Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane

U zoni nevidljivog i nedokučivog je šećerni prozor od svitanja. Tu se ideja vaja i rasteže kao karamel na toploti, u bezbroj niti. Samo oprezno, da srma ostane neprekidna. Dug je put do prvih redova tkanja. Nemam srca da upalim svetlo u sobi u dva popodne. Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane.

Dan i ja se gledamo preko nišana. Sve me je podsetilo na davnašnji moj prvi radni dan u školi, nakon kojeg me je majka pitala koga sam upoznala. „Neke dve Snežane.“ Trebalo mi je nedelju dana da zapamtim da je jedna Zorica, a druga Milanka. Počnem da razmišljam o budućnosti i onda pomislim: „Šta ćeš da kuvaš danas za ručak?“, i sve iluzije nestanu kao rukom… Taj napor koji ulažeš u sve, a vraća ti se duplo golo, će ti samo iskidati živce i skratiti bivstvovanje (što u daljoj perspektivi možda i nije tako loše). Opusti se. Tvoj doprinos bilo čemu je ništavan. Popij čaj, čitaj knjigu. I bez tebe će se sve raspasti. Tek kada biciklom kreneš nizbrdo shvatiš da spust zavisi jedino od tebe, ne od brda. Ti kontrolišeš brzinu kočenjem, prekidanjem okretanja pedala i osećajem iskustva iz prethodnih padova. Kočenje u mestu nije opcija, zaustavljanjem ne stižeš do cilja. Procena, osećaj i ravnoteža su ključ.

Nije mi ništa. Stojim i nije mi ništa. Sedim i nije mi ništa. Ležim i nije mi ništa. Sa tavana zatvorenih kapaka, na tankoj, baš tankoj niti, sputa se Ništamije. Mota me u mrežu i odlaže alarm, iznutra me rastvara, gleda iz mene iz duboke paučine – Ništamije. Kad se u bokalu stvarnosti sve stiša, i misao kad se rastvori, kao šumeća tableta, kad prestane sa sobom da govori i zapremini sveta doda samo nijansu, radi atmosfere, tada čujem otkucaje srca, prave krugove iznad glave. Ko zna, možda su nekad u oreol suženi.

Kažu da su jedina dva načina da se utiče na ljudsko ponašanje, manipulacija i inspiracija. Samo što smo mi “inspirisani“ kasno shvatili da smo, u stvari, izmanipulisani. Sve je laž, čini mi se, oduvek. Samo je sada čak i laž izgubila kvalitet, niko da se potrudi da je bar oboji lepo. Toliko maglovitih dana zaredom tera vas da preispitate da li je sunce zaista neophodno za život ili za radost. Još me samo muzika pomera iz s(r)edišta.

P. S. „Nema veze“, sinonim za nepovrat.

Nataša ANDRIĆ

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge…

Danas nije svanulo. Mrak – sumrak – mrak.

Možeš da se rasplačeš bez razloga, iako možda i postoji razlog, a zapravo uopšte ne znaš što si se raspekmezila kad ima ko da te zagrli, iako pojma nema koji ti je đavo i šta je sad uradio, a zapravo je sve u redu i mnogo je lepo. Ne, nije ovo šizofrenija. To sebi sama smetam kad pokušavam da objasnim ono što se ćutanjem sluti i da se saplićem i guram, i guram, i dovedem sve do pogrešnog zaključka. Već se mesecima vrtim oko pitanja: koji mi je đavo, pa sam sva ovako kao probušeni balon? Nestalo poleta. A kako i zašto, pojma nemam. Mislim, naslućujem, ali ne bih da gledam na tu stranu. Sakupi se. Priberi se. Pregrupiši se. Dovedi se u red. Razmisli. Nastavi. Diši, ako se setiš.

„Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.“ Duško Radović

Ne ostavljaju na nama žestoki trag, akutni bolovi, nego oni potmuli, istrajni, snošljivi, koji lagano postaju, a da mi toga uopšte nismo ni svesni, sastavni deo sivila naše svakodnevice… Ti i takvi bolovi, koji nas podrivaju, u koje se urušavamo, oni nas na kraju i sahrane…

Opozicija ovoga puta započinje akciju – „Ljubičice na prozore, nema straha!“ „Tačno u podne otvorite prozore i iznesite ljubičice, muškatle, kaktuse, filadendrone, ma može i plastično, ko ga šiša, samo da pokažemo režimu da smo tu i da se ne plašimo.“

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge, može sva pamet na to da ode i da posao ostane nezavršen. A satira ne stiže do mete i lekovito dejstvo izostaje, pa joj samo preostaje da teši ovčice i očevice.

Da li zaista želite odgovore na sva pitanja? Ja sam nekako sklona da verujem da je za neka pitanja bolje da ostanu bez odgovora. To je ta vrsta blaženog neznanja, koja nam omogućava da duže trajemo. Nisu reči suvišne. Nisu dovoljne.

Napolju i dalje sivlje od prosečnog magarca.

P.S. Volim kad sedim sama sa sobom, i obe čekamo da ona druga nešto kaže.

Nataša ANDRIĆ

Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči

Nešto razmišljam, treba mi neki lep motiv da malo redukujem, što bi se reklo, život.

Radio je do sada inat i moranje… Ne znam, sad bih da to uradim na temelju nekih lepih emocija.

Život u bedi te osakati na sve načine: fizički, emocionalno, intelektualno… Razmišljam, koja su to moja interesovanja? Strasti? Hobiji? Nema. Ničeg nema! Samo sposobnost da se skrpači i preživi. Da se sačuva bedni životić. Dovraga, to mogu i bubašvabe!

Promiče nam koliko nas ovaj košmar u kom živimo troši. Surovo. Uporno. Svakodnevno.

Od sluđenih ljudi iz devedesetih, postali smo sredovečni ljudi, a da normalan život gotovo nismo ni imali. Koliko nam je mozak utrnuo i navikao na raznorazne nebuloze vidi se po tome što je ovo bila reakcija: „Pa, dobro, imamo društvenih igara i knjiga za pet godina“, na današnje raspredanje o trećem svetskom (nuklearnom) ratu. Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči.

Toliko zbunjujućih, konfuzinih, protivrečnih poruka, izjava, teza, mišljenja o tome šta je život i kako treba da izgleda. Onda shvatiš da je sve to što čuješ i pročitaš samo lični doživljaj onog ko stav iznosi. Živi. I nadaj se najboljem.

Ponekad je dobro skupiti šaku u pesnicu i boriti se. A ponekad, jedino rešenje je da otvoriš dlan i da pustiš to nešto, da ode. Što dalje. Sva je mudrost, u stvari, u tome umeti prepoznati kad šta da učinimo, odnosno, ne učinimo.

– Pogledaj malo kako se ponašaju i izgledaju oni koji postaju nezamenljivi. Oni za kojima se čezne. Ili trči. Ili šta već.

– Jesam.

– I?

– Ne bih ja to. Imam ja neke svoje razloge da budem zamenljiva, ona za kojom se ne čezne, ne trči i šta već. Ne bih objašnjavala… Kad ćutite dovoljno dugo, možete da se setite boje glasa onih čija ste lica zaboravili…

Reč dana – bataliti  prekinuti, obustaviti, izostaviti, napustiti, kloniti se, mimoići, rezrešiti i još mnogo toga. Batali, brate.

P.S. Koliko radim u poslednje vreme prosto je greota što nisam predsednik.

Nataša ANDRIĆ