Najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva…U određenom smislu, svi smo mi pod krovom neke nadstrešnice koja će pasti, svi mi igramo u mračnoj diskoteci koja svakog trena može da plane, da ode u dim…

MONITOR:U subotu je završen veliki protest u Beogradu. Kako komentarišete i doživaljvate višemjesečne proteste u Srbiji?

BRKOVIĆ:Ovi protesti su, iznad svega, znak da ima nade za Srbiju. Da jedna loša i amoralna vlast i jedan neobrazovani diktator nisu do kraja zarobili Srbiju i time zatvorili njenu kapiju budućnosti.

Kao aktivni učesnik beogradskih martovskih studentskih protesta iz 1991. imam i jedan vrlo ličan doživljaj svega što se ovih dana tamo dešava. Taj lični ugao pojačan je i činjenicom da je moj sin Brajan danas aktivni učesnik ovih događanja. Iz toga slijedi i neveseli zaključak da se na ovim balkanskim prostorima bilo koja suštinska promjena osvaja (pre)sporo, a da bi se nešto pomjerilo sa mrtve tačke potreban je rad više generacija. I potrošeni životi više naraštaja.

I još jedan govorljiv detalj: na demonstracijama iz 1991. značajnu ulogu odigrao je tada glumac Branislav Lečić, kanalisao je sa bine tu novu i moćnu energiju, a danas kada ga vidim sa ovim mrakom iz Pionirskog parka, jasno mi je da su modeli korupcije u naših ljudi mnogo raskošniji i neobičniji nego što pretpostavljamo, posebno kada je riječ o umjetnicima i srodnim djelatnostima.

Biće zanimljivo te i takve ljude pogledati u oči kada sve ovo prođe.

Kao i gotovo sve diktatore kroz istoriju, Vučića, prije svega čine slabosti ljudi kojima vlada, zato je on duboko zastrašujuća politička figura – on je sve ono najgore u svima: od koruptivnosti do licemjerja, od neznanja do površnosti, od gluposti do surovosti, od pohlepe do agresije…

To je i logično i zakonomjerno: diktator nikad nije sazdan na dobrim osobinama onih kojima vlada.

Ipak, najvažniji proces koji se dešava u Srbiji danas je nestajanje straha. To je ključni simptom ozdravljenja jednog društva. A nestanak straha je suprotan nestanku struje – taj nestanak jasno pokaže sve oko vas. Kao kad se iznova uključi svijetlo – sve je najednom vidljivo, do najsitnijeg detalja. To je ono čega se autokrate najviše plaše – oni vole tamu i polutamu koja kod ljudi ionako aktivira sve moguće forme straha, vole i na sve bacaju zbunjujuće sjenke koje ljude vraćaju onim osnovnim, djetinjim strahovima od svijeta, od drugih… I što je nejnevjerovatnije, to djeluje.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 21. marta ili na www.novinarnica.net

Koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika

MONITOR: Napisali ste da ste pomislili da je to nevjerovatno, kad ste dobili papir Uprave policije da je protiv vas pokrenut postupak  zbog  kolumne u kojoj ste kritikovali javni nastup profesora Aleksandra Stamatovića. Zaista je nevjerovatno. Pomalo i jezivo. Šta ste još pomislili kad ste pročitali dokument?

MANDIĆ: Pomislio sam da je policijsko pismo najbolja moguća reklama koja se može desiti jednom piscu i da ću morati da ubrzam objavu moje knjige sabranih eseja i kolumni “Zbogom novine”. Baš ovih dana radim na tom rukopisu, prilično obimnom, i ova prijava nekako savršeno zatvara krug. Dvije se misli smjenjuju. Prva, da sam sve dosad u životu pisao uzalud, i druga, da je možda ovo što se dešava upravo potvrda da je imalo smisla pisati, neka vrsta priznanja da sam neke stvari makar dodirnuo.

Zapravo, kad sam dobio to plavo pisamce, trebalo mi je malo vremena da shvatim da nije riječ o privatnoj tužbi, nego da je država procijenila da je moj teskt opasan po javni red i mir. Situacija je bizarna i zato izgleda neozbiljno i upravo tu vidim najveću zamku percepcije. To što izgleda neozbiljno, ne abolira nas da cijeli slučaj tretiramo kao ozbiljan pritisak na novinara i podrivanje slobode govora, što na koncu cijela ova situacija jeste. A što se smiješne strane tiče, kažu da se Kafka smijao dok je čitao djelove Procesa, mislio je kako je to jako zabavno i komično djelo.

MONITOR: Osim što je ovaj postupak policije prijetnja  slobodi govora, državne institucije  se stavljaju u zaštitu profesora koji je  u medijima iznio najprizemnije seksističke komentare, a smatraju da vi remetite javni red i mir jer kritikujete takvo ponašanje profesora, kao i Etički odbor UCG koji ga je zaštitio?

MANDIĆ: O slučaju seksističke opaske profesora Stamatovića nisam imao namjeru da pišem, sve je tu bilo dovoljno jasno i jadno da bi se javnost dalje edukovala. Mislim da je profesor svojim ponašanjem sam sebi naškodio, pokazao se u svijetlu koje je samo po sebi karikaturalno i ne ostavlja mnogo prostora za satiričnu intervenciju. Ali kad je Etički odbor Univerziteta Crne Gore porodio nekakvu jeftinu pseudifilozofiju u vidu odbrane našeg profesora “zavodnika”, stvar je postala sistemska. Tek onda sam krenuo da pišem, jer je riječ o zanimljivoj i značajnoj temi – lažnom moralu akademske zajednice. Presuda Etičkog odbora nije bila ni objavljena na sajtu Univerziteta, dobio sam je od jedne NVO koja je pratila slučaj. Zgranut sam bio tim jezikom, farisejskim konstrukcijama o dobrom profesoru koji hvali duh ispod majice i novinarku gleda kao cilj a ne sredstvo. Jednom riječju, mrak. Mrak bez trunke svjetla, tim prije što je Odbor imao nekoliko elegantih načina da profesora opomene, da se ogradi, nije uopšte morala ničija glava da leti. Ipak, autoritarne strukture ne dozvoljavaju ni najmanju pukotinu za kritiku, sve tu mora biti ugašeno, splasnuto, bezgrešno, kako bi podržalo simulakrumu od koga žive armije pokornih, gotovo anonimnih profesora, nespremnih za bilo kakav javni istup.

Da, upravo sam to htio da kažem, naš Univerzitet dobrim dijelom funkcioniše kao autoritarna struktura i samo nečiji autoritet, pretpostavljam rektorov, učinio je da se odmah nakon Stamatovićevog gafa Univerzitet jednim nepotpisanim saopštenjem ogradi od njegovog ponašanja. Međutim, kad je stvar predata na rješavanje po proceduri, Etički odbor je pokazao kakva je zapravo klima na Univerzitetu, kako se ubija zdrava misao tamo gdje bi trebalo da se uči sloboda.

MONITOR: Po Zakonu, odnosno njegovom tumačenju od strane UP,  vi  kritikom “vrijeđate moral”. Šta je onda sa moralom u Crnoj Gori?

MANDIĆ: Tačno je da Zakon o javnom redu i miru pominje moral, iako naravno ne možemo znati šta moral zapravo znači. Za mene je moral individualna kategorija i u Crnoj Gori ga nema ni manje ni više nego na drugim mjestima. Ono važno je kako ćemo mi kodifikovati moral da postane društvena potreba. To možemo uraditi samo preko jezika, koji država, policija i partije žele da kontrolišu. Zato oni napadaju pravo na maštu, provokaciju i slobodan izraz, da bi njihova norma zavladala. U tom sistemu vrijednosti figura “matorog jarca” koju koristim posve literarno biva opasnija od kvaziakademskog meketanja kojim se opravdava prostakluk. Naši centri moći, a možda je bolje reći centri suštinske nemoći, žele da propišu fine riječi, tačne signale, da bi kroz njih lakše proturali svoje političke agende. Ne sumnjajte da svi znaju tačno što žele u ovom slučaju, a najmanje su naivni oni koji povrh svega primaju novac iz budžeta kao profesori, pravnici, filozofi. Najgori su ti zatvoreni krugovi lažnog akademizma u kojem se kale karijere zasnovane na političkoj podvali i pokoravanju.

Moj članak, kao i mnogi koje sam napisao, samo je pokušaj da jasno kažem crnogorskom društvu koliko je opasno i bijedno poigravanje sa istinom sa tih umišljenih visina.

MONITOR: Reagovali su iz dijela civilnog sektora,  medija..  Kako vidite reakciju javnosti?

MANDIĆ: U Crnoj Gori već postoji određeni broj pojedinaca i organizacija koje znaju šta treba raditi u ovakvim situacijama. Oko mene je stvoren obruč profesionalne stručne podrške koji mi omogućava da se skoncentrišem na svoj posao i sagledam stvar u pravom značenju. Sve što se dešava gledam prevashodno kao pisac, jer je to moja jedina donekle valjana optika. Na polju aktivizma i pravne akcije nisam naročito verziran, pa mi pomoć svakako dobro dođe. Hvala kolegama koji su pisali o mom slučaju, hvala civilnom sektoru što prati, a čitaocima što me podržavaju lično.

MONITOR: Nakon pritiska javnosti koji je trajao nekoliko dana, direktor policije Šćepanović je saopštio da će policija dodatno razmotriti osnovanost prijave protiv vas. Kako ste doživjeli njegove riječi?

MANDIĆ: To što je direktor policije saopštio liči na sugestiju da se od cijele stvari odustane. Pominje se tu pravo na kritiku, novinarski stilovi, čak i odbrana dostojanstva koleginice kao motiv za pisanje spornog članka. Dakle, sve što smo čuli je jedno atipično pravno usmjeravanje koje kao da govori neko verziran za medijska prava i slobode. Nismo imali prilike da čujemo nešto tako od ranijih direktora policije, tako da je izazvalo pažnju. Ako se desi da policija povuče svoju prijavu, znači u toj institutciji, ali i krovnom Ministarstvu unutrašnjih poslova, imaju dovoljno mudrosti da uvide pogrešan korak. Nije to mala stvar, ali da ne trčimo sa zaključkom, neka se prvo dogodi. Ne zaboravimo da je samo dan-dva prije Šćepanovićevog nastupa, Uprava policije izdala saopštenje u kojem sasvim opravdava prijavu protiv mene.

MONITOR:  Kazali ste da se nadate da je u tom slučaju reakcije policije riječ o neznanju, ali da se plašite  da je ovakvo djelovanje države pokušaj da se slobodna kritika zakine do mjere blaziranosti koju propisuju političari, istoričari i ostale malterdžije našeg oštećenog javnog diskursa. Ima li još simptoma koji ukazuju da uprkos narativima političke klase, baš i ne idemo u evropskom smjeru?

MANDIĆ: Ni sama Evropa više nije sigurna da li ide u “evropskom smjeru”, što našu poziciju dovoljno otežava. Naprosto, koliko god bizaran bio ovaj slučaj policijske zloupotrebe, on se uklapa sa svjetskim trendom. Naglašena autoritarna politika osnažena kapitalom koji kontroliše tehnologiju i suštinski uređuje medijski prostor, nadvila se kao prijetnja sa obje strane Atlantika. Ugrožena je naivna vizija pravne liberalno-demokratske države, koja se pokazala kao preskup servis i istorijski previzađen model kapitalističkog razvoja. Zato srljamo u ono što neki zovu tehno-feudalizam, a neki neofašizam. Kako god bilo, Crna Gora je nesnađena i podložna zlim tendencijama, koje se sve brže artikulišu ubrzanim tehnološkim prenosom informacija. Konačno nismo periferija, jer je cijeli svijet otišao dođavola.

MONITOR: Treba li nam ozbiljna normalizacija?

MANDIĆ: I treba, i ne treba. Sa jedne strane moramo da baštinimo narative van standarda i na granici onog okoštalog pojma o normalnosti koji nije ništa drugo nego politički mit i sredstvo manipulacije masama. Tu vrstu normalizacije valja podrivati, razotkriti njeno maligno svojstvo da opravdava zločine i dehumanizuje komunikaciju. Sa druge strane, ne možemo se dovijeka ni izmotavati u realtivizaciji svega, činjenica je da vrijeme koje živimo traži konstruktivnu moralnu okosnicu, makar kao polazište i minimum dogovora šta je to normalno. Taj minimum društvenog dogovora ni u svijetu ne postoji a kamoli kod nas, ali to ne znači da ga prestanemo tražiti i zagovarati.

MONITOR: Koliko je recimo normalno da još pričamo o jeziku i zastavama, dok i dalje čekamo reforme pravosuđa, javne uprave, rezultate u borbi protiv korupcije, procese protiv ratnih zločina, bolji život, niže cijene?

MANDIĆ: U ovom trenutku crnogorsko društvo nema snažan artikulisan glas koji bi pomogao da se te stvari prevaziđu. Namučeni mnogim traumama, još ne nalazimo ideološki referentni okvir u kojem bismo rešavali te smiješne probleme. Pošto tog okvira nema, pošto nam ljevicu glumi kasta tranzicionih zločinaca, dok desnica veliča ratne zločine i EU integracije, nalazimo se u besmislenom prostoru za bilo kakvu političku akciju. Ali ni to neće dovijeka. Epohalno pražnjenje u Srbiji nastupilo je u trenucima najvećeg očaja. Tektonski pokreti čine se nagli, ali posljedica su duge istorijske pripreme. Moram priznati da mi u ovom trenutku Crna Gora izgleda očajno, ali ja sam upravo traumiran jednom policijskom prijavom i vjerujem da nisam sasvim objektivan u ovom lamentu.

MONITOR: Koliko je važno da makar o svemu tome ne ćutimo, remeteći red i mir moćnih?

MANDIĆ: Važno je da preuzimemo definiciju moći i da je okrenemo u korist svojih potencija i potreba, kako su to učinili studenti u Srbiji. Moć je u stvaralačkom i slobodnom izrazu, te nikakva trošna balkanska državna forma ne može kontrolisati našu želju i potrebu za slobodom. To su u komšiluku shvatili onog trenutka kad se više nije moglo disati, kad je ugrožena osnovna supstanca društva. Kamo će rečena pobuna povesti, ne znam, ali vjerujem u nove pobune, ovdje i tamo, lijevo, prevashodno lijevo, gdje se treba okupiti, konsolidovati i spremiti za užase koji svijetu tek predstoje.

Milena PEROVIĆ

Podjele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prijete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast

MONITOR: Za 15. mart se očekuje veliki skup studenata i građana koji bi trebalo da dođu iz čitave Srbije. Vučić najavljuje-za isti datum, „kraj obojene revolucije“. Da li bi taj dan mogao da znači i kraj dosadašnjih vidova otpora?

LOPANDIĆ: Treba razlikovati Vučićevu propagandu od realne situacije. Srbija je u dubokoj političkoj krizi, režim se ljulja, postoji  jedna vrsta predustaničkog stanja sa desetinama protesta koji se dešavaju svaki dan i koji su do sada obuhvatili preko 400 gradova i sela. Neki od njih, poput skupova u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu okupili su i više stotina hiljada građana. Svo nezadovoljstvo stanovnišva nepočinstvima režima sada se izlilo na ulice. Ono ne bi dostiglo ovolike razmere da već duže ne postoji proširen osećaj nezadovoljstva i nepravde u narodu na koje „šef“ i grupa na vrhu nisu u stanju  niti imaju nameru da odgovore. Vučić je u toku četiri protekla meseca pokušao potpuno bezuspešno sve moguće taktike kako bi zaustavio studentski i narodni bunt, od represije, laži, pretnji i kontramitinga do pomirljivosti, kampanje „borbe“ protiv korupcije, uzaludnih pokušaja da podmiti studente… U poslednje vreme intenzivirao je neuverljivu priču o „obojenoj revoluciji“ koja će se završiti 15. marta. Ali to je samo njegova pusta želja. Podele u društvu koje je režim preobučenih radikala stvarao tokom više od decenije, sada prete da dovedu i do nasilja, za što će svu odgovornost snositi vlast. Studenti su najavili, „dugoročnu borbu radi sistemskih promena“ kao i trodnevni generalni štrajk nakon 15. marta, uključujući i blokade nekih od ključnih državnih kompanija, poput EPS-a i dr.

MONITOR:  Kako  gledate na dinamiku u odnosima studenata u blokadi i ostalih društvenih aktera, posebno opozicionih političkih partija?

LOPANDIĆ: Podržavamo sve studenstke zahteve ali istovremeno smatramo da oni ne mogu sami (u ovom herkulovskom poduhvatu promena), i u kome bi – kao uostalom i građani u protestima – trebalo da učestvuju i svi drugi organizovani politički subjekti. „Netransparentnost“ studentskog pokreta kada se radi o načinu da se stigne do krajnjeg cilja, široj ideologiji ili kontaktima sa drugim društvenim grupama koje se već godinama zalažu za promenu sistema (od opozicije do organizacija civilnog društva) do sada je bila najveća originalnost, ali potencijalno i moguća slabost protesta. Studenti se zalažu za ispravne ciljeve, poput jadnakosti i pravde, borbe protiv korupcije, vladavine prava, primene zakona itd., ali nije baš sasvim jasno kako će do tog cilja i doći nasuprot žilavom i ukorenjenom režimu koji se svom snagom i na svaki način opire promenama. Zahtev da „institucije rade svoj posao“ je nerealan u uslovima zarobljene države koju je zgrabila kleptokriminalna hobotnica.

MONITOR: Veliki dio javnosti  iznenađen je odsustvom reagovanja EK i Evropskog savjeta na dešavanja u Srbiji. Da li se radi o nepovoljnom političkom kontekstu unutrašnjih i evroatlantskih odnosa Unije ili o podršci koju još ima  Vučićev režim?

LOPANDIĆ: Bilo je određene podrške protestima i međunarodnih reakcija među kojima možemo izdvojiti debatu o krizi u Srbiji u Evropskom parlamentu, u kojoj su većinski izražene kritike beogradskog režima. Neki su mu zamerili degradaciju demokratskog poretka i pravne države-dok drugi obraćaju više pažnje na međunarodno ponašanje ovog režima-koji se na razne načine udvara stranim parnterima, od Rusije do Kine i Azerbejdžana. Za spoljni svet, uključujući i glavne institucije EU poput Evropske komisije koja glasno ćuti, bitno je da Srbija „ne talasa“ previše u regionu u vreme svetskih geopolitičkih potresa i da sarađuje u pitanjima koja su za njih prioritetna, od povoljnog tretmana stranih kompanija do litijuma i isporuka vojne opreme Ukrajini. Za razliku od Miloševića, Vučić mnogo više pazi na stavove međunarodnih činilaca. Ipak, eventualno korišćenje sile radi gušenja protesta će predstavljati tačku nakon koje će on tu „neutralnost“ međunarodnih činilaca izgubiti. To je i osnovni razlog zašto je do sada bio dosta oprezan u primeni represivnih mera.

