Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sjutra

MONITOR: Predsjednik Srbije Aleksandar Vučić raspisao je parlamentarne izbore za 26. april. Postoje li uslovi da ti izbori budu fer? 

KRSTIĆ:  Srbija, ovako sluđena, razjarena i histerična, počiva na nedemokratskom temelju koji je uspostavljen pre tridesetak godina, stoga Vučić samo brutalno nastavlja  kontinuitet. Što se tiče fer izbora, već mesecima naši umovi su pod opterećenjem nerešene enigme da li se na izbore može izaći ili ih, pak, treba bojkotovati. O tome tupi jedan mikrouniverzum u Srbiji, dok ostatak, onaj što ne ulazi u duboka mozganja, teoretisanja, ne zamara svoje vijuge tim stvarima, i kojima je svejedno za koga će glasati, jer im je instalirano da su svi isti, izaći će tog dana i, gle čuda, glasati. Dok oni koji nisu ni ranije glasali, neće to uraditi ni sada. Ali, nemojte reći nikome, ovde polako nestaju i osnovni uslovi za život, a kamoli uslovi za, jelte, fer i demokratske izbore.

MONITOR: Kakve su šanse opozicije da Vučićev i režim konačno sruši na tim izborima?

KRSTIĆ: Koje opozicije? I tu imamo problem. Sa jedne strane imamo, kako je neki nazivaju, lažnu, Vučićevu, trojansku opoziciju koja izlazi na izbore i time se priključuje kazališnoj predstavi, dok sa druge imamo, kao pravu, dostojanstvenu, progresivnu i ne znam ni sam već kakvu opoziciju koja poziva na bojkot izbora. U svakom slučaju, nikada tužniju i jadniju opoziciju nismo imali. Svi oni zajedno u svom korenu, a to nešto i ne kriju, su desničarski, ksenofobično, klerikalno, od skoro i rasistički nastrojeni, te ne preostaje ništa drugo zdravom razumu no da izvrši sepuko zbog nemogućnosti da ima normalan izbor. Nažalost, Srbija nikada nije ni imala pravi demokratski blok, već uglavnom neke privide, začetke, a sada taj nedostatak, maltene, sa ponosom i ističe. Zato Vučićeva „primitivna i uličarska“ autokratija ne sme da se pobeđuje „pristojnim i kulturnim“ nacionalizmom, jer ćemo se tako vrteti u krug do beskraja.

MONITOR:Vučiću i ostalim uspijeva da vlast učvršćuju brojnim tehnikama psihološkog presinga kao što su diskreditovanje neistomišljenika, ucjenjivanje, zatvaranje, kažnjavanje, otpuštanje sa posla…

KRSTIĆ: Ljudi su, čini mi se, premoreni od svega. Dovedeni su do ivice rastrojstva. Svi su u ogromnim dugovima, razmišljaju od danas do sutra, plaše se da im ne iseku struju, da im izvršitelji ne pokucaju na vrata, da se nekome ne zamere, da im banka ne oguli kožu s leđa… Mislim, imali smo tri velika ciklusa protesta za ovih sedam-osam godina njihove vladavine, i sva tri su se olupala poput talasa o stene. Nije da nema ambicioznosti i hrabrosti da se nešto preduzme, ali mnogo razočarenja se nakupilo. Ova ekipa na vlasti je shvatila tu igru, uvukla se u sve pore društva, ušla u srž i promenila je iznutra. Mora da se razume da se ona ne sastoji samo od bivših radikala, već od čitavog spektra ljudi koji su učestvovali u politici od početka višestranačja u Srbiji. I oni dobro znaju šta rade. Za svaku pobunu, neposlušnost, kritiku, bilo šta što ima veze sa davanjem otpora, imaju već uvežbane mehanizme kako da na to odgovore, iako to deluje veoma traljavo, trapavo i prostački. Oni su svim tim tehnikama uspeli da ugase i onim najoptimističnijima nadu da će ovde jednog dana biti bolje.

MONITOR: Prošle godine napisali ste, govoreći o društvu u Srbiji, da je od “Miloševićevog paklenog Gazimestana prošlo trideset godina, a mi se nismo makli ni za sekund odatle”. Hoćete li to pojasniti?

