Želim i da vas obavijestim da su neke planete ušle negdje gdje ne treba. Moraćete da me volite više od mnogo i to je prosto tako
Za sve one, kojima to nešto znači, imam informaciju: danas nam je stiglo proleće. Nadajmo se da će nam više dobra doneti, nego odneti. Kao dete sam umela vetru da okrenem leđa, raširim ruke i prste, zatvorim oči dok me on divlje šiba i miluje u isto vreme. Činilo mi se kao da pokušava da se umetne između zemlje i mojih stopala, i da želi da me nauči da letim. A onda sam izgubila umeće. Mogu da izgubim deo tela, da mi se pogube misli, čula, smer života, čak i sam život, ali da mislim da sam izgubila nekog… pa, nisam ja robovlasnik, o stvarima i ne razmišljam, nebitne su u suštini.
Imam još jednu vest: SINIŠI MALOM VRAĆAJU DIPLOMU I DOKTORAT: Upravni sud poništio odluku Senata Univerziteta u Beogradu. Ako su mogli Siniši Malom da vrate doktorat, što ne bi mogli i nama Kosovo?
Niko više ne želi zaista da deli i dobro i loše sa nekim. Želi samo dobro. I to ne da deli. Da uzme. Idem ulicom i onda te samo opiči sećanje i onda jauknem ili ispustim neki neartikulisani zvuk pa mi bude neprijatno i onda se kao zakašljem i opsujem: „’Bem ti cigare!“, a kad pogledam uokolo, u stvari, nikoga i nije briga, možeš da njištiš ulicom i ništa. Uhvatim se za ništa i ne puštam. U teškim okolnostima sam tražila trag svetlosti, kopala goloruka dok me je sa svih strana zatrpavalo, od mrvica postavljala trpezu, u neznanju tražila motiv za dalje i uvek se iznova pitala hoću li to moći? Jesam li dostojna tog poduhvata? Bez samoanalize nema putešestvija. Želim i da vas obavestim da su neke planete ušle negde gde ne treba. Moraćete da me volite više od mnogo i to je prosto tako.
Hoće li se Prvorođeni obratiti i danas???
„Kad ti dođe da nešto laneš, ti zamisli da držiš vodu u ustima i da ne smeš da je ispustiš.“ Moja baba.
Prvorođenom bih toplo preporučila da angažuje nekog kao što je bila moja baba, da ga gazi ispod stola kad zastrani sa pričom, pošto PR očigledno ne daje rezultate. Moja je baba u CV mogla da stavi četiri razreda osnovne škole i 52 godine gaženja dede ispod stola na slavama.
„Vođa je trebao stalnu pretnju. Morao je ljude držati u stalnom strahu kako bi mu oni dali svu vlast koju želi. Ljudi hoće živeti, pa su se zato odrekli svojih prava i slobode. To je moguće ako se ubede da je neprijatelj svuda i da svakog trena mogu poginuti.“ Orvel, 1984
Brišu se dani… sve je manji razmak između nas, i to što je na kraju, u stvari, nije kraj već ponovni susret, večnost… znam. Uvek znam kada treba da odem – tu nikada ne kasnim.
P.S. Oče, gde se pale sveće za polužive?
Nataša ANDRIĆ