MONITOR: Beogradski režim se i dalje reklamira kao „faktor mira i stabilnosti“ u regionu. Kako onda da razumijemo  podršku koju on daje najnovijim potezima Milorada Dodika kojima se RS izuzima iz pravosudnog sistema BiH i kriza produbljuje do gotovo potpune neizvjesnosti?

LOPANDIĆ: Iako režim širi propagandu o „međunarodnim uspesima i ugledu“, spoljna politika Vučićeve Srbije je bila neuspešna u nekim od strateških pitanja-poput procesa evrointegracije koji je već godinama zaustavljen, ali i politike prema susedima. Odnosi sa Hrvatskom i BiH su mnogo lošiji nego što su to bili pre više od decenije. Politika dobrosusedstva je zamenjena promocijom „srpskog sveta“ što je više služilo podgrevanju domaćeg nacionalizma nego za stvaranje povoljnijeg regionalnog ambijenta. Osim toga, svedoci smo-od prethodnih lažiranih izbora kao i novijih Vučićevih kontramitinga, da „Dodikovi“ Srbi iz Republike Srpske služe kao neka vrsta strateške „rezerve“ za obezbeđivanje glasova za SNS ili prisustva na Vučićevim skupovima. Dodik se u ovome pokazao kao solidan partner, pa je u najnovijoj krizi u BiH Vučić uzvratio. Da dodam da su problemi u BiH realni i da zahtevaju političko rešenje, u čemu Srbija treba da igra stabilišuću ulogu.

MONITOR: Najnovije političko flertovanje Vučića sa Vladimirom Putinom naišlo je na mlaku reakciju Brisela. Da li EU još više taktizira poslije Trampovog približavanja Putinu, a Beograd se osjeća još komotnije poslije Trampove pobjede?

LOPANDIĆ: Srbija je strategiju ulaska u EU-u suštini, zamenila taktičkom ambivalentnošću i „polivektorskim“ nastupom prema različitim partnerima sa kojima bi režim mogao da izvuče odgovarajuće kratkotrajne koristi, od azerbejdžanskih investicija, kredita u UAE do koruptivnih ugovora sa Kinom. Odbijanjem da uvede sankcije ruskim tajkunima, Vučić je praktično žrtvovao proces evropske integracije Srbije, koji je blokiran još od 2021. godine. Ove spoljnopolitičke „fleke“ pokušao je da „izbeli“ kod zapadnih partnera izvozom vojne preme u Ukrajinu i drugim koracima o kojima nije previše obaveštavao domaću javnost (dobra vojna saradnja sa NATO i sl). U novim geopolitičkim uslovima i produbljivanjem razlika između Trampove administracije i evropskih zemalja, srpski režim će pokušati da sklapa nove lukrativne dilove (poput prodaje-poklona zgrade generalštaba Trampovom okruženju), sa prioritetnim ciljem da se zadrži na vlasti po bilo koju cenu koju će-u krajnjem vidu, plaćati srpski narod.

MONITOR: Mirovna rješenja koja nudi SAD izgleda da za osnovu imaju amalgam „trampizma“ i „maskovizma“  koji bi da  stvore „internacionalu“ najmoćnijih i najbogatijih koji će od stratišta stvarati turističke rizorte. Mogu li EU i Evropa da se odbrane od ovog „amalgama“ koji prijeti da potpuno izmijeni ono što smo smatrali političkim i demokratskim vrijednostima?

LOPANDIĆ: Možda je još prerano govoriti o definitivnom razlazu i lomu transatlanskog savezništva, jer je Tramp nepredvidiv i nije sasvim jasno šta je u njegovom ponašanju samo taktika, a šta strategija. Ipak, čini se da će njegova politika imati i bar neke pozitivnije efekte podstičući evropsku saradnju i razvoj autonomne odbrambene politike EU. Čini se da se i Velika Britanija donekle vraća ka kontinentu. Nova nemačka vlada mogla bi mnogo energičnije-u saradnji sa Francuskom, da podstakne novu fazu evropske integracije. Ovo su ipak još uvek samo pretpostavke, imajući u vidu tradicionalno evropsko nejedinstvo, kao i činjenicu da Tramp ima jedan broj simpatizera među evropskim liderima.

Sva  probuđena energija bi trebalo da se slije u Beograd 15. marta

MONITOR: Tu  su i „Studenti 2.0“ koji traže povratak na nastavu. Već su počeli incidenti kod Predsjedništva gdje oni logoruju. Koliko je to moguć uvod u veće sukobe i žešću reakciju režima?

LOPANDIĆ: Jedna od omiljenih taktika ovog „spin-režima“ je preuzimanje koraka ili mera političkih protivnika i njihova zloupotreba u sopstvenoj propagandi. Sada je Vučić „stvorio“ sopstvene studente – uglavnom pripadnike svoje stranke uz sumnjivi polusvet koje je rasporedio kao neku vrstu živog zida oko zgrade predsedništva. Vučić se u krizi uvek vraća svojim radikalskim korenima pa su tu i veterani iz jedinice čiji su pripadnici organizovali ubistvo Zorana Đinđića. U međuvremenu, pravi studenti protestuju u Beogradu ispred javnog medijskog servisa RTS ili marširaju po Srbiji, obilaze sela i gradove gde se dočekuju kao oslobodioci. Sva ta probuđena energija bi trebalo da se slije u Beograd u subotu 15. marta, što režim doživljava kao kataklizmu koja ih podseća na 5. oktobar 2000., dan kada je pao Milošević-kao i sam Vučić koji je pre demokratskih promena bio na mestu ministra informisanja. Nervoza na strani režima je očigledna.

Stranke opozicije predlažu formiranje nekog oblika prelazne vlade

MONITOR: Posle subverzivnih aktivnosti dijela opozicionih partija tokom prvog proljećnog zasijedanja Skupštine Srbije, Radomir Lazović je najavio početak razgovora opozicionih partija o prelaznoj ekspertskoj vladi kao načinu izlaska iz krize. Vučić je to ranije odbio kao političku fantastiku. Kako Srbija Centar gleda na šansu da se opozicija dogovori i ko bi joj bili saveznici ako to uspije?

LOPANDIĆ: Stranke opozicije, uključujući i Srbija centar, kao i drugi društvenopolitički aktivisti poput ProGlas-a predlažu formiranje nekog oblika prelazne ili privremene vlade koja bi za glavni cilj imala organizaciju poštenih i pravednih izbora-kakve Srbija nije imala od 2012. godine. S druge strane, Vučić je izjavio da dok je živ neće prihvatiti prelaznu vladu, jer bi to verovatno bio prvi korak ka slomu autoritarnog i partokratskog režima koji je on stvorio tokom prošle decenije. U okviru stranaka opozicije, priprema se program prelazne vlade koja bi mogla biti fleksibilnog sastava (uz uključenje nezavisnih stručnjaka) i koja bi imala ograničene i kratkoročne ciljeve (izbori, mediji, pravosuđe). Vučić može da pokuša da krizu rešava po uzoru na Lukašenka ili da se, ipak, opredeli za kompromis. Na jednoj strani je energija mladosti i probuđena snaga naroda na drugoj je, oslabljeni režim koji i dalje može da manipuliše državnim institucijama i raspolaže sa organima sile. Ali ubedljivo većinska Srbija je na strani studenata (prema anketama preko 60 posto građana daju podršku) što je vidljivo na svakom koraku. Možemo da se nadamo da će razum kod vlasti prevladati, iako nam dosadašnje iskustvo na pruža osnova za veliki optimizam.

Nastasja RADOVIĆ