KRSTIĆ: Veoma je prosto. Vaš list je osnovan 1990. godine, zar ne? I stvoren je da odgovori  upravo na taj već poprilično uzavreli oganj. Trideset godina kasnije, mi i dalje tupimo o tome. To traje. Zaludni dušebrižnici će reći: „Pa ni u svetu nije ništa bolje“, ali taj svet imao je uspone i padove, menjao se, adaptirao, bunio se, prilagođavao, pravio korake napred, pa nazad – sve u svemu bio je u pokretu. A šta se ovde, molim Vas, dešava? Decenijama ova zemlja čami u čeljustima mitova i bajki, okovana bukagijama svetosavlja, zaglavljena u velikosrpskom limbu iz kojeg ne može da se probudi, očekujući neko bolje sutra. Dakle, trideset godina, a bogami i više, da se ne lažemo, mi smo i dalje spremni da ginemo za ezoterične baljezgarije. To nije normalno.

MONITOR: Zvaničnici Srbije tvrde povodom aktuelnih okupljanja u Crnoj Gori da se Srbija ne miješa u unutrašnje stvari Crne Gore iako crnogorski zvaničnici dokazuju suprotno?

KRSTIĆ: Nemam Sarumanov palantir, niti imam mrežu doušnika, pa da mogu da tvrdim ko, kada, gde, kako i sa kime od zvaničnika Srbije rovari po unutrašnjim stvarima Crne Gore, ali sa sigurnošću mogu da kažem da Srbija jedino što zna dobro da radi jeste da se meša u sve okolne zemlje. A sada je konačno i Crna Gora došla na red.

MONITOR: Istoričar Millvoj Bešlin kaže da se Srbija dok je ovakva – autoritarna i nacionalistička, neće pomiriti sa nezavisnošću Crne Gore. Šta Vi mislite o tome?

KRSTIĆ: , Srbi nikada nisu preboleli otcepljenje Crne Gore. Nije stvar sa Crnom Gorom krenula od tog zakona, odnosno člana u njemu. Odavno Srbija, na ovaj ili onaj način, lupa packe, zastrašuje, unosi paranoju i pravi od Crne Gore nekakvog bauka. Već godinama se trubi o tome kako Srbi dole nemaju nikakva prava, kako je kao za vreme NDH, kako ne smeš da kažeš da si Srbin, kako samo što te na kolac ne nabijaju po crnogorskim plažama… Zato im je sada ovaj zakon došao kao melem na ljutu ranu. Konačno je sav apsurd tog ludila dobio utemljenje. Nacionalistička čaršija sada grakće od orgazmičnog veselja, jer ima opipljiv razlog da ponovo pravi cirkus po regionu.

MONITOR: Fridom haus je navodi u izveštaju ‘Sloboda u svijetu 2020’ da se Srbija nalazi u grupi država sa najvećim padom sloboda u posljednjih deset godina. Zašto?

KRSTIĆ: Srbija pod Vučićem izgleda kao da se nalazi u poslednjoj fazi raspada. Neće baš nestati, ali jedva da će ostati i senka od nje. Svakim danom je sve i dalja i dalja od bilo kakve vrste oporavka, stoga se polako miri sa sudbinom da joj nema spasa. A kada vam nema spasa, onda se prepuštate svim blagodetima autodestrukcije. Rokate se do kraja, dok ne overite. Ipak, Srbija i pre deset godina nije bila Diznilend. Za belu masku, kombinezon i kuhinjski nož se hvatam kada se priča o tom vremenu kao da smo svi živeli u kućicama od čokolade i spuštali se niz dugine tobogane, jer i tadašnja tobože demokratska vlast je poprilično flertovala i imala nežne zagrljaje sa avetima iz prošlosti. Nije se nikada jasno odrekla nasleđa iz devedesetih, nikada nije imala dovoljno snage, volje i hrabrosti da se suprotstavi preživelim alama i aždajama Miloševićevih struktura, prihvatila je nacionalističku retoriku kao relevantnu i još mnogo, mnogo kukavičkih stvari je učinila, da bi se na kraju svima nama, poput biblijske kazne, desio Aleksandar Vučić i njegova kamarila.

SPC huška na rat

MONITOR: Je li vjera, kad je riječ o Srpskoj pravoslavnoj crkvi, uveliko postala politika kad se zna da se SPC nalazi u epicentru protesta u Crnoj Gori?

