Sa svjetskom krizom vratile su se stare dileme: kapitalizam ili socijalizam ili još bolje – kakav kapitalizam, kakav socijalizam? Tako je ponovo u centar pažnje došla istorija društvenih pokreta i pokušaji da se iz njihove prošlosti izvuče nešto dobro za budućnost. O tim iskustvima razgovarali smo s Marijanom Stojčić, sociološkinjom sa značajnim iskustvima u društvenom angažmanu ali i znanjima u teorijskim pitanjima (arhitektura mira u postkomunističkom društvu, društveni pokreti i globalizacija, mediji i politike sjećanja, jezik i politike identiteta, ženski pokreti). MONITOR: Da li svaki državni projekat mora da ima svoje „utemeljivačke mitove” kao što je SFRJ imala „narodnooslobodilačku borbu i socijalističku revoluciju”? Šta, kasnije, uraditi s njima, kako ih se osloboditi kao dominantne ideološke poštapalice, korisne za svaku zloupotrebu na političkoj sceni?
STOJČIĆ: Svaki državni projekat ima svoje utemeljivačke mitove i neku interpretaciju prošlosti koja predstavlja osnov za grupnu identifikaciju, ono kako vidimo „nas” za razliku od „drugih” (kako god da određujemo to „mi” i „drugi”) Naš identitet definiše ono što će ostati upamćeno, bilo da je reč o individuama ili grupama. To uvek, naravno, predstavlja neku vrstu rekonstrukcije prošlosti kroz selekciju onoga što će se pamtiti, načina na koji će biti zapamćeno, kao i onoga što će biti zaboravljeno u skladu s potrebama sadašnjosti i vizijom budućnosti. Nema identiteta bez kontinuiteta.
Zajednička prošlost stvara kontinuitet i jedinstvo u iskustvu koji su nužni za integraciju grupe. To nije nužno loše. U periodima transformacija, taj osnov se menja, ponekad vrlo radikalno. Setimo se samo 90-tih. Ono što je tu ključno pitanje zapravo je koliko su i utemeljivački mitovi i ta prošlost inkluzivni, odnosno koliko omogućavaju svim ljudima koji pripadaju određenoj zajednici (u ovom slučaju državi čije državljanstvo imaju) da se s njom identifikuju i da se osećaju kao njeni pripadnici. Recimo, ako je država utemeljena u nacionalističkim mitovima većinske nacije (što je ovde pravilo od 90-tih), veliki broj osoba koji ne pripadaju većinskoj naciji ili veri neće moći da se tu pronađe.
MONITOR: Pišete da je socijalističku Jugoslaviju karakterisala „suprematija partijskog nad državnim pravom”, što je stvorilo brojnu birokratiju i partijsku klijentelu, zarobivši društvo. Danas opet govorimo o „partokratiji”, svemoći stranaka i korupciji koju stvaraju sistemom klijentelističke „selekcije”. Šta se, onda, osim mnoštva partija, zaista promijenilo?
STOJČIĆ: Štošta se promenilo, ali problem je ono što je ostalo isto. Glavni kriterijum je i dalje politička podobnost i slepa pošlusnost vrhuški. Promenio se legitimacijski obrazac, pa se umesto radničke klase sada vlada u ime nacije i nacionalnih interesa. Ali kao i ranije, to je način na koji partijske oligarhije monopolišu društvene resurse i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu, trudeći se da suzbiju alternativne poglede, da onemoguće kontrolu građana i sve što može da ugrozi interese u čijoj je osnovi najčešće borba za moć i novac.
MONITOR: Ove godine navršava se dvadeset godina od raspada SFRJ, ali i početka jugoslovenskih ratova. Zašto se raspala zemlja za koju se i u kojoj je većina vjerovala da vodi direktno u raj?
STOJČIĆ: Uh, postavljate mi teško pitanje. Jugoslavija nije morala da se raspadne, kao što ništa u istoriji nije moralo da se dogodi. Odgovor na pitanje zašto se to ipak dogodilo nije jednostavan.
Kada je krajem 60-tih KPJ počela da se dezintegriše na republičke i pokrajinske partije, ovaj proces je direktno ugrozio i jedinstvo Jugoslavije, jer je ono zavisilo od komunističke ideologije i monopola vlasti KPJ. Decentralizacija ekonomije i uvođenje tržišta hrabrili su nacionalna osećanja, naročito u partiji. Regionalne razlike u ekonomskoj razvijenosti imale su krupnu direktnu ili posrednu ulogu u jačanju nacionalizma u Jugoslaviji. Iako se partijski vrh nadao da će tržište ojačati ekonomsku međuzavisnost regiona, horizontalnu pokretljivost i kosmopolitizaciju prostora, unutarpartijski sukobi su već od polovine šezdesetih primali nacionalnu boju. U narednim decenijama republičke granice prerastaju u etničke, a kao nosioci ovih procesa javljaju se u prvom redu republičke partijske elite. Decentralizacija i deetatizacija države i prenošenje ovlašćenja na republike se umesto podruštvljavanja države pretvara u jačanje republičkih partijskih birokratija koje predstavljaju sebe kao zaštitnice republičkih, a vremenom i nacionalnih interesa.
To je naravno samo jedan segment. Odgovor na pitanje zašto se Jugoslavija raspala treba tražiti u interakciji različitih društveno-ekonomskih faktora, u institucionalnim rešenjima socijalističke Jugoslavije, u njenim političkim elitama i u izborima i odlukama njenih lidera (posebno Slobodana Miloševića kao nekog ko je imao u jednom momentu najveću moć, a time i najveću odgovornost), promeni međunarodnog konteksta i u autoritarnosti njenih građana, medija koji su se u jednom momentu (najveći deo njih) pretvorili u ratnohuškačku mašineriju, u tome što bez obzira na deklarativne izjave u Jugoslaviji nikada nije stvoreno istinski demokratsko društvo koje podrazumeva i odgovorne građane. Jedini odgovor koji ne stoji, a često se čuje, je da se raspala zbog nekakve vekovne etničke mržnje.
MONITOR: U ovoj globalnoj krizi, aktuelizuje se marksizam kao filozofija i ekonomska teorija koja se evo baš sada „potvrđuje”. Da li je to pretjerivanje i šta je danas od tzv. izvornog marksizma zaista živo?
STOJČIĆ: Prvo bi trebalo videti šta je uopšte izvorni marksizam. S jedne strane, kao da se mnoštvo Marksovih predviđanja zaista ostvaruje. Procesi povezani s modernizacijom i ekspanzijom kapitalističkog sistema i odnosa proizvodnje nastavili su da budu neki od determinišućih činilaca i našeg savremenog trenutka. Kapitalistički odnosi proizvodnje i dalje strukturiraju društveni poredak i hegemonija kapitala još uvek je strukturirajuća snaga u većini oblasti društvenog života. S druge strane, svet 21. veka nije svet 19.veka, čak ni dvadesetog. Postoje i značajne novine, kao što su brzina globalizacije, zgušnjavanje vremena-prostora, novi oblici masovnih komunikacija, obim finansijskih transakcija i povećano integrisanje svetskog tržišta. Tradicionalne radničke klase više nema. Nove tehnologije menjaju prirodu rada i stvaraju nove obrasce korišćenja slobodnog vremena, uključujući hiperrealnost sajberprostora, novu virtuelnu realnost i nove oblike informacija i zabave. Kapital proizvodi novu tehnokulturu, novi oblik zabave i informatičkog društva i sve se dramatično menja, počev od obrazovanja do rada, politike, porodice, svakodnevnog života i identiteta. Rascepkavanje rada, potrošnje i porodičnog života dovodi nas u jedan svet s one strane tradicionalnih paket rešenja.
Bez želje da ulazim dublje u objašnjavanje pojma, uzroka i dimenzija neoliberalne globalizacije, načini na koji se ispoljava vidljivi su golim okom: jaz između bogatih i siromašnih sve je izraženiji, socijalna država ubrzano gubi svoje funkcije, ostavljajući one najranjivije na milost i nemilost tržišta, realne nadnice padaju, sindikati postaju dekor bez realne moći… Glad i siromaštvo, eksplozija međudržavnih sukoba, kao i sukoba unutar pojedinih država i planetarni intervencionizam, diskriminacija i rasizam, globalizacija organizovanog kriminala i najrazličitijih fundamentalizama… epifenomeni su logike profita i fundamentalizma tržišta. Uprkos neoliberalnoj mantri o bezgrešnosti tržišta, ovaj i ovakav sistem društvene organizacije ne obezbeđuje ni slobodu, ni socijalnu sigurnost, ponajmanje socijalnu pravdu, a aktuelna globalna ekonomska kriza pokazuje, čak ni ekonomsku efikasnost.
To je ono sa čim i današnja levica mora da računa.
Đilas
MONITOR: Pišete i o Milovanu Đilasu kao primjeru pobunjenika protiv „nove klase”, kritikujući privilegije izgrađene na ratnim zaslugama. Ovih dana se često govori o Đilasu. Koliko je on danas aktuelan?
STOJČIĆ: Da, ovih dana je bila stogodišnjica Đilasovog rođenja. On je vrlo zanimljiva figura. Pripadao je samom vrhu partijske oligarhije u socijalističkoj Jugoslaviji. S druge strane, za njega je revolucija bila samo preduslov slobode i emancipacije. Izgradnja pravednog društva za njega, morala je da se odvija kroz borbu protiv zloupotreba vlasti i moći, kroz borbu protiv privilegija partijske elite, očuvanje zakonitosti, sučeljavanje mišljenja i poštovanje različitosti, kao i omogućavanje slobodne individualne inicijative „običnih” ljudi. Ne deluje kao da je izrečeno pre više od 50 godina, zar ne?
Praksisovci
MONITOR: Zanimaju vas i Praksisovci. Može li se nešto od njihove kritike i razumijevanja ljudske prakse iskoristiti i danas?
STOJČIĆ: Naziv ,,praksisovci” vezuje se za grupu zagrebačkih i beogradskih filozofa i sociologa okupljenih od 1963. oko Korčulanske letnje škole, a od 1964. do 1975. oko Praxisa, časopisa za filozofiju, koji je 1964. osnovalo Hrvatsko filozofsko društvo. Praksisovci su bili zajednica neistomišljenika. Inicijalno nije postojala neka praksis-grupa kao što nikada nije formulisana neka iole koherentna doktrina. Intelektualne i druge razlike unutar Praxisa bile su vrlo velike. Kako Božidar Jakšić kaže: ,,Vrednost Praxisa i Škole bila je upravo u tome što su razlike mogle da koegzistiraju i da se međusobno oplemenjuju i da budu začetak normalne intelektualne komunikacije na jugoslovenskom tlu, koja neće uvažavati sve idiotizme republičkih birokratija, hijerarhija i oligarhijskih struktura društvene moći”. Za praksisovce emancipacija može biti rezultat samo samosvesne ljudska akcije ili prakse kroz kritički odnos prema stvarnosti i spremnost da deluju, preuzimajući na taj način odgovornost za društvo u kome žive, istovremeno stvarajući istinski humano društvo bazirano na socijalnoj pravdi, solidarnosti i slobodi. Za to je neophodno poštovanje individue i ostvarivanje svih njenih prava, političkih, ekonomskih i svih drugih. Čini mi se da ni to upšte nije izgubilo na svojoj aktuelnosti.
Nastasja RADOVIĆ
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
INTERVJU4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice