Jedan bauk kruži Crnom Gorom. Bauk Monitora i njemu bliskih kritičara vladajućeg režima. Protiv ovog bauka, vladajući režim bori se svim sredstvima. Legitimnim i nelegitimnim. Dopuštenim i nedopuštenim. Pre sedamnaest godina, to su bile bombe, danas to su dirigovane sudske presude. I beskonačna politička propaganda. Primitivna i ona druga.
Vladajuća propaganda kaže otprilike ovako. Čak i u vreme koalicije sa dedinjskim diktatorom, ovaj režim samo je mudro čekao. I dočekao. Pa je zahvaljujući tome Crna Gora danas ne samo nezavisna nego i manje ili više već „evropska” i „demokratska”. „Dobra priča”. „Primer u regionu”. A ukoliko i ima određenih problema, to su, opet, manje ili više, standardni problemi „tranzicije”. O kako je dobra ova tranzicija.
Kako je moguće da Monitor i ostali ovo ne vide? Propaganda ima odgovor i na ovo pitanje. Zapravo spektar odgovora. Od „apanaža”, kao kritičari nisu dobili žuđene apanaže pa sada kritikuju, a to najčešće kažu upravo ljudi iz apanaža, preko „špijunaža”, ovaj odgovor nam je možda i najbolje poznat, pa do „talibana”, kao reč je o jednoj vrsti političkog radikalizma, koji je infantilan i neodgovoran. O kako je dobra ova propaganda.
Naravno, Monitor i njemu bliski kritičari, misle drugačije. Oni ne poriču ni izvesne pozitivne promene u poslednjih deset godina, zašto bi ih poricali, pa oni sami ovima daju najveći doprinos, ali upozoravaju na to da je naša aktuelna politička realnost, uprkos ovim promenama, i dalje dominantno negativna. Te da je od crno-belih simplifikacija, ovde i danas, još veća, zapravo neupredivo veća laž, sivo-siva relativizacija.
Pogledajmo uostalom. Ako laže koza ne laže rog. U ekonomskom pogledu, Crna Gora još nije uspela da se vrati ni u svoju i našu nultu 1989. A u političkom pogledu, iz ove se nije ni pomerila. Treba li podsećati. Dvadeset godina nesmenjene i nesmenjive vlasti jedne partije. I jednog čoveka, porodice, klana. A istovremeno, čak i prema službenoj statistici, trećina stanovništva ugrožena siromaštvom.
I četiri nepodnošljiva K. Kartelizacija, konflikt interesa, korupcija, kriminal. Koji imaju enormne, patološke, smrtonosne, a ne uobičajene, standardne, „tranzicione” razmere. I odgovarajući rezultat. Zarobljenu državu, društvo, institucije. Skoro konsolidovanu latifundiju na periferiji Evrope, a uskoro možda i u okviru EU, na početku XXI veka. Više i pre nedovršenu diktaturu nego nedovršenu demokratiju.
A sve to opet samo kao nastavak i završetak ratova i ratnih zločina 1990-ih drugim sredstvima. Ako ni zbog čega drugog, a ono upravo zbog ovog potonjeg, Monitor i njemu bliski kritičari vladajućeg režima, nemaju pravo da odustanu. Crna Gora na početku 2000-ih, još uvek nije apsolvirala, čak ni onu elementarnu, civilizacijsku, biblijsku, da, upravo tako, biblijsku razliku između dobra i zla.
Zar o tome jasno ne govore brojni slučajevi produženih opstrukcija, montiranih procesa, ponovljenih i nekažnjenih zločina, sa očiglednim znacima, čak „potpisima”, zarobljenih institucija. Slučajevi Slobodana Pejovića i Ibrahima Čikića samo su najočigledniji i najdrastičniji. U ovim slučajevima, jasno se vidi, ona biblijska razlika. Koju više ne žele da vide ni neki naši bivši.
A da li su ovi naši bivši, pri tome, u stvari, celo vreme, bili samo njihove „krtice”, po zadatku u našim redovima, ili su se u međuvremenu korumpirali, ili umorili, ili nešto treće, manje je važno. O ukusima se ne raspravlja. Neko uživa u borbi, neko u služenju. Neko u slobodi, neko u ropstvu. O da, čovek je složena, veoma složena vrsta. Najvažnije je, ipak, da borba za istinu, slobodu i pravdu, nikada i ni po koju cenu, ne prestane.
Milan POPOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
SVIJET3 sedmice