Predrasuda nastaje kad od neprovjerene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu

Gledajući ljude koji, krajnje opušteno, prilaze poslovnim i privatnim obavezama i nemaju nikakav stres zbog rokova, sve mi se više čini da sam odrastala u kasarni i to sa jednim vrlo zaje… zeznutim desetarom. Za čiste rezove u životu po sopstvenim sklonostima bira se alat. Neko reže skalpelom, neko satarom. Ako ima umešnosti, učinak je isti, samo snaga i zvuk koji ostavi satara, pojačava osećaj definitivnog.

Volela bih na svom imanju da gledam u palme i mandarine, ali prema podneblju ide i drvo. Lipa i kesten. Grab i hrast kao dva najdrvenija imena među drvećem. Interesantno je kako je i bukva jedno lepo drvo, sa bujnom krošnjom i dobrim hladom, a stablo pravo, visoko i kao građa zahvalno za svaku obradu, ali zbog izvesnih osoba ime bukva, nije na ceni. Ljudi su problem, a ne šuma. Eno, Ivan Gavrilović, muzički genije, priča za neki belosvetski radio, a Kurir prenosi, kako je super bilo devedesetih. Kaže, znao se red i ko je ko, kriminalci Arkan i Šijan bili gospoda, a ne ko danas ovi. Kao primer gospoštine navodi kako je i njega Arkan ošišao. Gospodin, bajo. Ritam je van pesme i duh van lampe… Predrasuda nastaje kad od neproverene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu.

Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I, ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Sretnem ponekad novu sebe i ne prepoznam se, samo prođem, potapšem se po ramenu i produžim dalje. Dobro je biti sam sa sobom ponekad. Čovek mora konstruktivno i dalekosežno da radi na sebi da bi, kad ostane sam, bio u dobrom društvu. No, preduga samoća nagrize i najotporniji materijal. Čuvajte se. Ukoliko pređe izvesne granice, samoća se izvitoperi i postaje opasna po život.

Bajke su skroz zeznute sve do samog kraja. Tu je stotinu nekih nevolja i peripetija. Jeste da znamo da će na kraju biti srećan kraj, ali doći do njega je baš komplikovano. Svejedno, ja živim svoju bajku.

Ne čuvam želje za kraj godine, zdravlja, dobri moji, svima, svaki dan.

P. S. Opet neke sankcije, Đura neće da nam oprosti što nas je tukao.

Nataša ANDRIĆ

Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane

U zoni nevidljivog i nedokučivog je šećerni prozor od svitanja. Tu se ideja vaja i rasteže kao karamel na toploti, u bezbroj niti. Samo oprezno, da srma ostane neprekidna. Dug je put do prvih redova tkanja. Nemam srca da upalim svetlo u sobi u dva popodne. Prave se zalihe magle. Plaše se ljudi da će se izgubiti ako je nestane.

Dan i ja se gledamo preko nišana. Sve me je podsetilo na davnašnji moj prvi radni dan u školi, nakon kojeg me je majka pitala koga sam upoznala. „Neke dve Snežane.“ Trebalo mi je nedelju dana da zapamtim da je jedna Zorica, a druga Milanka. Počnem da razmišljam o budućnosti i onda pomislim: „Šta ćeš da kuvaš danas za ručak?“, i sve iluzije nestanu kao rukom… Taj napor koji ulažeš u sve, a vraća ti se duplo golo, će ti samo iskidati živce i skratiti bivstvovanje (što u daljoj perspektivi možda i nije tako loše). Opusti se. Tvoj doprinos bilo čemu je ništavan. Popij čaj, čitaj knjigu. I bez tebe će se sve raspasti. Tek kada biciklom kreneš nizbrdo shvatiš da spust zavisi jedino od tebe, ne od brda. Ti kontrolišeš brzinu kočenjem, prekidanjem okretanja pedala i osećajem iskustva iz prethodnih padova. Kočenje u mestu nije opcija, zaustavljanjem ne stižeš do cilja. Procena, osećaj i ravnoteža su ključ.

Nije mi ništa. Stojim i nije mi ništa. Sedim i nije mi ništa. Ležim i nije mi ništa. Sa tavana zatvorenih kapaka, na tankoj, baš tankoj niti, sputa se Ništamije. Mota me u mrežu i odlaže alarm, iznutra me rastvara, gleda iz mene iz duboke paučine – Ništamije. Kad se u bokalu stvarnosti sve stiša, i misao kad se rastvori, kao šumeća tableta, kad prestane sa sobom da govori i zapremini sveta doda samo nijansu, radi atmosfere, tada čujem otkucaje srca, prave krugove iznad glave. Ko zna, možda su nekad u oreol suženi.

Kažu da su jedina dva načina da se utiče na ljudsko ponašanje, manipulacija i inspiracija. Samo što smo mi “inspirisani“ kasno shvatili da smo, u stvari, izmanipulisani. Sve je laž, čini mi se, oduvek. Samo je sada čak i laž izgubila kvalitet, niko da se potrudi da je bar oboji lepo. Toliko maglovitih dana zaredom tera vas da preispitate da li je sunce zaista neophodno za život ili za radost. Još me samo muzika pomera iz s(r)edišta.

P. S. „Nema veze“, sinonim za nepovrat.

Nataša ANDRIĆ

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge…

Danas nije svanulo. Mrak – sumrak – mrak.

Možeš da se rasplačeš bez razloga, iako možda i postoji razlog, a zapravo uopšte ne znaš što si se raspekmezila kad ima ko da te zagrli, iako pojma nema koji ti je đavo i šta je sad uradio, a zapravo je sve u redu i mnogo je lepo. Ne, nije ovo šizofrenija. To sebi sama smetam kad pokušavam da objasnim ono što se ćutanjem sluti i da se saplićem i guram, i guram, i dovedem sve do pogrešnog zaključka. Već se mesecima vrtim oko pitanja: koji mi je đavo, pa sam sva ovako kao probušeni balon? Nestalo poleta. A kako i zašto, pojma nemam. Mislim, naslućujem, ali ne bih da gledam na tu stranu. Sakupi se. Priberi se. Pregrupiši se. Dovedi se u red. Razmisli. Nastavi. Diši, ako se setiš.

„Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.“ Duško Radović

Ne ostavljaju na nama žestoki trag, akutni bolovi, nego oni potmuli, istrajni, snošljivi, koji lagano postaju, a da mi toga uopšte nismo ni svesni, sastavni deo sivila naše svakodnevice… Ti i takvi bolovi, koji nas podrivaju, u koje se urušavamo, oni nas na kraju i sahrane…

Opozicija ovoga puta započinje akciju – „Ljubičice na prozore, nema straha!“ „Tačno u podne otvorite prozore i iznesite ljubičice, muškatle, kaktuse, filadendrone, ma može i plastično, ko ga šiša, samo da pokažemo režimu da smo tu i da se ne plašimo.“

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge, može sva pamet na to da ode i da posao ostane nezavršen. A satira ne stiže do mete i lekovito dejstvo izostaje, pa joj samo preostaje da teši ovčice i očevice.

Da li zaista želite odgovore na sva pitanja? Ja sam nekako sklona da verujem da je za neka pitanja bolje da ostanu bez odgovora. To je ta vrsta blaženog neznanja, koja nam omogućava da duže trajemo. Nisu reči suvišne. Nisu dovoljne.

Napolju i dalje sivlje od prosečnog magarca.

P.S. Volim kad sedim sama sa sobom, i obe čekamo da ona druga nešto kaže.

Nataša ANDRIĆ