samo jedna, još kraća, interpunkcijska napomena. Koja je, u stvari, sadržinska i suštinska. Jer upozorava na sve veće, istorijsko i svetsko-sistemsko iscurivanje poznog, veoma poznog i ultra-monopolističkog kapitalizma. U fašizam. Naravno, ukoliko se to ovome dopusti. Zbog toga kapitalizam-fašizam, kao istorijski, ali i svakodnevni dramatični memento.

( Nastavlja se)

Milan POPOVIĆ