Iskustvo kovida neminovno je intenziviralo doživljaj filma, bar u početku, sada je pandemija kovida iza nas, i već smo je zaboravili. Ne mogu se praviti direktne paralele između ove dve bolesti, ili ove dve epidemije, ali se mogu porediti načini funkcionisanja institucija, države, i reakcije društva

Žiri 14. UnderhillFesta – međunarodnog festivala dokumentarnog filma, koji je održan prošlog mjeseca u Podgorici, dodijelio je specijalno priznanje filmu Još jedno proleće reditelja Mladena Kovačevića. Ovaj dokumentarni medicinski triler tematizuje epidemiju variole vere  u Jugoslaviji 1972. godine. Film je imao svjetsku premijeru na prestižnom festivalu u Karlovim Varima 2022.

MONITOR: Žiri  UnderhillFesta je istakao da specijalno priznanje dodjeljuje filmu “Još jedno proleće” koji predstavlja neprocjenjivo vrijedan dokument o događajima iz prošlosti Jugoslavije koji su primjer snage i zajedništva koje je jugoslovensko društvo posjedovalo u kriznim trenucima. Pretpostavljam da je ideja stvaranja filma upravo nastala tokom pandemije korona virusa?

KOVAČEVIĆ: Jeste. Inspiracija za ovaj film je očigledna. U proleće 2020. godine, trebalo da počnemo snimanje jednog drugog filma koji je bio logistički previše komplikovan uz restrikcije putovanja, karantine, sve te epidemiološke mere koje su bilo najstrože na početku. I pošto nismo bilo sigurni koliko će takve mere potrajati, počeo sam da razmišljam o nekom drugom filmu, ne samo produkcijski jednostavnijem, nego pre svega filmu koji bi bio relevantan za situaciju u kojoj su se naši životi tako naglo promenili. Tako se pojavila ideja za film o jugoslovenskoj epidemiji variole iz 1972. godine.

MONITOR: Kažite nam o realizaciji ovog dokumentarnog filma i koliko ste vremena posvetili samom istraživanju. Vidjeli smo da je film sastavljen od arhivskih snimaka. Koliko je bilo teško doći do njih? Razlikuje li se film od prvobitne zamisli?

KOVAČEVIĆ: Ideja za ovaj film vrlo je konkretna. Da se ispriča zvanična verzija događaja, iz perspektive pouzdanog naratora koji je u tim događajima učestvovao. Glavni izvor scenarističke građe je stručna knjiga “Variola vera” profesora Zorana Radovanovića, koji je i narator filma. Struktura je vrlo precizna. U prvom delu film podseća na policijski procedural, gde protagonisti pokušavaju da raspletu događaje koji su doveli do epidemije variole, a kasnije film sve više liči na medicinski triler, od trenutka kada se otkriva variola u zemlji, kada borba počinje. I formalna rešenja tretmana arhiva, bila su deo prvobitne zamisli od koje završeni film nije odstupio. A proces istraživanja filmskog arhivskog materija u velikoj meri bio je olakšan tako što je u katalozima televizijskih arhiva, sve u vezi sa epidemijom variole bilo precizno zavedeno. Najteže je bilo pronaći arhivske materijale koji nisu direktno povezani sa scenama epidemije, a koji su bili neophodni da bi se ispričala ova dramaturški kompleksna priča. Ali malo po malo, koristeći šture opise u katalozima, donekle intuitivno, naravno uz pomoć kolega sa televizija, uspeli smo da lociramo sve što nam je potrebno. Neki materijali, na primer filmske trake iz arhiva RTS-a, stajale su u arhivu 50 godina, i prvi put skenirane su za potrebe ovog filma. Pored RTS-a, koji je i koproducent filma, drugi izvori bili su Filmske novosti, Zastava film i Televizija Kosovo gde smo pronašli neke od najuzbudljivijih scena.

MONITOR: Rekli ste da je glavni izvor scenarističke građe stručna knjiga profesora Zorana Radovanovića, a film je baziran na njegovom sjećanju. Iako je naratot, a i u neku ruku protagonista filma, niste ga prikazali ni u jednom kadru. Kakva je bila saradnja sa njim?

KOVAČEVIĆ: Profesor Radovanović i ja smo sedeli u studiju nedelju dana i razgovarali, i priča se gradi kroz njegove intimne reminiscencije, a arhivski materijal je tretiran tako da podseća na sećanja. Slikom dosledno tokom celog filma ostajemo u prošlosti, u tih nekoliko meseci 1972. godine koliko je trajala epidemija. Jedino što nas vezuje za sadašnji trenutak je glas profesora Radovanovića, koji se priseća tih burnih događaja sa početka svoje karijere. Postojala je ideja u početku da svakodnevica profesora Radovanovića tokom pandemije kovida bude deo filma, neke scene smo i snimili, ali kako je pandemija napredovala i ostavljala sve veći trag na sve nas, delovalo je da su takve scene suvišne. I ne samo suvišne, kako je vreme odmicalo, nisam želeo da pravim direktnu paralelu između pandemije kovida i epidemije variole. Iskustvo kovida neminovno je intenziviralo doživljaj filma, bar u početku, sada je pandemija kovida iza nas, i već smo je zaboravili. Ali i tada, poređenje dve bolesti, ili čak dve vakcine, one protiv variole i ove protiv kovida, koje se nametalo, bilo je vrlo nezahvalno. Ne mogu se praviti direktne paralele između ove dve bolesti, ili ove dve epidemije, ali se mogu porediti načini funkcionisanja institucija, države, i reakcije društva.

MONITOR: Upravo to, čini se, nameće poređenje… Gledajući film publika je mnogo saznala i o samoj zaraznoj bolesti, ali i o nevjerivatnoj borbi protiv epidemije. Tog proljeća, za samo nekoliko sedmica u Jugoslaviji je vakcinisano 18 miliona ljudi. Nameće se da je ovo ne samo filmska priča o pandemiji, već priča o državi kojoj ljudi vjeruju.

KOVAČEVIĆ: Tako je. Taj fascinantan broj od 18 miliona vakcinisanih, u tako kratkom periodu, sigurno ima veze i sa odlukom države da vakcinacija bude obavezna, ali glavni razlog je to što su ljudi verovali državi. Nije se dovodilo u pitanje da li su odluke koje se donose, za opšte dobro. Čak i kada su odluke bile nepopularne.

MONITOR: Tokom trajanja epidemije nije bilo Interneta, niti svih ovih društvenih mreža, koje su danas jedne od najvažnijih sredstava informisanja. U filmu je prikazano kako je cjelokupna borba i informisanje građana bilo povjereno stručnjacima i nije bilo prostora za dezinformacije. Možda se vraćam na prethodni Vaš odgovor, ali možete li nam uporediti, sa stanovišta ove dvije pandemije, društvo na ovim prostorima – danas i od prije pola vijeka?

KOVAČEVIĆ: U kontekstu reakcije društava na epidemiju, jugoslovensko društvo početkom sedamdesetih ostavlja daleko bolji utisak nego ovo današnje. Jugoslovenske institucije ostavljaju daleko bolji utisak. Za razliku od onog vremena, danas smo u svakoj sferi života okruženi odlukama države koje su uslovljene rejtinzima, profitom, korupcijom, pa ljudi razumljivo sumnjaju u sve, pa i u lako dokazive naučne činjenice. Nauku poistovećuju sa korumpiranim državama. Taj problem nije samo naš, on je globalni, civilizacijski. A Internet je plodno tlo da sve te sumnje poprime sumanute oblike. To ima trajne posledice po našu civilizaciju. Međutim odgovornost za ovakvo stanje je mnogo više na institucijama nego na pojedincu. Ljudi su izgubili poverenje u institucije, u državu, i istinu traži negde drugo.

MONITOR: Film je prikazan na mnogim značajnim filmskim festivalima. Zanima me reakcija publike, naročito one koja i ne pamti tu ozbiljnu i uređenu državu.

KOVAČEVIĆ: Film je imao premijeru u Karlovim Varima. Posle toga je bio u Sarajevu, Lisabonu, Firenci, Barseloni, bio je prikazan početkom godine i u Roterdamu. I pored različitih senzibiliteta, publika nigde nije ravnodušna. Priča je potresna, prizori su strašni. Neki film vide kao pozitivan, kao priču o nadi, o jedinstvu, a neki kao zastrašujuće upozorenje. Naravno, sećanje na Jugoslaviju, svakako da čini doživljaj ovog filma ličnijim, međutim utisak je da priča ne gubi na značaju i van lokalnog milja, i to ne samo zbog iskustva epidemije kovida. Variola je najsmrtonosniji virus u istoriji ljudskog roda. Samo u 20. veku, skoro pola milijarde ljudi je umrlo od variole. Te 1972. kada se dogodila epidemija u Jugoslaviji, već je bio u toku globalni poduhvat iskorenjivanja variole, koji ujedinio je čitav svet, bez obzira na sve političke tenzije. To je danas nezamislivo, i zato je variola i dalje jedini virus koji je čovek uspeo da iskoreni. Zato je to neki način jedna od najznačajnijih priča naše civilizacije. A jugoslovenska epidemija, koja je bila poslednja epidemija velikih boginja u Evropi, koja se dogodila u zemlji u kojoj nije bilo variole više od 40 godina, zbog ozbiljnosti reakcije jugoslovenskih institucija, smatra se jednim od najboljih primera efikasne borbe sa epidemijom jedne bolesti u celokupnoj istoriji medicinske nauke. Poučnost ovog poglavlja, i celokupne priče o iskorenjivanju variole, ne bi smela da izgubi na značaju i van konteksta ovog trenutka, ili ovih prostora.

Miroslav MINIĆ