Od života nikad nisam ništa posebno očekivala osim da bude pristojan, sa mnogo sunčanih dana i svjetlosti

„Jesi li dobro? Sigurno?“, pita me svakog božjeg dana već tri meseca. Mora da sjajno izgledam. Ruku na srce, ja neku promenu ne vidim. Uporno prebacujem mozak sa “šta sve nikad u životu neću uraditi, iako nije ni veliko, ni zahtevno, ni skupo“ na “šta sam sve uradila, a budućnost je svakako neizvesna“, i mislim da lagano gubim bitku.

Bude mi žao što sam, ponekad, preopširna. A onda se setim koliko volim priče i pomislilm da bi, u neki drugačijim okolnostima, ta moja bespotrebna brbljivost možda bila dar, za današnje brzo vreme i nestrpljive ljude potpuno bezvredan. Ali u nekom drugom vremenu, životu, ko zna… -Što si ovih dana tako… – Tužna? Da. Spoznaja da je ovo što živim verovatno najbolje što mi život može dati, a znajući s koliko truda i muke održavam taj krhki balans, me je prosto zveknula u glavu. Ali, nemam razloga da se žalim. Sve je dobro. Postoji uvek neki događaj u našem životu koji je odgovoran za to što smo prestali da idemo napred. Postali neko drugi. Zato, ne otresajte olako sa sebe prošlost. Ona je ipak, u svojim mudrim i skrivenim značenjima, jedini autentičan put(okaz) ka budućnosti…

Besmisleno je u književnosti i umetnosti uopšte, tražiti drugačiju istinu osim umetničke; jer, književnost je “ugovor s verovatnim“, a ne hronološko nabrajanje istorijskih činjenica. Uostalom, istoriju piše ponekad i kojeko i kojekako, te tako, ni u pisanoj istoriji ne mora da bude neoborivih istina. Pisani materijal, ukoliko je dobro prezentovan, probudiće u nama želju da potražimo sopstvene zaključke. Tako bi bar trebalo da bude.

Od života nikad nisam ništa posebno očekivala osim da bude pristojan, sa mnogo sunčanih dana i svetlosti. Napolju mrzne, u nama takođe. Vetar rastera neke mirise, neke donese. Kad je baš jak, ogoli te do koske, smrzneš se i zaboraviš da se upitaš: „Otkud ja na toj vetrometini?“.

I da ne zaboravim, ove godine obeležavam jedan veliki jubilej, a to je stogodišnjica rođenja moje babe Leposave Milovanović, rođene Stojanović, pa ću u to ime da podelim par anegdota, kad mi budu sve koze na broju, ali sad samo da napomenem.

Bunari su u nama, bez dna i bez želja.

P.S. Pratim ga u stopu, a nije se godinama pomerio ni korak.

Nataša ANDRIĆ

Znate koja je ljubav najljepša? Ona koja se provlačila kroz iglene uši života i… opstala

Praznici su mi uvek bili komplikovani (da to lepo kažem). Interesantno, s vremenom nije postalo ništa bolje. Naprotiv. Zašto je sve pretrpano porukama “ko hoće, nađe način“, “ako je dovoljno stalo, nije teško“? Teško je. Mnogo je teško. Zato što je život komplikovan. Zato što od obaveza nekad ne znaš gde ćeš pre. Zato što sve i svašta zavisi od tebe.

Nije dovoljno samo želeti… U jednom trenutku sam stvarno poverovala da ću uraditi neke stvari o kojima sam sanjala. Srećom, brzo je prošao. A život je priredio iznenađenja koja nisam mogla ni da zamislim. Sad živim, pa kako bude. Od sanjanja nema vajde.

Danima samo neke loše vesti. Današnja crna hronika: sin ubio majku, napad sekirom na dvojicu muškaraca, brutalna masovna tuča maloletnika u NS, ubistvo sekirom u Inđiji, nožem u vrat ubijen vlasnički pas… Ljudi, šta se ovo dešava?!

Mislim da strah od gubitka parališe receptore za razmenu emocija, ali kad shvatimo da ljubav nije posed, već sloboda, da je neiscrpna, kad ovladamo prirodnim refleksima da generišemo i dajemo bezuslovno, onda sve prepreke nestaju. Znate koja je ljubav najlepša? Ona koja se provlačila kroz iglene uši života i… opstala. Sve se preživi, a onda počne neki drugačiji život sa novim problemima i novim radostima. A onaj stari ostane u ćošku da na njega pada prašina, povremeno ga se setiš i ulepšaš, ipak je tvoj.

– Vidim, odlučila si da ćutiš?

– Da.

– Kako ćeš izbaciti sve to što imaš da kažeš?

– Čim grane proleće, krećem na trčanje.

– Ti mrziš trčanje!

– Da. Tako će minus i minus dati plus.

– Rizična strategija.

– Ništa ne košta da probam.

Mali noćni razgovori

Ne gubite nikada iz vida da je svako zlo prolazno, da na kraju dobrota i ljubav neminovno pobeđuju i da je najmračnije, uvek, pred svitanje.

Hristos se rodi!

P.S. Pametnom dosta, zato oni danas i nemaju mnogo.

Nataša ANDRIĆ

Pazite da vam snijeg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čovjeku

Ustala kao veštica, pijem drugu kafu, slušam muziku, boli me uvo da idem u nabavku… Koji sam ja meni moj bivši muž! Od svega što se dešava poslednjih nedelja, komšinicu je najviše pogodilo što je produžen raspust, zbog dece. Koliko znam, ona ima samo dvoje dece: ćerku  (50) i sina (53). Zastanem. Zadržim dah. Gledam. Gledam. Gledam. Izdahnem. Ništa se ne promeni. Ali dam sebi koji sekund mira.To je taj mozak koji je nemoguće razumeti. Povremenim iracionalnim postupcima protiv davljenja u svakodnevici. Kod upornog gajenja nade, veoma je bitno da je tokom zime unesete i držite u zagrejanom prostoru, pored prozora s pogledom u daljinu i povremeno zalivate čežnjom (može i rakijom). Naravno, redovno i nežno uklanjajte prašinu zaborava, ne dozvolite da se nahvata.

Nada umire poslednja, kažu. Ali, potpuno je bespotrebna, jer, pre toga, polako i postepeno umru svi oni delovi tebe koji su čekali. Ako je do mene, nije morala ni da izlazi iz te kutije, nego da ostane na njenom dnu. Nada… Ta drolja koja se svima, bez rezerve, tako podatno pruža.

Ovaj sneg učinio je da mi slike iz detinjstva prolaze kroz glavu, kao pesma kroz grlo. Ponekad ih pomalo čujem. Da li, nakon zaborava, još uvek negde postoje, onako detinjaste, sa otvorenim vratima i majčinom dozvolom za igru?

Umalo da zaboravim na pasulj koji kuvam. I naravno da me sad mori pitanje zašto smo čupali vreže pasulja po kukuruzima i sav onaj predivni azot koji su azotofiksatorne bakterije preradile u svojim kvržicama, završio na bunjištu našeg imanja, zapaljen veštom rukom jedne babe. Nećemo reći čije. Izgubio se život u raskoraku. Između dve stranice knjige. Između dva perona. Između dve stanice. Izgubio se život između nekih datuma. Između dve raskrsnice. Nema nagrade za poštenog nalazača.

Pazite da vam sneg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čoveku.

Na zidu mi visi fotografija grada koji više neću videti i sebe u njemu i to je otprilike najviše što mislim o svetu danas.

P.S. Meni kilo šarene laže i može dosta paralaža, kolko stane u vreću, čisto onako da imam za sreću.

Nataša ANDRIĆ