KRSTIĆ: SPC je sveta krava. Ona se ne dira, uzalud ne spominje, ne preispituje, ne dovodi u pitanje, nedvosmisleno poštuje, stoga pravi dar-mar kakav god želi, sve pod okriljem da je ona najzaslužnija za očuvanje srbijanskog naroda kroz istoriju. Zato joj se i kroz prste gleda huškanje na rat, mizoginija, pedofilija, bahatost, ekstremno bogaćenje, mešanje u sve i svja… Ne daj vam bože da se usudite da kažete nešto protiv njih, odmah će da skoče pravoslavni talibani da vas nazivaju komunjarom, satanistom, zlotvorom, ustašom i koješta još. Zato ovo što se dešava u Crnoj Gori nije dobro. Fućka se ovim mantijama da li će to da eskalira u nešto mnogo veće. Milo je njima kada se vatra podgreva. Već je ubačena fraza: „Danas Crna Gora, sutra Kosovo“ I, to je to. Oni na taj nacionalistički požar svesno dolivaju benzin, obećavajući nebesko carstvo za sve one koji brane njihovo blago. A gde su svi oni, moliću lepo, kada se sirotinja isteruje iz svojih kuća?

Kosovo više  nije dio Srbije

MONITOR: Beogradski mediji objavili su da je Vučić nedavno u Vašingtonu „dogovorio članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama “i da vrh američke administracije ima velika očekivanja od Beograda i Prištine neposredno nakon izbora u Srbiji?

KRSTIĆ: Mi o tom Kosovu pričamo kao da je vanzemaljsko biće. Naježim se kada se u potpunosti zaboravi da tamo žive ljudi: mladi, stari, sa decom, bez dece, rade, ležu, ustaju, idu u školu, studiraju, plaćaju račune, jedu, provode se… Ali ne, ovde se o tome razglaba kao da je u pitanju nekakva ostavina, pa se svađamo na koju će stranu da prevagne. Kosovo je gotova priča, nezavisna država, zemlja koja više nije deo Srbije. Prosto ne razumem kojim više rečima, na kom drevnom jeziku mora da se kaže da ta zemlja nije naša, aman. Naravno da sveznalice već godinama laprdaju da je Vučić stigao na vlast samo da bi Kosovo predao, a šta će on sa njime uraditi, izgleda da ni on mukica ne zna. Činjenica je da je to Kosovo, šta god ono značilo, za svakog političara na vlasti bila crvena linija preko koje se ne prelazi. To Kosovo je kao antičko biće. Ono je u našim životima kao okultni pojam. Kao da je bilo ovde i pre nastanka samog svemira. Zlo koje nema ime, ne zna mu se poreklo, ne zna se šta hoće, odakle je došlo, kao da je ispalo iz Lavkraftovih priča; međutim, jedno je oko njega sigurno – zbog njega svi na kraju ispaštaju.

Novinare i novinarke love kao zečeve

MONITOR: Redakcija televizije N1 u Srbiji dobila je prijetnje smrću, nekoliko urednika i novinara informativne redakcije RTS-a prebačeno je proteklih godina na niža radna mjesta zbog neslaganja sa uređivačkom politikom, pritisci na medije sve su češći… Koliko su mediji u Srbiji slobodni?  

KRSTIĆ: Prvo, ovde nema medijske scene. Imate par relevantnih nedeljnika, jedan dnevni list, dve televizije, par portalčića – i čini mi se da je to to. Imate sijaset visokotiražnih lešinarskih hartijetina, televizijskih kanala sa nacionalnom frekvencijom i gomile sajtova koji su verne sluge režima i lažima oblikuju javno mnjenje. Dakle, ovaj prvi deo, koji je petoduplo manji po svemu, je postao neprijatelj broj jedan ove vlasti. Prošle nedelje, samo u jednom danu, na različitim lokacijama, jedna koleginica i nekoliko kolega je napadnuto. Novinare i novinarke love kao zečeve, dok ostatak javnosti to nemo posmatra i više ga interesuje šta se zbiva u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bosni ili na Kosovu, nego ispred njegove babure. U tome je naš problem, sve ćemo kod drugih da vidimo, da im zamerimo, da im pridikujemo, dok mi sami ne smemo da se pogledamo u ogledalo i vidimo u kakvu smo se gnusobu pretvorili. Ko zna, možda smo sve ovo i zaslužili.

Veseljko KOPRIVICA