Knjiga će nadživjeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvijek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vrijeme Slobodana Miloševića
MONITOR: Direktan ste očevidac događaja i jedna od najaktivnijih javnih ličnosti u Srbiji… Kakva je bila 2021. u Srbiji što se tiče politike i kulture?
VIDOJKOVIĆ: Da počnemo od kulture, pošto je nepostojeća. Zadnja rupa na bilo čijoj svirali, a kamoli ove vlasti. Sam kraj godine je obeležio kulturni skandal u kome je Jelena Trivan poništila konkurs Kulturnog centra Srbije koji je odobrio sredstva za filmove Gorana Markovića, Želimira Žilnika i Srđana Dragojevića. Konačno se desio pravi staljinistički cenzorski potez. Autori koji ne štede ovu vlast bivaju uskraćivani za novčana sredstva za filmove samo zato što su to ti autori. Dragojević sa istim filmom godinama pokušava da dobije novac i ne ide mu. Markovićev film Doktor D je priča o čoveku optuženom za ratne zločine koji uzima novi identitet i bavi se nadrilekarstvom. Poznata priča. Poznavajući Gorana ne bi me čudilo da je konkurisao sa ciljem da ne dobije pare. Da dokaže sa kakvim staljinistima imamo posla. Žilnik bi možda i vratio pare kada bi ih dobio.
Mislim da režim baš zabole za film o Radovanu Karadžiću. Nisu oni ideološki ostrašćeni. Oni su poslovno i partijski angažovani. Da je neko drugi došao sa idejom da snimi film o doktoru D možda bi dobio pare, ali Goran Marković je pokazao zavidan autoritet kakav nisam video u ovoj zemlji. Ima stvarno puno poznatih ljudi koji laju protiv režima, ali jedini on može policajcu u civilu koji ga legitimiše da kaže – ‘Ne dam ličnu kartu, vodite me u zatvor’ i da se policija povuče. Eto, umjetnost je živa, ali kroz javno izražavanje umjetnika, pre svega. Goran Marković je pokazao da mu ne treba nikakva zaštita. Nikakvi „mi“ mu ne trebamo da pričamo: „Ne damo Gorana“. Čovek je umetnik. A to se ne vidi samo po filmovima već i po tom autoritetu koji poseduje da mu oni ništa ne mogu.
MONITOR: Nedavno ste za naš list komentarisali posljednja dešavanja i ekološke proteste. Izvojevane su neke zanimljive pobjede. Da li su to taktike vladajućih struktura pred izbore ili su se ipak za neka pitanja preračunali?
VIDOJKOVIĆ: Ekološki ustanak sam na početku potcenio. Najviše se bavim organizovanim kriminalom u vrhu države, telima kojima upravlja lično Vučić i njemu najbliži ljudi, pa mi je ekološki ustanak delovao smešno. Međutim, onaj ko je cenio situaciju u Srbiji, ispravno je ocenio da veliki broj naroda ne želi da izlazi na ulice zbog mafije koja seče ruke i noge, valja gudru, ubija, radi najgore stvari… nego da je ekologija koja je naš hronični problem odlična tema za novu političku opciju. To smo na kraju i dobili. Oni sada prema istraživanjima imaju preko 10 odsto. To je fantastičan uspeh srpske opozicije. U Beogradu sigurno, a za Srbiju videćemo. Ono što je još bitno je to da mi ne znamo koliko SPS ima. Prema tome situacija na biralištima će da bude daleko zanimljivija nego što smo mislili. Glavni razlog za to je, po meni, politički događaj godine – američke sankcije. Cele godine smo čekali da vidimo kako će administracija Džoa Bajdena da uđe u rešavanje problema na Balkanu. Videli smo to najpre kroz angažovanje Gabriela Eskobara, bivšeg pomoćnika Ričarda Holbruka, umesto Palmera, što je kao da angažuješ tenk umesto gumenog čekića, pa smo videli kroz najavu dolaska novog ambasadora u Beograd. To je Kristofer Hil, izvučen iz penzije. Videli smo po diplomatskim rešenjima da su Amerikanci rešili da pristupe Zapadnom Balkanu onim stilom kojim su mu pristupili ’98 – ’99. Dobili smo prve sankcije koje su uperene baš tamo gde treba, a to je klan Zvonka Veselinovića. To je klan koji je praktično doveo Vučića na vlast i koji ga održava i mlati ogromne pare na svim mogućim nameštenim poslovima i kriminalnim radnjama. Taj klan sa severa Kosova iskorišćen je da predstavlja branioce Kosova i Metohije. Nije bez veze što su protiv tog klana dignute prve sankcije. Amerikancima je najveći interes na Balkanu nezavisno Kosovo. Ono je iz njihovog ugla već nezavisno. Takođe im je interes isterivanje Kineza i Rusa sa Balkana. Pritom, ta ekipa koja diže sankcije je ista ona ekipa koja je dovela Vučića na vlast.
MONITOR: Koliko će se u takvoj situaciji pokazati tradicionalna balkanska tvrdoglavost. Nešto o tome ste pisali i u posljednjoj knjizi COVID-19+ .
VIDOJKOVIĆ: Tu dolazimo do ključne situacije na Zapadnom Balkanu. Narod je pun inata, a bez mozga, pa srećom ne odlučuje o našoj budućnosti. Spoljni faktor odlučuje i moramo da shvatimo da smo u kolonijalnom položaju i da onaj koji upravlja kolonijama odlučuje ko će biti lokalni kolonijalni upravnik. Vučić je prokockao sve šanse koje je imao kod Zapada. Mislim na liberalno demokratske elemente u Americi i Zapadnoj Evropi, ne mislim na Trampa sigurno… Oni to ne praštaju.
MONITOR: Često Vam se crta meta i prijeti zbog stavova koje iznosite. Kako je živjeti u svijetu botova i online i offline bukadžija?
VIDOJKOVIĆ: To su uvezani sudovi. To je armija koju čine Vučićevi mediji, Vučićevi botovi, mim stranice i Vučićeva pešadija. Sve to kad se spoji kampanja može da bude jako opasna. U slučaju Vučića je bila najradikalnija situacija i trajala je pune dve nedelje. Za to vreme sam od organizacija za zaštitu novinara uporno dobijao samo jednu preporuku – nemoj da izlaziš napolje. U takvoj situaciji ne izlaziš napolje. Kada kampanja utihne onda izlaziš minimalno. Tako to traje godinama. Nalaziš se u jednoj vrsti kućnog pritvora jako dugo vremena. To ne prija uopšte. Nisam mazohista da uživam u takvim stvarima. Voleo bih da prošetam Beogradom, ali ne znaš na koga ćeš naleteti. U neprekidnoj sam vezi sa Nezavisnim udruženjem novinara Srbije, Udruženjem Slavko Ćuruvija. Reporterima bez granica, grupom za zaštitu novinara… To je paradoksalno zato što u toj radnoj grupi osim novinara sede i tužioci i policija čiji mi ministar zbog onoga što pričam svako malo preti hapšenjem preko TV-a.
Ono što vidim kao najefikasnije rešenje je iseljenje negde u region. Voleo bih da se premestim u sredinu koja je manje toksična i opasna od ove. Inspirativnija za pisanje proze. Ovde je zaista jako teško sesti pa pisati roman. Pisati kolumne je ok, ali baviti se umetnošću je jako teško. Nisam sklon bekstvima na daleke relacije, ni dezerter po prirodi, ali sam svestan kada je situacija psiho-fizički opasna. Ljudi uopšte nisu svesni kakav je život nas koji smo u prvom rovu. Jednostavno to vremenom postaje psihički i fizički sve neizdrživije.
MONITOR: Sa knjigom COVID19+ stekao sam utisak da koliko god da ste karikirali i na svoj način obrađivali teme vezane za koronu, stvarnost je već sjutra donosila novu nebulozu.
VIDOJKOVIĆ: U ovoj zemlji je toliko ljudi žrtvovano. Režim je primenio najodvratniju moguću strategiju za spinovanje kako ne bismo razmišljali o tome kako su njihovi ulični vojnici sekli ruke i glave svojim neprijateljima i kako ne bismo razmišljali da vlast ima svoje kartele i kako Vučić može da traje u narednih nekoliko meseci… Onda su sve vreme koristili istu stvar – pandemiju. Zloupotrebljavali su je i gledali u svakom trenutku da je podgrevaju. Imali smo najmanje dva talasa koja nismo morali da imamo. Imamo oko 40.000 više mrtvih u odnosu na višegodišnji prosek. Svi ti mrtvi su žrtve režimske strategije podgrevanja pandemije. Srbija se našla u uobičajenoj vrsti rata protiv dva protivnika – virusa i režima. Jako dugo ljudima treba da shvate kakve su razmere zločina koji je izvršen nad ovim narodom zahvaljujući kovidu.
MONITOR: Pomenuli ste da teško pišete u ovim uslovima. Ipak 2020. godine ste objavili roman – „Đubre“, 2021. – „COVID 19+“…
VIDOJKOVIĆ: Kolumnista sam Buke. U jednom trenutku na početku pandemije sam zaključio da će mi sve kolumne biti iste i da je bolje da te fenomene obradim kroz priče. Kako je pandemija trajala, pojavljivali su se novi slučajevi, pa sam ih obrađivao u novim pričama. Naravno, pandemija nije stala, niti je stala ljudska glupost. Ovu knjigu ne možemo računati kao knjigu koja je namenski nastala. To su prozne kolumne. Imao sam ludu sreću da sam i ne primetivši napravio knjigu. U ovom trenutku prodato je preko 8000 primeraka. To je neverovatno imajući u vidu da se sve priče mogu pročitati na internetu i da zbirke priča retko prelaze 5000 prodatih primeraka.
Kada pominjemo Đubre koje je izašlo 2020. treba da pričamo i o romanu „E baš vam hvala“. Tri godine su između njih. Bio je pakao izdati. Navikao sam da romane pišem rasterećen, veseo, da se u njima praznim i uživam… Ova dva romana su bila neverovanto mučenje za pisanje. Iz tog razloga opet pričam o tome da mi je potrebna sredina u kojoj ću da knjige pišem na onaj način na koji sam navikao. COVID19+ je slučajnost. E baš vam hvala je ideja na kojoj sam radio osam godina i pisao više od dve. Đubre je bio namenski napisan spomenik ovim što su nas upropastili. Moja mala osveta.
Knjiga će nadživeti i svoje junake, i nas, i ova vremena. Ostaće zauvek kao spomenik dobu u kom smo bili gori čak nego i u vreme Slobodana Miloševića.
Uspeh romana E baš vam hvala koji je prodat u preko 28000 primeraka gotovo da nisam ni osetio, jer sam sve vreme u rovu. Uspehu Đubreta sam se bogami poradovao. Nije poenta pisanja obračun sa režimom. Međutim, kad je ovakav režim, onda je poenta pisanja upravo u tome.
Dragan LUČIĆ
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice