Odavno više nije važno šta piše u novinama već šta se može čuti na TV. Elektronski mediji su upravljali sviješću masa i ratnih 90-tih, a sada ne žele da izgube taj „kapital”. Ko je u stvari „veliki brat” naših dana, razgovarali smo sa dr Ivanom Kronjom, poznatom teoretičarkom medija iz Beograda, koja se posljednjih godina bavi i teorijom i kritikom filma. Doktorirala je na temi Rodne teorije avangardnog i neoavangardnog filma, a prije toga usavršavala se na Univerzitetu Oksford. Danas je profesorka teorije masovnih medija na Visokoj strukovnoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. MONITOR: Faktički, javnim servisima naših zemalja ,,u tranziciji”, dominiraju ,,politički tok-šou” i ,,rijaliti šou”. Zašto je i kome je potrebno da sve bude ,,šou”›?
KRONJA: Naše primedbe domaćim medijima nisu nimalo neuobičajene u odnosu na medije u drugim zemljama. Masovni mediji generalno održavaju postojeće stanje u društvu, amortizuju društvene potrese i krizne situacije i zastupaju oficijelne izvore informacija kontrolisane od strane političke vlasti i ekonomske vladajuće klase u toj zemlji. Mediji imaju ogromnu moć, jer kreiraju dominantnu sliku realnosti, koju bi neke grupe i instance sigurno mnogo drugačije definisale. Njihova realnost je i ,,zvanična” realnost aktuelnih vlasti, a što je društvo stabilnije, to je i medijska intervencija i ,,obrada” realnosti manje vidljiva. Tendencija da se ozbiljne političke teme i društveni problemi, na primer socijalne nejednakosti i neregularno poslovanje vlasti i elita, predstave kroz lagane ,,šou” programe i time spreči svaka utemeljenija kritika vladajućeg sloja, već duže je karakteristična za zapadne medije, od kojih smo preuzeli sve nove medijske žanrove, od političko-zabavnog programa do rijaliti-šoua. Tranzicijski mediji baziraju se na kulturi siromaštva i provincijalizma baš kao što to čine i tranzicione elite. Suština tih programa je stereotipna crno-bela slika stvarnosti i otpor ideji da je realnost kompleksna, višeslojna i stoga puna različitih značenja. Dosta brutalno domaći mediji nameću nam neuspele ,,objašnjotine” tradicije, modernosti, istorije, pravne države, morala, društva, porodice, rodnih uloga, znanja, globalne i domaće kulture, i uopšte svih osnovnih pitanja i definicija na kojima počiva jedna zajednica. Upravo nemuštost medija da nam objasne šta se dešava u našoj političkoj i socijalnoj sadašnjosti u odnosu kako na bližu i dalju lokalnu istoriju tako i na savremeni svet, svedoči o tome u koliko raspadnutom društvu živimo. Njihova malodušnost i konfuzija vrednosti verno odražavaju stanje naših elita i celokupnog društva.
MONITOR: Postali ste poznati prije desetak godina po studiji ,,Smrtonosni sjaj” koja govori o zloupotrebi medijskog prostora i nevjerovatnoj popularnosti TV Pink 90-tih godina. Njena popularnost, sada već regionalna, ne prestaje. Kako biste objasnili ovu ,,fatalnu privlačnost” JUL-ovske TV u više zemalja bivše Jugoslavije?
KRONJA: Prvo, to je visoko komercijalna TV sa velikim budžetom. Zatim, ona očigledno ima jednu parapolitičku funkciju, kao što to inače imaju mas-medijski zabavni sadržaji, što je dokazalo mnoštvo savremenih teoretičara. Pink veliča vrednost lokalnog kulturnog kapitala, dok istovremeno uvođenjem globalističkih modela zabave – tehničke opreme studija, muzičkih matrica, garderobe i šminke, kabaretskog i mjuzikl plesa – daje stanovništvu direktnu poruku o prilagođavanju na podređenu ulogu u svetskom kapitalizmu kao formuli za elementarni opstanak. Kroz humorističko uživanje u sopstvenoj kulturnoj nerafiniranosti, neobrazovanosti, skromnom poreklu zvezda i slično podiže se ,,nacionalni moral” u duhu na ovim prostorima večno vladajućeg populizma, gde je dovoljno biti ,,naš” i ne ispunjavati stroge i možda nepravedne kriterijume ,,velikog sveta”, dok se istovremeno zapadnoj paradigmi prilagođava, služi i povlađuje izgledom i umišljenim medijskim ,,noblesom”. Dati recept veoma dosledno slede domaći vladajući slojevi, te stoga zadivljuje kako je on precizno prenesen u vodeću nacionalnu industriju zabave.
MONITOR: ,,Rijaliti” programi su donijeli jednu novu dimenziju popularnosti TV koje ih emituju: mogućnost da ,,svako” bude na TV.
