Tridesetpet godina kasnije

„Tek što je konačno i naša politička oligarhija priznala dijagnozu krize, a ova dijagnoza je već postala nedovoljna. Kod nas je danas na delu negativno rasplitanje ove krize. […] Da ovde nije reč o preterivanju potvrđuju i svakodnevno iskustvo i teorijska predviđanja [pored ostalih i ona F. Braudela, I. Wallersteina i E. Screpantija]. Primenom ovih i njima bliskih ideja, sa ne malom verovatnoćom, može da se predvidi skoro (godinu dana, pet godina, deset godina?) nastupanje velike socijalne i civilizacijske katatrofe na tlu Jugoslavije. […] Ne mala verovatnoća, ipak, još uvek nije i apsolutna izvesnost. U ovom, makar i ograničenom prostoru neodređenosti, polje je ljudske autonomije i slobode. [Uz to], čak i u slučaju da […] još jednom započne neko propadanje, za [otpor] ostaje barem još jedan ozbiljan razlog: čak i kada se propada, naime, nije svejedno kako se to čini [uz otpor ili bez njega].“ (O razlogu, Univerzitetska riječ, Jun 1989.)

Glavni razlog za gornji citat nije, na žalost, ni istorijsko podsećanje, ni autorska sujeta, nego jedna velika i zajednička potreba. Da se u našoj maloj i jedinoj uzavrele strasti smire, pa da se onda postave makar dva ozbiljna pitanja. Prvo, da li je stanje u našoj maloj i jedinoj, danas, 2024., jednako, ili čak lošije, nego što je bilo 1989.? I drugo, ako je jednako, ili čak lošije, znači li to da i danas postoji izvesna verovatnoća da nam se može ponoviti pandemonijum hiljadudevetstodevedesetih, uključiv i unutrašnje nasilje većih razmera odnosno građanski rat? Moj odgovor na oba ova pitanja je, na žalost, potvrdan. Evo zbog čega.

Najpre, zbog toga što nakon pandemonijuma, pa čak ni nakon smene vlasti 2020., nije bilo skoro nikakvih konsekvenci koje su morale da uslede da bi se rečeno ponavljanje sprečilo. DPS nije zabranjen, a morao je biti, po članovima 55 i 149 Ustava Crne Gore. Uz to, DPS nije ni minimalno reformisan, nego je, uz pomoć najmanje sedamdesetoprocentne istosti alternative iz 2020., de fakto rehabilitovan, i, kao takav, na putu da ponovo postane pojedinačno najjača politička partija. Zatim, ni jedna jedina od par desetina krivičnih prijava za najteža krivična dela iz oblasti ratova i ratnih zločina, organizovanog kriminala i kriminala protiv Ustava, podnetih protiv Vrhovnika, nije ni mrdnula s mesta. Konačno, do današnjeg dana nije ni započeta procedura za donošenje ona dva ključna sistemska zakona, o lustraciji, i o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Treba li još?

Pa evo, na žalost, ima još. Naša slika postaje još sumornija kada se imaju na umu još najmanje dva krupna strukturna pogoršanja. Od kojih je prvo globalno, a drugo unutrašnje. Krajem 1980-ih, bipolarni hladnoratovski svet bližio se kraju, 1990-ih je izgledalo kao da su SAD i Zapad nesporni pobednici u njihovom/našem unipolarnom svetu, ali se danas jasno vidi da je svet samo postao multipolaran i haotičan, i to na samoj ivici nuklearno-ekološke samodestrukcije. Gaza i Ukrajina o tome najbolje govore. Drugo strukturno pogoršanje je unutrašnje. Tokom nasilnih 1990-ih, mafiokratija u Crnoj Gori bila je tek u fazi prvobitne akumulacije i nastajanja, danas je ona u punoj snazi. Pomoć Europola ovo je samo ogolelo. Ali je i uz pomoć Europola razotkriven tek vrh ledenog brega. A sadašnji zastoj u borbi protiv mafije krajnje je upozoravajući. Tako da je naša mala i jedina danas u jednoj vrsti produženog i opasnog dvovlašća, nove i u velikoj meri (samo)kompromitovane vlasti, i stare, tek načete moći mafiokratije.

Milan POPOVIĆ

Dva aspekta a ne dva domena. Karl Marks i Tomas Hobs. Ljevica i desnica

Naslov i podnaslov ove kolumne mogu se formulisati i nešto opširnije i preciznije. Ekonomija, klase i klasne borbe, sa jedne, i identiteti i identitetski sukobi, sa druge strane, samo su dva aspekta jednog istog života i straha modernog čoveka, a ne dva njegova potpuno odvojena domena. A ovo, rečeni naslov i podnaslov, i njihovo proširenje i preciziranje, najkraći je rezime jednog od najznačajnijih saznanja, do kojeg sam došao relativno kasno, pre oko tri decenije, nakon skoro dve decenije bavljenja društvenom naukom.

Bilo je to na samom početku 1990-ih. Kada su se, po prvi put posle skoro pola veka, na gradskim trgovima, zavijorile one zloslutne crne zastave Vojislava Šešelja. Sećam se, na prva upozorenja, najveći broj nas iz UJDI-ja (uglavnom alternativno, kritički i levo orijentisanih profesora univerziteta, novinara i intelektualaca), ipak je samo odmahivao rukama, u smislu, ma kakvi, oni su samo politički folklor, ili tako nekako. Koliko smo bili u krivu, pokazala je dolazeća decenija, jedna od najkrvavijih u i inače krvavoj istoriji ovih prostora.

Do kraja 1990-ih, moja inicijalna samokritika, samo se dalje razvijala. Najpre, u obliku kritike dogmatizma levice, koja je najčešće bez i minimalnog razumevanja one jednosti, ekonomije i identiteta, Karla Marksa i Tomasa Hobsa, u ime navodne superiornosti ekonomije i klasa, s visine gledala na naciju, rod, i druge identitete, ili, obrnuto, u ime odbrane selektivno odabranih identiteta, s visine gledala na lumpenske mase neosvešćenih proletera. Dok su, za to vreme, krupni kapital i desnica, kao svoje maske i alate, na žalost, sve više i sve uspešnije, koristile ne samo one identitete, nego i one, od strane uobražene levice, napuštene radne klase i lumpene.

Još gore, čitavih četvrt veka nakon balkanskog pandemonijuma 1990-ih, umesto očekivane evropeizacije Balkana, dolazi do neočekivane balkanizacije Evrope, samo sada na ivici nuklearne apokalipse čitavog sveta. I šta sada? Krupni kapital i desnica u ekspanziji, od umerene desnice ka ultradesnici, od desnog centra ka novom fašizmu. Radne klase, a posebno stari lumpenproletarijat, sa najmanje pola novog prekarijata, napušteni, delom i izdani, od strane sterilne, uobražene i dogmatske levice, a istovremeno vešto preuzeti i instrumentalizovani od strane krupnog kapitala i desnice.

Daleko od toga da u svetu danas nema velikih levih ideja i levičara. Noam Čomski, Džozef Stiglic, Berni Sanders, Toma Piketi, Janis Varufakis, da pomenem samo neke. Ali je problem u tome što je odnos snaga između desnice i ultradesnice, na jednoj, i levice, na drugoj strani, i dalje krajnje nepovoljan za ovu drugu, prve su u ekspanziji i metastazi, druga još uvek daleko čak i od kritične mase. Zbog toga je stvarna i delotvorna reforma glokalne, dakle globalne i lokalne levice, uslov svih uslova, ne samo za njen uspon do kritične mase i socijalne pravde, nego i za opstanak čoveka kao vrste.

Reforma o kojoj je reč mora biti istovremeno teorijska i praktična. Teorija, nauka i struka, moraju se osloboditi od sterilnog doktrinerstva, ali se na ovo oslobađanje mora nadovezati i odgovarajuća leva praksa i empatija. Da, upravo empatija. Prema svim nepravedno lišenim. Prema svim današnjim radnim klasama. Ali posebno prema današnjim lumpenproleterima. Koji su najtragičnija žrtva današnjeg, poznog, ultramonopolističkog kapitalizma-fašizma. Pa, zbog obnevidelosti od sopstvenog očaja i gneva, zbog beskonačne i nepodnošljive lišenosti od strane ultrakapitalizma, ali i zbog napuštenosti od strane sterilne levice, protestno, ali i nesrećno, za svoje spasioce neretko prihvataju svoje dželate. Donalda Trampa i slične. Lumpenproleterima svih zemalja sveta, aktuelna levica duguje najviše.

Milan POPOVIĆ

Od Svetog Petra Cetinjskog do rekonstrukcije četrdesetčetvrte Vlade Crne Gore

Prateći proces rekonstrukcije iz podnaslova ove kolumne, doživeo sam pravi mali šok. Koji me je vratio jednom sličnom ili možda čak i istom šoku od pre oko trideset godina. Kada sam prvi put čitao neke poslanice iz Poslanica Svetog Petra Cetinjskog. One u kojima je ovaj svedočio o tome kako je, mireći svoje zavađene Crnogorce, ponekad morao da od njihovog gneva beži, razdire opanke ili se, čak, danima krije po pećinama.

Moj šok od pre oko trideset godina, bio je u tome što tada nisam mogao da razumem, kako je taj naš tadašnji vrhovnik, i po mom mišljenju naš najveći i najbolji svih vremena, mogao da od svog naroda doživljava opisane neprijatnosti, a da, u isto vreme, od tog istog naroda, kao malo koji a možda i jedini vrhovnik na ovoj planeti, još za života, bude oslovljan kao Sveti. Tada, očigledno, nisam vodio dovoljno računa, o svoj kompleksnosti koju može da ima jedan narod.

Ovaj šok za mene je od tada postao neiscrpan izvor i podsticaj za traženje odgovora. Koji je najkraće sažet u naslovu ove kolumne. Šizma montenegrina. Ali otkuda onda neka vrsta ponavljanja onog istog šoka posle svih ovih godina? I posle rečenog saznanja. Pa očigledno zbog toga što se i meni pokazalo da je i terapeutska moć saznanja ponekad ograničena. Što kod mene ipak nije dovelo do napuštanja puta saznanja, nego samo do njegovog preispitivanja.

I nakon ovog preispitivanja, međutim, ostao sam pri svojim ranijim glavnim teorijskim polazištima. Dugotrajnost i(li) ponavljanje onog šoka gurali su me prema biološkom i(li) kulturnom etno-determinizmu pa i rasizmu Semjuela Hantingtona, ali sam, uprkos svemu, i ovog puta, ostao sledbenik epistemološkog holizma, istoričnosti i probabilizma teorije svetskog sistema Imanuela Volerstina, istorije dugog trajanja Fernana Brodela, i drugih njima bliskim. Pošto, nakon ovog kratkog uvoda, u trećem, zaključnom delu ovog teksta, želim da kažem i nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od aktuelne rekonstrukcije, u nastavku sledi samo kratka skica mojih starih ali obnovljenih teorijskih i metodoloških polazišta, mada bez njihovih potpunijih obrazloženja (ko je zainteresovan za njihovo šire i dublje upoznavanje, neće mu nedostajati odgovarajućih upućivanja i referenci).

Krenimo redom. Najpre Vreme. Od samog početka pa sve do danas: nastanak našeg Kosmosa pre oko 13,7 milijardi godina, pa nastanak planete Zemlje pre oko 4,7 milijardi godina, i nastanak prvih oblika Života pre oko 4,2 milijarde godina, zatim pojava Čoveka kao vrste pre oko 100.000-200.000 godina, pa 10.000 godina njegovog Neolita, i oko 500 godina njegove Moderne, pa naš Sveti Petar Cetinjski pre više od 200 godina, sve do evo ove rekonstrukcije 44. vlade naše male i jedine 2024., i, makro-fizičari specijalisti koji se ovim bave, kažu još toliko odnosno još oko 15 milijardi godina do kraja našeg Kosmosa. A sve od ovoga, naravno nešto manje a nešto više, ostavilo je svoj trag i uticaj, čak i na naše male ljudske živote.

A onda i Prostor (mada se ni jednog momenta ne sme smetnuti s uma simbioza vremena i prostora koja je dobila i svoje pravilno pisanje: VremeProstor). Najpre, Imanuel Volerstin: centar, poluperiferija i periferija svetskog kapitalističkog sistema u poslednjih pola milenijuma, sa našom malom i jedinom koja, upravo ovih dana i godina, sa (polu)periferije problematičnog Balkana, očajnički pokušava da pređe u jedan od najprosperitetnijih centara svetskog kapitalističkog sistema odnosno u EU. A onda i Fernan Brodel: jedna od najdubljih i najjačih „linija raseda“, koja već hiljadu, a ne samo dvesta godina, geografski, klimatski i kulturno jedinstveni svet Mediterana, šizmatički deli na dva geopolitički neprijateljska sveta, Istok i Zapad, pri čemu ova linija polazi od severa Afrike, ide preko Sredozemnog mora, dolazi do Sicilije i pete Italije, pa onda, preko Jadranskog mora i Otranta, prolazi ne ni levo ni desno od, nego posred naše male i jedine (što je u ovoj, pored ostalog, do današnjeg dana, ostavilo i crkve sa dva oltara), pa Drinom i dalje do Mađarske i Srednje Evrope.

I na kraju ove kratke skice, samo još jedna važna stvar, koju upravo zbog važnosti, veoma često ponavljam. Da je istorija uvek kompleksna i kontradiktorna kombinacija ponavljanja i promene, a ne ni samo ponavljanje, ni samo promena. U ovom kontekstu, uz gore skicirane elemente strukture, ponavljanja i dugog trajanja, moraju se istaći i faktori promene, posebno faktori najveće i najznačajnije promene našeg vremena pozne moderne, a to je veliko i, po prvi put od kada je čoveka, apokaliptički opasno opadanje, po Imanuelu Volerstinu, od 1914. do 2050., naravno ukoliko ga nuklearno-ekološka apokalipsa ne skrati i prekine. A u ovom i ovakvom vremenu, apokaliptički opasna, postaju i sasvim uobičajena, standardna ponašanja, kao što su vlastoljublje unutrašnjih faktora, i takozvana realpolitika zapravo beskrupuloznost velikih sila. O čemu najbolje svedoče fašizam i mafiokratija, dva najveća demona našeg vremena, koje, naravno, dobro poznaje i naša mala i jedina.

A sada i ono obećano. Nešto više o očekivanjima koja se mogu imati od upravo izvedene rekonstrukcije 44. Vlade Crne Gore. Naravno, na osnovu upravo izložene kratke teorijske i metodološke skice. I na osnovu, posebno u društvenoj nauci, najveće moguće objektivnosti. Upravo zbog ove potonje, neću se posebno osvrtati na dva kontradiktorna propagandna slogana, dve, i u ovoj rekonstrukciji, šizmatički sukobljene strane, onaj koji govori o „najglomaznijoj vladi“, i onaj koji govori o vladi koja je dobila „najveću parlamentarnu podršku“ (tako da je postala čak i jedna vrsta polu-koncentracione vlade). Umesto toga, izložiću, opet ukratko (šta da se radi, kolumna je kratka, veoma kratka forma), samo tri glavna faktora, o kojima treba najviše voditi računa, pri izlaganju onih naših očekivanja.

Prvi od ova tri faktora je ambivalentan teret neispunjenih očekivanja. Nakon prve smene vlasti u našoj maloj i jedinoj, posle trideset godina nesmenjive i mafiokratske vlasti, 30. avgusta 2020. U ovoj istoj kolumni, u poslednjih nekoliko godina, i sam sam ova neispunjena očekivanja oštro kritikovao i kvantifikovao, na čitavih 70-90 posto ili, jednom, čak i preterano, na 100 posto odnosno na „beskonačnu istost“ sa prethodnim režimom. U borbi za najviše i najbolje za najveći broj ljudi u našoj maloj i jedinoj, nakon rečene rekonstrukcije, ovo se ne sme smetnuti s uma, ali se sa ovim ne sme ni preterivati, jer ništa nije fatalno, sve se može promeniti, ako ništa drugo, ulog je ovog puta (pre)veliki.

Drugi i treći faktor su povezani, zapravo sve je povezano, ali ova dva faktora su međusobno  povezana najtešnje, pa se, čak ni privremeno, tehnički i analitički, ne mogu razdvajati. Drugi faktor možemo nazvati našim pozitivnim a treći našim negativnim trouglom. Naš pozitivni trougao u ovom kritičnom momentu čine: Borba protiv mafiokratije, Razvoj ekonomije i standarda građana, i Konačna i puna integracija u EU. A naš negativni trougao u ovom istom momentu čine: Nekontrolisano vlastoljublje i sve što ide s njim, Zloupotreba identitetskih pitanja u obliku ekstremnog nacionalizma, i Beskonačna mafiokratija kojoj sve prethodno služi samo kao maska i alat.

Uprkos svom negativnom nasleđu višepartijskog jednopartizma 1990-2020., i svim neispunjenim očekivanjima tridesetoavgustovaca 2020-2024., rekonstruisana 44. vlada još uvek ima potencijala i za pozitivni i za negativni trougao i scenario. Samo sada treba najpažljivije posmatrati ponašanje subjekata nove parlamentarne većine. Jer sada ishod najviše zavisi od njih. Iskustvo u poslednjih nekoliko meseci je sasvim sveže i poučno. Najsažetije, u terminima koji su bili najfrekventiji u poslednjih nekoliko meseci: neophodan nam je pozitivni ibarizam a ne negativni rezolucionizam. Ili, kako su to govorili stari: Hic Rhodus, hic salta!

Milan POPOVIĆ