Život je tačno između onoga što ponesemo sa sobom i onoga što ostavimo iza sebe
I bi sunce, zimsko, najskuplje. Koliko radosti u jednom danu. Znam da je obostrano, a zbog čega? Zbog najbanalnijeg susreta bez susreta. Uvek mi je bilo divno i drugačije kod nas.
Odavno se ne družim sa ljudima, a onda me je posetio daleki rođak. Nakon njegovog odlaska, ispijena, ubledela lica, jedva sam stajala na nogama. Deca su me pitala šta mi se desilo, bolno sam procedila: „Razgovarala sam“. Otišla bih negde gde je nebo sivo i gde je hladno, gde vetar zavija kroz ogoljene krošnje sirotog drveća, u svevideće prostranstvo gde nema šta da se vidi, gde se ne živi već obitava, tamo bih otišla, da već nisam tamo.
Izmaštaću danas jednu lepu istinu. Gle, šćućurili se moji izgubljeni, moji otuđeni, moji od mene oteti, moji otrgnuti mi, moji od kojih se jesam i nisam rastajala i rastala, šćućurili se u nepoznati lik Nade i nekako krotko i žalno me gledaju, sve čekajući da ih najzad ugledam. Vidim ih ja, al’ čekam da iskorače. Ionako niko nema pojma kako ona stvarno izgleda. Neke priče su teške, bez obzira na sagovornika. Ono što stane u duge uzdahe, ne može u kratkim crtama. Dešava mi se da imam kristalno jasne misli van bilo kakve jezičke formulacije. Desi se nekad kad hoću da kažem nešto, ali ono neće napolje i onda se navlačimo oko toga šta je čije, i ostane na tome da se raziđemo u ćutanju i neprijateljstvu. Gde se jedna vrata zatvore, druga se otvore, kažu. Ah, kakav danak neiskustvu, kakva prevara! Koliko se samo puta čovek nađe zazidan u prostoru bez vrata, bez prozora, bez mogućnosti da udahne, još manje da prostor napusti. Mnogi pokušavaju da pokore svoje strasti. Pri tome ne primećuju da sve više postaju robovi svoje gordosti. Svaki trijumf nad samim sobom je okret ključa u vratima sopstvene tamnice.
Razgažena u svojoj udobnosti i komotnosti, ponekad baš zato veoma opasna floskula: ,,Okrećem novi list“. Čuvajte se te navike, jer kad pređe u praksu, prečesto okretanje lista samo pokazuje da ste stihijski čitali stranice, a ne sa razumevanjem, kako ova knjiga života i zaslužuje. Život je tačno između onoga što ponesemo sa sobom i onoga što ostavimo iza sebe. Sve što treba da znate i zapamtite o životu, naučili ste u pesmama za decu.
Kako se približava vreme za šetnju pasa tako svi u kući postaju bogalji, bolesni, ludi, to ćopa, to se previja, to meri temperaturu, to kašlje, to ću ja da im j, da prosti Esad, sve po spisku.
Poslednjih par godina, drug Život je istovario na mene šleper g, Esade, g. Sad tražim neke džakove da to popakujem, stiže proleće, trebaće ljudima đubriva…
P.S. Od vežbi za trbušnjake, smeh do suza.
Nataša ANDRIĆ