KRONJA: Radi se naravno o iluziji da obični ljudi podjednako učestvuju u medijskom kreiranju stvarnosti, baš koliko i medijsko-političke oligarhije, da imaju jednaka prava u društvu. U kulturi siromaštva i brutalne tranzicije, koja je po svemu sudeći trajno stanje, čak i istorijski gledano, znanje prestaje da igra važnu ulogu u ljudskim životima, jer ideja lične i kolektivne emancipacije gotovo prestaje da postoji. To je naravno socijalna klima koja zavisi i od pogleda na svet – kada se on promeni, počeće da se menjaju i društveno-političke okolnosti. Zato je bolje prikazivati ono što je Adorno zvao ,,uskraćenom egzistencijom” kao zabavni i glamurozni život ,,od šopinga do svadbe i kafane”, jer se time sprečava celovitiji uvid u stvarnost i širi razvoj svesti. U prirodi vladanja jeste jaka inercija i otpor promeni, te stoga i našim vlastodršcima, čiji su mediji verni saveznici, odgovara ovakvo statično stanje.
MONITOR: Kako objašnjavate dominaciju stereotipa, pa i seksizma u reklamama?
KRONJA: Seksizam tj. diskriminacija žena i učvršćivanje rigidno-patrijarhalne slike muškarca su daleko veći problem u našem društvu nego što se to inače misli. Radi se o simbolički snažnim definicijama ,,ženskosti” i ,,muškosti” koje se u suštini odnose na politička prava pojedinca, na socijalnu zaštitu jedinki i čitavih porodica, na kultivaciju ponašanja u socijalnoj sredini i kontrolu nagona, na intelektualni razvoj, sprečavanje kulture nasilja, opšte polno i mentalno zdravlje nacije i niz drugih važnih pitanja. Ako ,,žene” kao politički subjekt zamenite ,,Srbima”, možete daleko bolje razumeti o čemu se radi: strategije zadobijanja lične moći i boljih uslova opstanka kod žena u surovom patrijarhatu često idu u pravcu nipodaštavanja drugih žena i dodvoravanja muškarcima na poslu i u porodici; očajan položaj Srba u sopstvenoj državi i svetu navodi ih da se stalno grupišu u manje interesne grupe i klase koje se mrze i rade jedne protiv drugih, uzajamno se omalovažavajući: put za emancipaciju nacije bio je i biće ,,Samo sloga Srbina spasava”. Tako je i sa integritetom žena, koje treba da postanu složna i uvažavana grupa u društvu. Problem mizoginije i krize porodice u Srbiji je naravno izuzetno složen. Feministički usmerenim teoretičarkama i naučnicama je gotovo potpuno uskraćen medijski prostor, a ,,feministkinja” je ustaljeno omraženi termin.
MONITOR: Sa jedne strane smo još društva u kojima se veliča nasilje, a sa druge želimo da što više naših predstavnika u svijetu, kao na primjer, na Evroviziji, postanu ,,gej ikone” pa tako i ,,garantovani” pobjednici. Živimo li u vrijednosnom haosu ili smo spremni da ,,u svijetu” budemo ono što nikako nismo ,,kod kuće”?
KRONJA: Bojim se da je u našem palanačkom duhu ideja gej-slobode počela da dobija značenje ,,zapadnosti” i ,,modernosti”, te otuda estradni šefovi plasiraju zvezde pritajeno-kvir identiteta, ali zato političke tolerancije prema seksualnim manjinama nema ni na vidiku. Dopada mi se gest vrhunskog muzičkog umetnika Eltona Džona koji je najavio da u Beograd dolazi sa muškim suprugom i malo jačim obezbeđenjem: tu nema nikakve ambivalencije, tu su čista posla. Bez mistifikacije i zabrane čitava tema postaje manje interesantna i možemo se usredsrediti na višeznačnu stvarnost.
To gledaju svi
MONITOR: Ko su, po Vama, tipični gledaoci ,,Farme”, ,,Velikog brata”, a ko oni koji jedva čekaju novi ,,Insajder” RTV B-92? Da li se oni negdje «sreću»?
KRONJA: Ne treba se zavaravati, to gledaju svi. Ovakvi programi zapravo imaju nekakvu funkciju socijalne kohezije i održanja realnosti – kada još i Zorica Brunclik, afirmisana folk-diva, ne bi nosila kante u kožuhu na farmi sa sve svojom ružičastom pudlicom, kao da bismo poludeli i sve bi se raspalo. Generalna atmosfera ovog aktuelnog programa naročito, a i njemu sličnih, jeste izbezumljenost i apatičnost učesnika, koji večno čekaju da se nešto desi a u međuvremenu razotkrivaju naše nacionalne ,,slabosti”, na primer psovanje i suženi horizont znanja i interesovanja. Oni su naizmenično agresivni i duboko depresivni, poput Vladimira i Estragona u Beketovom Čekajući Godoa. Što se tiče politički angažovanih programa, u primetnoj meri pate od estradizacije i podilaženja ukusu publike, dok suviše veliki broj emisija prikazuje političare i javne ličnosti kao podeljene u dva tabora, tobože ,,nacionalni” i ,,pro-zapadni”, ili pak ,,za i protiv vlasti”. Time se proizvodi simplifikovana, stereotipna i veoma štetna predstava o javnom životu, koja, ponovo ističem, umanjuje odgovornost pojedinca i njegovog javnog delovanja i negira složenost problema u zemlji. Ako je neko samo ispostava ,,levog” ili ,,desnog”, ,,globalnog” ili ,,radikalskog” tabora, nema realne rasprave o socijalnoj katastrofi i sistemskoj korupciji, a kamoli rešenja. Stereotipije u medijima odraz su naše veoma niske političke kulture, ksenofobije i izolovanosti.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
SVIJET3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice